Nisam nazvala pravu osobu
Martina, bok. Oprosti što zovem ovako kasno. Jednostavno nemam više kome drugome…
Halo, nije ovdje Martina, javio se muški glas. Jeste vi uopće pogledali na sat? Pola dva u noći.
Zbunjeno sam prinijela mobitel očima i nekoliko sekundi treptala u nevjerici. Ime na ekranu jasno je pisalo «Martina». Otkud onda ovaj glas?
Je li možda njen muž? razmišljala sam, vraćajući mobitel uz uho. Ali Krešo ima potpuno drugačiji glas. Pa tko je onda ovo? Ljubavnik? Ili možda neki kolega? Opet, ako je kolega s njom u stanu u pola noći, onda je isto ljubavnik. Ili je možda ona kod njega?
Pitanja su navirala, a ja sam se pogubila. Ipak, odlučila sam provjeriti:
Je li Martina kraj vas?
Nema tu nikakve Martine, sam sam doma. Spavao sam, dok… dok me niste nazvali.
Oprostite, molim vas… počela sam se izvinjavati. Htjela sam nazvati prijateljicu, imam taj broj u mobitelu već godinama, a nekim čudom sam dobila vas. Još jednom, oprostite.
Već sam htjela pritisnuti crvenu slušalicu kad me muški glas zaustavio:
Marija, jesi to ti?
*****
Prije dva tjedna šef me poslao na edukaciju u Zagreb.
Ne zato što ne obavljam svoj posao kako treba naprotiv, bila sam odgovorna i vrijedna već zato što mi je planirao ponuditi povišicu i novu poziciju. Za to sam morala proći dodatnu obuku.
Marija, to je samo dva tjedna, za tvoje dobro, uvjeravao me šef.
Iskreno, dva tjedna i nije puno, ali ih moram provesti daleko, u drugome gradu.
Moj dečko toga sigurno neće biti sretan… uzdahnula sam, zamišljajući Ivanovu reakciju.
Samo dva tjedna, Marija… Sigurna sam da će imati razumijevanja. Pa nije dvije godine.
I tako sam pristala. Nova plaća s većom odgovornošću dobro će nam doći. Mogli bismo početi štedjeti za svadbu ili nešto slično. Ivan mi još nije zaprosio, ali jednom hoće, sigurna sam.
Ne kužim zašto ti treba još edukacije, pa imaš diplomu, komentirao je Ivan kad sam mu rekla da moram otići.
Znam, ali uvijek ima prostora za napredak, nasmiješila sam se. Hoćeš li preživjeti bez mene?
Gdje bih išao… odgovorio je Ivan slegnuvši ramenima. Dva tjedna pizze i tjestenine, valjda neću umrijeti od gladi.
Pripremit ću ti hranu za par dana, ne brini. Ali kad se vratim, eto povišice! Idem.
Ako moraš, idi, naravno…
*****
Čuli smo se svaki dan. Pitala sam ga kako je, što je jeo, kako mu je prošao dan. Njega je to, iz nekog razloga, počelo živcirati.
Ma Marija, zvučiš kao moja mama. Odrastao sam čovjek, ne trebaš me kontrolirati.
Ne kontroliram te, samo mi je stalo. Ti mene ni ne pitaš ništa… Zar te ništa ne zanima?
A kaj bi te pitao? Jesi li danas dobila jedinicu? smijao se.
Dobro, laku noć.
To se dogodilo početkom drugog tjedna i bila sam povrijeđena. Zašto mu nije stalo do mene? Voljela sam ga, zato sam mnoge stvari prešutjela, ali trebalo mi je barem malo pažnje. Da me pita kako sam, kako sam provela dan, što sam pojela i uopće jesam li jela. On ništa nije pitao.
O sebi je isto pričao rijetko, kao da ima prečeg posla. Zašto?
Rekao mi je da s prijateljima navečer sjedi u kafiću. Kasno dolazi kući jer mu je dosadno samome. Ali može sa mnom razgovarati deset minuta prije nego što se vrati? Nisam mu branila nikakve izlaske, samo molila da ne pretjera s pićem.
Nema veze, odmahnula sam rukom. Vratit ću se doma i razgovarat ćemo… Možda shvati.
