Višnja je prvi put čula zavijanje u subotu, kad se vraćala s noćne smjene. Dugo, tužno – od njega joj je jeza prolazila leđima. Zaustavila je auto kod kuće, osluškivala. Zavijanje je dolazilo negdje s njihove strane.
Izašla je iz auta – i ugledala. Uz samu ogradu, ondje gdje raste stara oskoruša, sjedio je pas. Nevelik, riđkast, mršav tako da su mu se rebra ocrtavala. Njušku uperio u nebo, pa zavija, zavija.
– Hej, ti! – viknula je Višnja. – Marš odavde! Sve ćeš probuditi!
Pas je zašutio, spustio glavu. Pogledao je u nju – i u tom pogledu bilo je nešto zbog čega se Višnja nehotice odmaknula.
– Idi već, – mahnu rukom Višnja umorno. – Nemam vremena.
Legla je spavati pred zoru, a u glavi joj se vrtjelo to zavijanje.
– Jesi čula noćas psa? – upitala je ujutro svekrva Biserka kad je Višnja izašla u kuhinju. – Cijelu noć zavijala, kugo! Mislila sam da je susjedov Roko, oni tako zavijaju pred mrtvacem.
– Nije Roko, – odgovori Višnja. – Lutalica neki. Sjedio kraj naše ograde.
– Eto još! – usplahiri se svekrva. – Otjerati ga treba! To je na zlo kad tuđ pas zavija kraj kuće. Ja ću posoliti dvorište, odbit će ga.
Višnja je šutjela. Nije vjerovala u ta praznovjerja. Ipak, njena pokojna majka, neka joj je laka zemlja, uvijek je govorila: pas nikad ne zavija bez razloga. Ili smrt osjeti, ili nesreću.
Navečer se muž Krešimir vratio s posla kasno, bijesan kao ris.
– Opet otkazi, – bacio je aktovku u kut. – Treći put u pol godine! Uskoro će pola pogona na ulicu.
– Možda prođe, – pokušala ga je umiriti Višnja. – Ti si im najbolji majstor.
– Aha, najbolji, – nakrivi se Krešimir. – Svi su najbolji. A šefovima je svejedno. Njima samo trebaju lijepi papiri pa da sebi uzmu bonus.
Sjeli su večerati u tišini, svatko u svojim mislima. Šestogodišnji Jure kljucao je nosom nad tanjurom – u vrtiću se istrčao. Biserka je plela, usana stisnutih – znak da se ne treba razgovarati.
Noću se zavijanje ponovilo. Dugo, otegnuto. Višnja je skočila, prišla prozoru. Pas je sjedio na istom mjestu, kraj oskoruše. Krešimir se probudio, progunđao kroz san:
– Kakva li je to vražja stvar! Otjerati ga treba!
Istrčao je u dvorište u gaćama i papučama, vikao, mahao rukama. Pas je odbjegao desetak metara, sjeo. Krešimir je bacio štap u njega – nije pogodio. Vratio se u kuću, zalupivši vratima tako da su prozori zveknuli.
– Sutra ću staviti otrov, – obećao je. – Dosta mi je!
– Krešo, ne možeš tako, – počela je Višnja.
– Može! – riknuo je muž. – Još ću se zbog nekog psa buditi cijelu obitelj!
Višnja je legla, ali nije mogla zaspati. Ležala je, gledala u strop. A u glavi joj se vrtjela jedna misao: što ako je majka bila u pravu? Što ako je stvarno na zlo?
Ujutro je otišla do ograde. Pas je ležao pod oskorušom, sklupčan. Podigao je glavu, pogledao. Ne bježi, ne reži – samo gleda.
– Što ti tu radiš? – upita Višnja tiho. – Imaš li svoj dom? Gazdu?
Pas je tiho zacvilio. Ustao, prišao ogradi. Počeo šapama kopati, grebsti zemlju. Višnja se sagnula, pogledala. Ispod ograde bila je rupica – pas je očito pokušavao prokopati put.
