Kad se sjetim onog dana, još mi je čudno kako je sve krenulo. Mato se vratio iz lova ljut kao osa u staklenci. Čizme je zbacio pred pragom – jednu lijevo, drugu desno. Jaknu je bacio na kuku, promašio, nije je ni podigao. Ušao je u kuhinju i zagrmio kotlićem.
Ružica je sjedila u sobi, listala telefon. Čula je kako muž hoda – teško, nervozno, svaki korak kao prigovor. Riđi pas Toni ležao je kraj njenih nogu, njušku na šapama. Uši priljubio, repom nije mahao. Uvijek je osjetio kad je gazda u takvom raspoloženju i trudio se ne upadati u oči.
– E, – Mato je stao na vrata, ruke na bokove, kako je uvijek činio kad bi izgovorio nešto, po njegovom mišljenju, konačno. – Pas za lov ne valja. Tupan, a ne pas. Dresirao sam ga, dresirao – nula bodova. Patka pada – on sjedi. Zec prolazi – on zijeva. Treba ga se riješiti.
Ružica je podigla pogled. Pogledala je muža mirno, pažljivo, kao što se gleda čovjek koji je rekao nešto vrlo glupo, a još toga nije svjestan.
– Riješiti se? – ponovila je, kao da kuša riječ.
– Pa što? Da hranim besposlenjaka? Lovački pas mora loviti. A ovaj… – Mato je mahnuo rukom prema Toniju, koji se još čvršće priljubio uz Ružicinu nogu. – Sutra ću ga odvesti Jozetu, možda pristane riješiti ga. A ne – bacit ću ga na cestu.
„Baciti na cestu“ – tu je nešto u Ružici kliknulo.
Ustala je šuteći. Toni je odmah ustao za njom, uznemireno gledajući odozdo. Ružica je prošla pokraj muža u hodnik, otvorila gornji ormarić i izvadila kofer – velik, plav, na kotačiće. Onaj s kojim su nekad išli u Makarsku, kad su još nekamo išli zajedno.
Mato je pogledom pratio, ali ništa nije rekao. Valjda je mislio da je žena krenula s preslagivanjem stvari po sezoni.
No Ružica je otvorila Matinu polovicu ormara.
Košulje – jedna, dva, tri, četiri. Uredno. Gaće, čarape – u bočni džep. Traperice – jedne izlazne, jedne radne. Sivi vuneni džemper, poklon njegove majke. Brtvač iz kupaonice. Četkica za zube.
Mato se pojavio na vratima spavaće sobe i nekoliko trenutaka šuteći gledao. Onda mu je sinulo.
– Što to radiš?
– Pakujem ti kofer, – odgovorila je Ružica istim tonom kojim je govorila „večera je na štednjaku“ ili „nema više kruha“.
– Kakav kofer? Zašto?
– Pa rekao si – treba se riješiti. Eto, ja se rješavam.
Mato je trepnuo. Onda je sjeo na rub kreveta polako, kao da su ga noge izdale.
– Zbog psa?
– Ne zbog psa. Zbog tebe.
Zatvorila je patent i uspravila se. Toni je tiho ušao u sobu i legao na prag, kao da stražari.
– Reći ću ti, Mato, kad smo već krenuli. Ti Tonija zoveš besposlenjakom. Ne zna loviti, nikakve koristi. A hajde da prebrojimo od koga tu koristi ima.
– Ružice, nemoj sad počinjati.
– Toni ne donosi patku, istina. Ali on me svako jutro dočekuje kao da sam bila pola godine na putu. Stavi šapu na koljeno kad plačem. A ja plačem, Mato, često. Zato što ti dođeš s posla – i u televizor. Iz lova – na kauč. Sa mnom si zadnji put normalno razgovarao kad je stigao veliki račun za struju. Tri rečenice zaredom – to je bio događaj.
Mato je otvorio usta.
– Uspoređuješ mene i psa.