*****
Vrijeme u Zagrebu prošlo je brzo. Sutra je trebao biti zadnji dan edukacije, a ja sam se veselila povratku. Ali…
…predvečer sam dobila poziv sutrašnja predavanja se otkazuju.
Naš je predavač završio u bolnici, objasnila mi je žena iz centra. Šaljemo vam potvrdu o završenoj edukaciji mailom.
Super! pomislila sam. Mogu sutra ujutro doma i bit cijeli dan s Ivanom!
Ivan je, usput, rekao da je uzeo slobodno dva dana: jedan da sredi stan, a drugi za mene.
Sad imamo puna dva dana!, nasmiješila sam se u sebi.
Htjedoh ga nazvati i odmah javiti veselu vijest, ali mi je pala luda ideja na pamet: Zašto čekati sutra kad mogu već večeras?
Pogledala sam vozni red autobusnog kolodvora; vozio je još zadnji autobus u mom smjeru. Kasno, ali, za iznenađenje voljenome, isplati se malo i žrtvovati.
Na brzinu sam spremila stvari i pozvala taksi. Smijala sam se sama sebi u ogledalu.
*****
Na kolodvoru je bila gužva. Ljudi su vikali, gurali se, neki su više nego očito vonjali na znoj. Ništa od toga mi nije smetalo.
Malo kasnije, hodala sam vani uz ogradu i tamo sam ugledala psa. Toliko tužan pogled nikad nisam vidjela.
Sigurno ostavljen…, pomislila sam, pa skočila po burek i kifle u pekaru.
Ej, prijatelju, zašto si tako tužan? Nitko te ne želi? Sad imaš barem mene. Donijela sam ti kifle, želiš?
Pas me pogledao, oprezno mašući repom. Bio je to prvi čovjek koji mu je taj dan prišao.
Jed’, rekla sam i spustila vrećicu.
Polako se pridigao i došao bliže, šepajući na jednu prednju nogu, kao da traži moju dozvolu. Kimnula sam mu, a on je halapljivo pojeo.
Stajala sam kraj njega i osjećala se čudno. Bilo mi ga je tako žao. Zima se bližila… Tko će ga hraniti, gdje će spavati?
Nisam ni primijetila dečka koji mi se približavao dok me nije slučajno gurnuo u rame. Pogledala sam ga u nevjerici.
Prvo što mi je došlo na pamet bilo je: Pa zar tu nema mjesta, mladiću?
Oprosti, bio sam zamišljen, rekao je i nagazio mi na nogu toliko da sam jauknula.
Što vam je?!
Nasmiješio se isprike i krenuo dalje, no tada je pas zarežao, zatim zalajao prema njemu.
U tom trenutku, s metlom u ruci, pojavila se žena u radnoj uniformi.
Evo, rekla sam da će ovo ovako završiti, gunđala je. Taj pas ne treba biti ovdje. Ajmo, ljudi, maknite se, sad ću ga istjerati.
Dečko je odmah nestao, a ja sam ostala kraj psa koji je bio spreman potrčati za njim.
Molim? Što to radite?! obratila sam se spremačici. Nemojte tući psa, jeste li normalni?
A da šta? čudila se. Skoro je ugrizao mladića!
Nije ga htio ugristi, samo me je zaštitio. Dečko me gurnuo pa je zato lajao. Pogledajte ga, šepa i tko zna koliko je jadan. Lijepo ga ponekad svi hrane.
Nema mjesta psa lutalicama ovdje. Da je bar nekoga, bilo bi drugačije…
Moj je! povikala sam.
Pas i žena su me u čudu pogledali. Posebno pas. Tko bi poželio šepavog psa?
Oprostite? pitala je.
Moj je. Vraćam se doma s njim. Ako mu išta napravite, žalit ću se upravi, a možda i policiji.
Dobro, dobro… ali ako ga sutra vidim, zvat ću komunalce. Jasno?
Jasno, odgovorila sam, i tek tada sam shvatila što sam izgovorila. Sada ga više ne mogu ostaviti…
Što će reći Ivan kad vidi da sam mu dovela psa iz Zagreba? pomislila sam. Ma, snaći ćemo se.