– Zašto želiš k nama? – pitala je Višnja naglas. – Što trebaš?
Pas je prestao kopati, upiljio se u nju.
– Dobro, – uzdahnula je Višnja. – Pričekaj tu.
Vratila se sa zdjelicom vode i ostatkom jučerašnjeg graha. Gurnula ispod ograde.
– Na, jedi. Samo prestani zavijati, inače će te muž stvarno otrovati.
Tako je prošao tjedan. Svake noći – zavijanje. Krešimir je bivao sve ljući, svekrva je jadikovala o zlim znacima. A Višnja je nastavila nositi psu hranu. Ali pas je svejedno blijedio na očigled.
– Čuj, Višnja, – rekla je susjeda Jelka preko ograde, – znaš li ti čiji je ovo pas?
– Lutalica, valjda.
– Ma da, lutalica, – naceri se Jelka. – Jučer sam razgovarala s Mirom, onom što živi dvije kuće od vas. Kaže ona, ovaj pas je prije živio kod Horvatovih. Sjećaš se Horvatovih?
Višnja se sjetila. Stariji bračni par, tihi, inteligentni. Davno su se odselili negdje. Kuću su prodali mladoj obitelji.
– Pa?
– Pa to, da su imali sina. Zvao se, čini mi se, Igor, ili nešto slično. Nisam sigurna. E, on je prije godinu dana poginuo. Na cesti. Pijani vozač ga je pregazio.
Višnji su naježile ruke.
– I?
– I kažu da je ovaj pas bio njegov. Nakon sprovoda je pobjegao iz kuće, tražili su ga mjesec dana – nisu našli. A sad, eto, vratio se. Samo više nema doma. Tuđi ljudi žive. Zato i zavija. Čezne za svojim gospodarom.
– Bapske priče, – otresla se Višnja, ali srce joj je zadrhtalo.
Navečer je ispričala tu priču za večerom. Krešimir je frknuo:
– Gluposti. Psi ne pamte toliko dugo.
– Pamte, – iznenada se oglasi Biserka. – Još kako pamte. Kod mene u selu bila je susjeda, pa je njen pas četiri godine čekao sina iz rata. Svaki dan je izlazio na cestu. A kad je sin poginuo – zavijao je tjedan dana, pa je crk’o na pragu.
Nasta tišina. Jure je prestrašeno pogledao baku.
– Mama, hoće li i naš pas umrijeti? – upita dječak tiho.
– Nije on naš, – gunđao je Krešimir. – I dosta o tome!
Noću Višnja nije izdržala. Kad je opet počelo zavijanje, navukla je kućni ogrtač i izašla u dvorište. Prišla ogradi. Pas je sjedio, uperivši njušku u nebo. Zavijao je kao da izvlači dušu iz sebe.
– Što želiš? – šapnula je Višnja. – Što hoćeš od nas?!
Pas je zašutio. Okrenuo glavu prema kući Horvatovih. Bolje rečeno, prema onoj kući koja je nekad njima pripadala. Zacvilio je, kao da nekoga doziva.
– Tvojeg gospodara nema, – rekla je Višnja. – Razumiješ? Nema ga. Odavno ga nema.
Pružila je ruku, pogladila psa po glavi. Pas se nije maknuo. Zatvorio je oči.
Tako su sjedili. Žena i pas. Pod zvjezdanim nebom, u tišini noćnog naselja.
– Hajde, – rekla je Višnja. – Hajde doma. On se neće vratiti. Ali možeš živjeti kod nas. Hoćeš?
Pas je otvorio oči. Gledao ju je dugo, promatrajući. Kao da odlučuje – hoće li vjerovati.
– Hajde, – ponovi Višnja. – Obećajem – nećemo te ozlijediti.
Ustala je, pošla natrag. Pas se podigao za njom. Išao je polako, umorno. Višnja se okrenula – ide.
Višnja je otvorila vratašca.
– Uđi.
