Prvi put sam čula zavijanje u subotu, kad sam se vraćala s noćne smjene. Ono dugo, tužno – od njega mi je trnci prolazili leđima. Zaustavila sam auto kod kuće, oslušnula. Zavijanje je dolazilo negdje s naše strane.
Izašla sam iz auta – i vidjela ga. Uz samu ogradu, ondje gdje raste stara oskoruša, sjedio je pas. Mali, crvenkast, mršav tako da su mu se rebra ocrtavala. Njuška podignuta prema nebu, i zavija, zavija.
– Ej, ti! – viknula sam. – Odlazi! Sve ćeš probuditi!
Pas je zašutio, spustio glavu. Pogledao me – i u tom pogledu bilo je nešto zbog čega sam se nehotice odmaknula.
– Hajde, idi, – mahmula sam rukom umorno. – Nemam vremena.
Legla sam spavati pred zoru, a u glavi mi se sve vrtjela ta zavijavka.
– Jesil čula noćas psa? – upitala me ujutro svekrva Marija, kad sam izašla u kuhinju. – Cijelu noć je zavijao, prokletnik! Mislila sam da je susjedov Reks, oni tako zavijaju pred pokojnicima.
– Nije Reks, – odgovorila sam. – Neki lutalica. Sjedio je kod naše ograde.
– Eto još! – uzbunila se svekrva. – Otjeraj ga! To je na zlo kad tuđi pas zavija pred kućom. Posipat ću sol po dvorištu, odbit će ga.
Šutjela sam. Nisam vjerovala u ta praznovjerja. Ipak, moja pokojna majka, Bog joj dušu prostio, uvijek je govorila: pas nikad ne zavija bez razloga. Ili smrt osjeti, ili nevolju.
Navečer se muž Zoran vratio s posla kasno, bijesan.
– Opet otkazi, – bacio je aktovku u kut. – Treći put u pola godine! Usred će pola pogona izbaciti na ulicu.
– Možda prođe, – pokušala sam ga smiriti. – Ti si im najbolji majstor.
– Aha, najbolji, – nakrivio se Zoran. – Svi smo najbolji. A šefovima je svejedno. Njima samo trebaju lijepe papire i sebi bonus.
Sjeli smo večerati šutke, svatko u svojim mislima. Šestogodišnji Ivan kljucao je nosom nad tanjurom – u vrtiću se istrčao. Marija je plela, stisnula usne – znak da ne treba razgovarati.
Noću se zavijanje ponovilo. Dugačko, jadikovno. Skočila sam, prišla prozoru. Pas je sjedio na istom mjestu, pod oskorušom. Zoran se probudio, prokletstvom kroz san:
– Kakva li je to vražarija! Otjerat ću ga, nitkova!
Iskočio je u dvorište u gaćama i papučama, vikao, mahao rukama. Pas je odbjegao desetak metara, sjeo. Zoran je bacio štap prema njemu – nije pogodio. Vratio se u kuću, zalupivši vratima tako da su prozori zazvečali.
– Sutra ću staviti otrov, – obećao je. – Dosta mi je!
– Zorane, ne možeš tako, – počela sam.
– Može! – zarežao je muž. – Još samo to fali, da budim cijelu obitelj zbog nekog psa!
Legla sam, ali nisam mogla zaspati. Ležala sam, gledala u strop. A u glavi mi se vrtjela jedna misao: što ako je majka bila u pravu? Što ako je zbilja na zlo?
Ujutro sam otišla do ograde. Pas je ležao pod oskorušom, smotan u klupko. Podigao je glavu, pogledao me. Ne bježi, ne reži – samo gleda.
– Što ti tu radiš? – upitala sam tiho. – Imaš li svoj dom? Gazde?
Pas je tiho zacvilio. Ustao je, prišao ogradi. Počeo šapama grebati, kopati zemlju. Sagnula sam se, promotrila. Ispod ograde bila je jama – pas je očito pokušavao napraviti potkop.