– Ne uspoređujem. Konstatiram. Toni je živ. Osjeća. Voli. Beskorisno, bez računice. Ne treba mu da budem mršava ili da kuhaj ručak. Treba mu da ja postojim. A ti, Mato, kad si se zadnji put obradovao što postojim?
Tišina je u sobi visjela kao mokro rublje na konopcu – teška, vlažna, neugodna.
Mato je gledao u kofer. Onda u ženu. Toni je podigao glavu i pogledao ga bez uvrede, bez ljutnje. Samo je pogledao. Psi ne znaju nositi ljutnju, za to im je srce preveliko.
– Pa nisam ozbiljno, – rekao je Mato. – Uzrujao sam se. Dečki su se smijali.
– Dečki su se smijali. I ti, da ne bude sramota pred njima, odlučio si živo biće baciti. Koje ti vjeruje. Koje trči k tebi kad dođeš doma. A ti da ga baciš – to on ne zna. On misli da si dobar.
Mato je protrljao lice rukama. Brada ga je peckala – nije se brijao dva dana u lovu.
– I što, kofer – to ozbiljno?
Ružica je šutjela. Vrapci su se svađali na jarebici kraj prozora. Hladnjak je zahrčao pa utihnuo.
– Ozbiljno, Mato. Nije stvar u Toniju. Toni je zadnja kap. Ti tako o živom biću – „riješiti se“, „na cestu“. A ako sutra ja ne ugodim – i mene ćeš se riješiti? Odvesti mami – ne treba mi, uzmite je?
– Sad si pretjerala.
– Ti si pretjerao. Davno. Prestao si vidjeti da su oko tebe živa bića. Ja sam živa. Toni je živ. Mi nismo alati. Nismo puška koju možeš prodati ako krivo puca. Mi smo obitelj. A obitelj se ne baca.
Mato je sjedio i osjećao se kao što se dugo nije osjećao. Prije je bilo – on kaže, žena pristane. Ne zato što je Ružica bez karaktera. Znala je šutjeti – strpljivo, po-ženski. Čuvala je. Gladila je. A on se navikao da može govoriti bilo kakvu glupost – i ništa se neće dogoditi.
A eto – dogodi se.
Toni je prišao Mati i gurnuo mokru njušku u njegovu ruku. Samo je prišao jer je vidio: čovjeku je loše. A kad je loše – treba biti blizu. Toni to nije znao umom – nutrinom, cijelom svojom riđom kožom.
Mato je pogledao psa. Mokru njušku, smeđe oči, rep koji se bojažljivo mrdnuo – pa, što, mir?
I tu ga je probilo. Ne do suza – muškarac ipak. Ali nešto se preokrenulo unutra, kao čamac na valu – bup, i ti si već na drugoj strani.
– Ružice. Makni kofer.
– Zašto?
– Zato što, – pomazio je Tonija po glavi, – glup sam.
– To znam. Pitanje je – glup koji ipak uči, ili onaj kojem ništa ne pomaže.
Mato je kimnuo. Čak i sad – znala je.
– Učim. Oprosti. Za Tonija. I za sve.
Ružica je prišla koferu, otvorila ga. Izvadila brtvač, četkicu, stavila na noćni ormarić.
– Košulje ćeš sam objesiti.
Mato je kimnuo. Sagnuo se k Toniju i počešao ga iza uha.
– Pa, besposlenjače, – glas mu je zadrhtao. – Živimo dalje?
Toni je zamahao repom tako da je umalo srušio svjetiljku. Skočio, liznuo ga u nos. Sjeo i pogledao oboje onim izrazom koji imaju samo psi: apsolutne, ničim nezaslužene sreće.
Na sljedeći lov Mato je otišao bez Tonija. Vratio se s dvije patke i vrećicom šećernih kostiju sa štanda.
– Kome je to? – upitala je Ružica, iako je znala.
– Besposlenjaku, – mrmljao je Mato. I nasmiješio se.
A kofer je Ružica vratila u gornji ormarić. Ali ne duboko. Tako da ga može lako dohvatiti.
Za svaki slučaj.