Pogledala sam na sat autobus uskoro dolazi.
Ajde, ideš sa mnom, pasji prijatelju. Od sada sam odgovorna za tebe.
Zaigrao je repom i pratio me šepajući.
Samo mi obećaj da ćeš biti miran, inače nas oboje mogu izbaciti. A što bi tad? Pješice tko zna dokud…
Došla sam do perona i čekala autobus, vadeći kartu iz torbe. Kad sam ju otvorila, začula sam zveckanje ključeva na podu. Pogledala sam unutra i ostala bez daha.
Dno torbe bilo je prerezano! Unutra nije bilo ni telefona, ni novčanika, ni karte, ni gotovine (hrvatskih eura), ni kartica.
Bože, šta mi je to trebalo?! šapnula sam. Kako, tko?!
I odjednom, sve mi je postalo jasno. Onaj dečko! On je ciljano mene gurnuo. Pas ga je nanjušio, zato je lajao! Što sada? Bez novaca, bez karte, bez ičega…
Pas me gledao krivim pogledom.
Ne brini, nisi ti kriv. Htio si me zaštititi, trebao si možda i bolje poslušati tebe…
*****
Autobus je kasnio petnaest minuta, ali mi je bilo svejedno. Sada ionako ne mogu nikud. Pomislila sam nazvati Ivana, ali kakve koristi? Staru Nokiu sam imala u koferu za hitne slučajeve. Doći će on po mene? Možda. Ali psa sigurno neće poželjeti voziti. A ni svađe mi se ne da slušati.
Dugo sjedenje tu nije bila opcija, ali mi je trebalo vremena da sredim misli.
Autobus je napokon stigao. Vozač je s vrata provirio:
Gospodična, idete li ili ne?
Ukrali su mi kartu i novčanik, jedva sam izgovorila kroz suze.
Onda sjednite, vozim i onako poluprazan. Bar će mi neko praviti društvo.
Ne mogu…
Zašto?
Našla sam psa, obećala sam da ide sa mnom, njega će uhvatiti ako ostane ovdje.
Pa nek ide pas! Stane nam oboje.
Stvarno? Može sa mnom?
Naravno. Hladno je tu, ajmo unutra. Dajte prtljagu, pomoći ću vam.
*****
Cijeli put do Rijeke (jer sam tamo živjela) sam pričala s vozačem, a šepavi pas ležao je pored mojih nogu i promatrao nas. Bio je miran, osjećao se sigurno.
Kad smo stigli, zamolila sam vozača da ne brine, zahvalila mu i izašla s koferom i psom.
Trebaš li novca za taxi? pitao je vozač.
Ne treba, hvala. Zvat ću dečka, doći će po mene.
Sretno onda! Sada imaš pravog čuvara.
Imaš pravo.
Na izlazu iz kolodvora, izvadila sam ono staro mobitelče i nazvala Ivana.
Halo! Tko je to? javio se mrzovoljno.
Ivan, ja sam, Marija… Zovem s drugog broja. Možeš li me pokupiti s kolodvora?
Koja Marija? S kojeg kolodvora?
Za Boga miloga, tvoja cura! Znaš, iznenađenje sam ti htjela prirediti, došla kući, ali su mi ukrali novčanik i kartu. Skupi me, molim te, imam i psa sa sobom, objasnit ću ti sve.
Kakvog psa? Jesi ti normalna?
O tome kasnije. Koliko ti treba?
Tišina.
Gle, ne mogu sad. Popio sam večeras, pa neću voziti. Sorry.
Kako ću sad kući? Nemam ni lipe. Moram li pješice?
Ostani tamo do jutra, početi će gradski autobus voziti.
Čuješ li ti mene? Nemam ništa. Nazovi mi taxi onda barem!
Nemoj vikati. Da si mi rekla na vrijeme, sve bi bilo drugačije.
Htjela sam te iznenaditi.
Da, pa vidiš kakav je rezultat. Ne mogu sada.
Zašto?
Kod Marka sam, ostao sam kod njega prespavati, nismo se ni vraćali… On i žena spavaju u drugoj sobi, a ja sad s tobom pričam. Javit ćeš se ujutro.