– Zašto ti trebamo? – zbunjeno sam rekla naglas. – Što hoćeš?
Pas je prestao kopati, upro pogled u mene.
– Dobro, – uzdahnula sam. – Pričekaj ovdje.
Vratila sam se sa zdjelom vode i ostatcima jučerašnjeg graha. Provukla sam ispod ograde.
– Evo, jedi. Samo prestani zavijati, inače će te muž stvarno otrovati.
Tako je prošao tjedan. Svake noći – zavijanje. Zoran je bio sve ljući, svekrva je naricala o zlim znacima. A ja sam nastavila nositi psu hranu. Ali pas je i dalje mršavio na očigled.
– Slušaj, Mato, – rekla je susjeda Katica kroz ogradu, – znaš li čiji je ovo pas?
– Lutalica, vjerojatno.
– Ma da, lutalica, – nacerila se Katica. – Jučer sam razgovarala s Marom, onom što živi dvije kuće dalje. Kaže da je ovaj pas prije bio kod Horvatovih. Sjećaš se Horvatovih?
Sjetila sam se. Stariji par, tihi, pristojni. Davno su se odselili negdje. Kuću su prodali mladoj obitelji.
– Pa što onda?
– Pa to, da su imali sina. Zvao se Tomislav, čini mi se. Ili Igor. Nisam sigurna. E, on je prije godinu dana poginuo. Na cesti. Pijani vozač ga je pokosio.
Trnci su mi prošli leđima.
– I?
– I kažu da je ovaj pas bio njihovog sina. Nakon sprovoda je pobjegao iz kuće, tražili su ga mjesec dana – nisu našli. A sad se, eto, vratio. Samo što kuće više nema. Tuđi ljudi žive. Zato i zavija. Čezne za gazdom.
– Bablje priče, – odmahnula sam, ali srce mi je zadrhtalo.
Navečer sam ispričala tu priču za večerom. Zoran je frknuo:
– Gluposti. Psi ne pamte toliko dugo.
– Pamte, – neočekivano je progovorila Marija. – Još kako pamte. U mom selu imala sam susjedu, pa je njezin pas četiri godine čekao sina iz rata. Svaki dan je izlazio na cestu. A kad je poginuo – zavijao je tjedan dana, a onda je uginuo na pragu.
Zavladala je tišina. Ivan je prestrašeno pogledao baku.
– Mama, hoće li i naš pas umrijeti? – upitao je dječak tiho.
– Nije on naš, – mrmljao je Zoran. – I dosta o tome!
Noću nisam izdržala. Kad je ponovno počelo zavijanje, navukla sam kućni ogrtač i izašla u dvorište. Prišla sam ogradi. Pas je sjedio, podignute njuške. Zavijao je kao da izvlači dušu iz sebe.
– Što hoćeš? – šapnula sam. – Što hoćeš od nas?!
Pas je zašutio. Okrenuo je glavu prema kući Horvatovih. Zapravo, prema onoj kući koja je nekad njima pripadala. Zacvilio je, kao da nekoga zove.
– Nema tvoga gazde, – rekla sam. – Razumiješ? Nema ga. Odavno ga nema.
Pružila sam ruku, pogladila psa po glavi. Pas se nije maknuo. Zatvorio je oči.
Tako smo sjedili. Žena i pas. Pod zvjezdanim nebom, u tišini noćnog naselja.
– Hajde, – rekla sam. – Hajdemo kući. Neće se vratiti. Ali možeš živjeti kod nas. Hoćeš?
Pas je otvorio oči. Pogledao me dugo, proučavajući. Kao da je odlučivao – vjerovati li.
– Hajde, – ponovila sam. – Obećajem – nećemo ti nauditi.
Ustala sam, krenula natrag. Pas je ustao za mnom. Hodao je polako, umorno. Okrenula sam se – ide.
Otvorila sam vrata.
– Uđi.