Pas je zastao na pragu. Onda je napravio korak. Još jedan. Prekoračio je prag.
Te noći nije bilo zavijanja.
Ujutro je Krešimir sišao u kuhinju i zapanjio se. Na starom tepihu kraj peći spavao je riđi pas. Višnja je kuhala kašu.
– Što si dovela tu džukelu u kuću?! – planuo je muž.
– Tiše! – šiknula je Višnja. – Probudit ćeš Juru.
– Rekao sam – nikakvih pasa u kući!
– A ja sam rekla – ostaje, – mirno je odgovorila Višnja. – I točka.
Krešimir je gledao u ženu širom otvorenih očiju. Nikad mu se nije suprotstavila. Nikad.
– Višnja, ti…
– Sve sam odlučila, Krešo. Pas ostaje. Ako ti ne odgovara – vrata su tamo.
Nastala je tišina. Pas je podigao glavu, pogledao ih. Mirno, bez straha.
– Ma neka ti bude, – odmahnuo je Krešimir. – Radi što hoćeš!
Lupnuo je vratima, otišao na posao. Biserka, koja je promatrala scenu iz hodnika, samo je odmahnula glavom:
– Oj, Višnjo, izmučila si čovjeka. Zbog nekog psa.
– Nije pas, mama, – tiho je odgovorila Višnja. – Nije pas.
Nazvali su ga Riđi – po boji dlake. Jure se prvi sprijateljio s njim. Ispostavilo se da pas zna komande, zna donijeti lopticu, ne laje bez razloga. Odgojen, ukratko.
Riđi se brzo uklopio. Spavao je u predsoblju, jeo malo, za nuždu je izlazio. Idealan pas. Ali bilo je nešto u njemu. Kao da je čekao nešto. Često je noću ustajao, prilazio vratima, njušio.
Dva tjedna poslije dogodilo se.
Krešimir je došao s posla crn kao zemlja.
– Gotovo je, – rekao je sjedajući za stol. – Otkazali su mi. Od sutra sam slobodan.
Višnja se sledila.
– Kako otkazali?
– Eto tako! Smanjenje broja radnika. Polovinu majstora su izbrisali. Ja sam među njima.
– Ali ti si…
– Što sam ja?! – planuo je Krešimir. – Najbolji majstor? Iskusan stručnjak? Baš ih briga! Njima trebaju mladi kojima mogu platiti kune!
Udario je šakom o stol. Jure je trznuo, priljubio se uz Višnju. Riđi, koji je drijemao u kutu, podigao je glavu.
– Što ćemo sad? – šapnula je Višnja. – Od moje jedne plaće ne možemo živjeti.
– Upravo to! – Krešimir je ustao, počeo mjeriti kuhinju koracima. – Kredit za kuću treba platiti, auto jedva diše, dijete treba hraniti. A ja nemam ni posla ni izgleda.
– Naći ćeš nešto, – pokušala ga je utješiti Višnja, iako je i sama znala – s poslom u njihovom mjestu je loše.
– Aha, naći ću! Meni je četrdeset pet, kome sam ja potreban?
Sljedeći dani bili su poput mora. Krešimir je pio. Ne jako, ali često. Izbacivao je iz sebe zbog sitnica. Sa majkom se svađao, na Juru je vikao. Višnja je odlazila na posao kao na galiju – vratiš se doma, a tamo novi skandal.
Riđi je za to vrijeme počeo čudno ponašanje. Išao je za Krešimirom u stopu. Gledao ga nije skidao pogled. Kad je muž pio – legao bi mu pred noge, tiho cvilio.
– Makni tu svoju džukelu! – režao je Krešimir. – Mrzim je gledati!
Ali Riđi nije odustajao.
U četvrtak navečer Višnja se zadržala na poslu. Inventura, šefovi su natjerali da ostane. Vratila se u jedanaest. Kuća mračna, dvorište tiho. Čudno – obično muž gleda televiziju do ponoći.
Otvorila je vrata – i ugledala.