Prekinula sam. Bila sam šokirana. Godinu i pol dana smo u vezi, pola godine zajedno živimo, a on me pusti samu noću, bez novaca?
Valjda ću onda pješice, širo sam kroz zube. Idem ja zvati Martinu, ona neće ostaviti prijateljicu.
Pronašla sam Martinin broj i stisnula Pozovi.
Martina, bok. Oprosti što zovem kasno. Nemam drugu opciju…
Oprostite, ovdje nije Martina, javio se muški glas. Pogledali ste na sat? Pola dva je.
Napravila sam veliku oči i nekoliko sekundi smeteno gledala u ekran.
Pisalo je Martina.
Možda muž?, razmišljala sam. Ali Marko ima drugi glas. Ili je ovo Martinin prijatelj? Ljubavnik? Ili je ona kod njega?
Bilo mi je toliko konfuzno da sam opet pitala:
Je li Martina tu?
Nema ovdje nikakve Martine, sam sam doma. Spavao sam dok niste nazvali.
Oprostite, broj stoji u mom mobitelu već godinama, slučajno sam vas dobila. Isprike.
Već sam htjela prekinuti, a onda je začuo:
Marija, jesi to ti? Nisam odmah vidio tko zove, ali sada vidim tvoj broj.
Saša?!
Da. Što se dogodilo da zoveš u ovo doba?
Nisam shvatila kako baš tebi zovem… Broj je bio Martinim u imeniku, ali to je stari mobitel. Bio je to broj Saše, bivšeg dečka još iz srednje; u tom starom telefonu preimenovan je u “Martina” kako bi Ivan bio miran.
Zašto ga nisam izbrisala, ni sama nisam znala. Možda nisam to zapravo željela.
Ivan je poludio kad je slučajno vidio taj kontakt. Lagala sam mu da sam broj izbrisala, a samo ga preimenovala. I sada, nakon 10 godina, opet sam ga nazvala.
Zašto si utihnula? S tobom nešto nije u redu, čujem ti u glasu.
Saša je uvijek znao prepoznati što osjećam, iako smo bili miljama daleko.
Ispričala sam mu sve: edukaciju, krađu, psa, dobrog vozača i Ivana kojem nije bilo stalo da me pokupi. Sve.
Slušaj, imam ja «Kec» doma stari fićo. Mogu te doći pokupit, nije naporno! I psa ću povesti sa sobom, ima mjesta.
Stvarno? Ne smeta ti pas?
Ne brini, sve štima. Pola sata i tu sam. Samo nemoj nigdje ići, zovi ako nešto bude!
…U redu.
Kako to život namjesti dečko s kojim živim me ostavi, a bivši, kojeg nisam vidjela 10 godina, vozi pola grada po noći zbog mene…
Eto, dovoljan je jedan pogrešan poziv da ti promijeni život.
Dok sam grlila svog novog psa, pokušavala sam složiti vlastite prioritete, a Saša je jurio kroz praznu Rijeku u starom fići samo da mi pomogne. Nije tražio ništa zauzvrat.
*****
Sigurno vas zanima što je dalje bilo.
Dogodilo se to da sam prekinula s Ivanom.
Ne što me nije pokupio, nego što sam po povratku pronašla praznu bocu šampanjca u smeću i duge svijetle dlake u našem krevetu ni moje, ni njegove. Sve mi je bilo jasno.
Sutradan je pokušao sve objasniti, galamio je, ali novi pas u stanu, kojeg sam nazvala Roko, lajao je svaki put kad bi Ivan povisio ton. I jasno pokazao što misli o gazdi.
Ivan je spakirao stvari i otišao.
Nekoliko dana kasnije, šetala sam s Rokijem u parku a s nama i Saša. Sjeli smo na klupu i pričali satima, dok su Roko i Tesa (Sašina kujica, koju je on prošle godine izveo iz šume sklona je šepanju, možda nije slučajno), mirisali jedno drugo i brzo pronašli zajednički jezik.
Uz stari kec i dva šepava psa, ja i Saša smo otkrili da će rane polako zarasti i da se prave vrijednosti otkriju baš kad ih najmanje tražiš.
Eto, to je moja priča. Ako vas je dotaknula, stisnite srce.
