Dnevnik,
Još se sjećam dana kada nas je tata napustio, mene i mamu, a imala sam samo dvanaest godina. Odjednom smo ostale bez doma i ikakve potpore. Nije ni pokušao kontaktirati policiju, kao da smo potpuno nestale iz njegovog života. S petnaest godina našle smo se u novoj nevolji pojavili su se neki mladi ljudi na našem kućnom pragu, tvrdeći da im moramo prepustiti jednu sobu jer im je moj otac obećao.
Kad ga je mama upitala o tome, hladno nam je rekao da su mu oni kao vlastita djeca. Mama nije mogla izdržati u zajedničkom stanu pa je prodala naše dvosobno i dala dio novca nekoj osobi koju je tata smatrao svojom. Od ostatka je preko internet agencije uspjela kupiti mali dvosobni stan. Da bih joj pomogla otplaćivati kredit, morala sam na neko vrijeme zaboraviti na fakultet i početi raditi.
S vremenom je mama otišla, ostavljajući mi još godinu dana da isplatim preostali dug na stanu. Baš u tom najgorem razdoblju života, iznenada se pojavio moj otac. Izbacila ga je njegova nova žena, star je, bolestan i penzija mu je toliko mala da je jedva preživljavao, praktički je postao beskućnik. Obratio mi se za pomoć.
Kad sam ga prvi put srela nakon svih tih godina, nisam mogla ne pitati ga je li bezobrazan ili jednostavno naivan. Dvadeset godina bez ikakve brige ili podrške, upravo on mi je oteo stan koji mi je pripadao, uskratio mi obrazovanje i prouzročio mi tolike financijske brige. Sad je očekivao da ga dočekam raširenih ruku?
Nisam osjećala ni trunke suosjećanja. U sebi sam ponovila: Možda zaslužuje tuđu milost, ali moju sigurno ne. Za nekog drugog tko mu je bio kao dijete učinio je puno više nego za mene. Hladno sam mu rekla da, ako mu treba pomoć, neka je traži od te druge osobe koju je toliko prigrlio, a ne od svoje kćeri koju je zaboravio svih ovih godina. Zamolila sam ga da me zauvijek izbriše iz svog života i pamćenja i da moju adresu više nikad ne spominje, jer nije bio otac niti će to ikada biti.