Krešimir leži na podu u predsoblju. Bez svijesti. Pored njega prazna boca. A nad njim stoji Riđi, laje, grebe šapom, vuče ga za rukav.
– Krešo! – bacila se Višnja prema mužu.
Opipala mu puls – slab, ali ima ga. Disanje plitko. Miris alkohola bio je toliko jak da se nije moglo disati.
– Mama! – vikala je Višnja. – Mama, zovi hitnu!
Biserka je istrčala iz sobe, uzdahnula.
– Bože, što mu je?!
– Ne znam! Zovi hitnu, brzo!
Riđi nije odlazio od Krešimira. Cvio je, lizao mu lice. Višnja je odjednom shvatila – da nije bilo psa, mogla je naći muža prekasno. Otrovanje alkoholom, rekli su kasnije liječnici. Još malo – i ne bi ga spasili.
U bolnici je Krešimir ležao tri dana. Vratio se kući upao, ostario.
– Oprosti, – rekao je Višnji kad su ostali sami. – Ne znam što me snašlo.
– Tiše, – stavila mu je ruku na rame. – Bitno je da je sve dobro prošlo.
– Pas me spasio, da? – Krešimir je pogledao Riđega koji je ležao kraj vrata. – Sjećam se mutno – lajala je, nije mi dala zaspati. Pokušavao sam je otjerati, a ona je grebla, zavijala.
Višnja je kimnula, ne vjerujući da progovori.
– Sve je to čudno, – nastavio je Krešimir. – Kao da je znala. Kao da mi namjerno nije dala da se ugasim.
– Možda je stvarno znala.
Krešimir je zašutio, pa pozvao:
– Riđi, dođi.
Pas je oprezno prišao. Krešimir je pružio ruku, pogladio ga po glavi.
Riđi mu je liznuo ruku. I u očima psa nešto se promijenilo.
Prošlo je šest mjeseci.
Krešimir je našao posao – ne tako prestižan kao prije, ali stabilan. Prestao je piti. Prema obitelji postao je blaži. Riđi je postao punopravni član obitelji – Biserka ga je hranila poslasticama, čak je i Krešimir sada navečer išao s njim u šetnju.
Višnja je stajala kraj prozora, gledajući kako se muž i pas vraćaju sa šetnje. Krešimir je nešto pričao Riđemu, a ovaj je pažljivo slušao.
– Mama, odakle je došao Riđi? – upitao je jednom Jure.
– Ne znam, sine, – odgovorila je Višnja iskreno. – Jednostavno je došao. Kad nam je bilo teško – došao je.
– I pomogao je?
– I pomogao.
– Vjerojatno je dobar čarobnjak, – zaključio je dječak. – U psećoj koži.
Višnja se nasmiješila. Možda je Jure bio u pravu. Tko zna.
A noću je usnila san. Mladić stoji kraj ceste, miluje riđeg psa.
Pas cvili, trlja se o gospodarove noge.
– Idi, – kaže mladić. – Ne brini za mene.
I nestaje u jutarnjoj magli.
Višnja se probudila u suzama. Ustala je, prišla predsoblju. Riđi je spavao na svom tepihu. Mirno, ravnomjerno dišući.
Pas je otvorio jedno oko, pogledao je. I opet zaspao.
A ujutro, dok su svi doručkovali, Jure je odjednom rekao:
– Mama, Riđi se smije. Gle!
I stvarno – njuška psa bila je nekako zadovoljna. Kao da je ispunio svoju sudbinu.
Višnja je prišla, sjela pokraj njega, zagrlila psa. Ovaj joj je položio glavu u krilo.
– Volimo te, – šapnula je Višnja.
Riđi je tiho uzdahnuo. I zatvorio oči, povjerljivo se priljubivši.
Negdje daleko, s onu stranu ovog svijeta, mladić je stajao kraj svjetle rijeke i smiješio se. Njegov je prijatelj našao novi dom. I novu ljubav. A znači, sve je kako treba. Sve je onako kako mora biti.