Pas se zaustavio na pragu. Zatim je napravio korak. Još jedan. Prekoračio je prag.
Te noći zavijanje se nije čulo.
Ujutro je Zoran sišao u kuhinju i zaprepastio se. Na starom tepihu kraj peći spavao je riđi pas. Ja sam kuhala kašu.
– Što si dovukla tu kujicu u kuću?! – eksplodirao je muž.
– Tiše! – siknula sam. – Probudit ćeš Ivana.
– Rekao sam – nema pasa u kući!
– A ja sam rekla – ostaje, – mirno sam odgovorila. – I točka.
Zoran je buljio u mene. Nikad mu nisam proturječila. Nikad.
– Mato, ti…
– Sve sam odlučila, Zorane. Pas ostaje. Ako ti se ne sviđa – vrata su tamo.
Zavladala je tišina. Pas je podigao glavu, pogledao ih. Smireno, bez straha.
– Ma do vraga, – Zoran je mahnuo rukom. – Radi što hoćeš!
Zalupio je vratima, otišao na posao. Marija, koja je promatrala scenu iz hodnika, samo je odmahnula glavom:
– Oj, Mato, dovela si čovjeka do ludila. Zbog nekog pseta.
– Nije pseto, mama, – tiho sam odgovorila. – Nije pseto.
Nazvali smo ga Riđi – po boji dlake. Ivan se prvi sprijateljio s njim. Ispostavilo se da pas zna naredbe, zna donijeti lopticu, ne laje bez razloga. Odgojen, ukratko.
Riđi se brzo prilagodio. Spavao je u predsoblju, jeo malo, puštao se van. Idealan pas. Ali bilo je nešto u njemu. Kao da je čekao nešto. Često je ustajao noću, prilazio vratima, njuškao.
Dva tjedna kasnije dogodilo se.
Zoran je došao s posla crn kao zemlja.
– Gotovo je, – rekao je, sjedeći za stol. – Otkazali su mi. Od sutra sam slobodan.
Obuzela me hladnoća.
– Kako otkazali?
– Eto tako! Smanjenje broja zaposlenih. Polovicu majstora su izbrisali. Ja sam među njima.
– Ali ti si…
– Što sam ja?! – planuo je Zoran. – Najbolji majstor? Iskusni stručnjak? Baš ih briga! Njima trebaju mladi kojima mogu platiti sitnicu!
Udario je šakom po stolu. Ivan je trznuo, priljubio se uz mene. Riđi, koji je drijemao u kutu, podigao je glavu.
– Što ćemo sad? – šapnula sam. – Od jedne moje plaće ne možemo živjeti.
– Upravo to! – Zoran je ustao, počeo hodati po kuhinji. – Kredit za kuću treba platiti, auto jedva diše, dijete treba hraniti. A ja nemam posla, ni izgleda!
– Naći ćeš nešto, – pokušala sam ga smiriti, iako sam i sama znala – s poslom u naselju je teško.
– Aha, naći ću! Četrdeset pet mi je, kome trebam?
Sljedeći dani bili su kao more. Zoran je pio. Ne mnogo, ali često. Iritirao se zbog sitnica. S majkom se svađao, na Ivana vikao. Ja sam išla na posao kao na robiju – vratiš se kući, a tamo nova svađa.
Riđi se u to vrijeme počeo čudno ponašati. Hodao je za Zoranom u stopu. Gledao ga je, ne skidajući pogled. Kad je muž pio – legao bi mu do nogu, tiho cvilio.
– Odmaci tu svoju kujicu! – režao je Zoran. – Dosta mi je gledati je!
Ali Riđi nije odustajao.
U četvrtak navečer sam se zadržala na poslu. Inventura, nadređeni su natjerali da ostanem. Vratila sam se u jedanaest. Kuća mračna, u dvorištu tiho. Čudno – obično muž gleda televiziju do ponoći.
Otvorila sam vrata – i vidjela ga.
Zoran je ležao na podu u predsoblju. Bez svijesti. Pored njega prazna boca. A nad njim stoji Riđi, laje, grebe šapom, vuče ga za rukav.
– Zorane! – bacila sam se mužu.
Opipala sam mu puls – slab, ali ima. Disanje plitko. Miris alkohola bio je takav da se nije moglo disati.
– Mama! – viknula sam. – Mama, zovi hitnu pomoć!
Marija je istrčala iz sobe, uzdahnula.
– Gospode, što je s njim?!
– Ne znam! Zovi hitnu, brzo!
Riđi nije odlazio od Zorana. Cvilio je, lizao ga po licu. Odjednom sam shvatila – da nije psa, mogla bih naći muža prekasno. Trovanje alkoholom, rekli su kasnije liječnici. Još malo – i ne bi ga spasili.
Zoran je u bolnici ležao tri dana. Vratio se kući smršavio, ostarjeo.
– Oprosti, – rekao mi je kad smo ostali sami. – Ne znam što me snašlo.
– Tiše, – stavila sam mu ruku na rame. – Glavno da je sve dobro prošlo.
– Pas me spasio, da? – Zoran je pogledao Riđeg, koji je ležao kraj vrata. – Sjetim se mutno — lajao je, nije mi dao zaspati. Pokušavao sam ga otjerati, a on je grebao, zavijao.
Kimnula sam, ne vjerujući da mogu govoriti.
– Čudno je sve ovo, – nastavio je Zoran. – Kao da je znao. Kao da namjerno nije dao da izgubim svijest.
– Možda je zbilja znao.
Zoran je zašutio, pa pozvao:
– Riđi, dođi.
Pas je oprezno prišao. Zoran je pružio ruku, pogladio ga po glavi.
Riđi mu je liznuo ruku. I u psećim očima nešto se promijenilo.
Prošlo je pola godine.
Zoran je našao posao – ne tako ugledan kao prije, ali stabilan. Prestao je piti. S obitelji je postao nježniji. Riđi je postao punopravni član obitelji – Marija ga je hranila delicijama, čak je i Zoran sad s njim šetao navečer.
Stajala sam kraj prozora, promatrajući kako se muž i pas vraćaju sa šetnje. Zoran je nešto pričao Riđem, a ovaj ga je pažljivo slušao.
– Mama, odakle se uzeo Riđi? – upitao me jednom Ivan.
– Ne znam, sine, – iskreno sam odgovorila. – Jednostavno je došao. Kad nam je bilo teško – došao je.
– I pomogao?
– I pomogao.
– Vjerojatno je dobar čarobnjak, – zaključio je dječak. – U psećoj koži.
Nasmiješila sam se. Možda je Ivan bio u pravu. Tko zna.
A noću mi se sanjao san. Mladić stoji kraj ceste, miluje riđeg psa.
Pas cvili, trlja se o noge gazde.
– Idi, – kaže mladić. – Ne brini za mene.
I nestaje u jutarnjoj magli.
Probudila sam se u suzama. Ustala sam, prišla predsoblju. Riđi je spavao na svom tepihu. Mirno, ravnomjerno dišući.
Pas je otvorio jedno oko, pogledao me. I ponovno zaspao.
A ujutro, dok smo svi doručkovali, Ivan je odjednom rekao:
– Mama, Riđi se smiješi. Gledaj!
I doista – njuška psa bila je nekako zadovoljna. Kao da je ispunio svoju sudbinu.
Prišla sam, sagnula se, zagrlila psa. On je položio glavu na moja koljena.
– Volimo te, – šapnula sam.
Riđi je tiho uzdahnuo. I zatvorio oči, povjerljivo se priljubivši.
Negdje daleko, izvan ovoga svijeta, mladić je stajao kraj svijetle rijeke i smiješio se. Njegov prijatelj pronašao je novi dom. I novu ljubav. A znači, sve je u redu. Sve, kako treba biti.
