29.listopada2026.
Danas sam, kao što obično, započeo dan s toplom kavom i mislima o poslaću na polju, ali je večer odvela u nešto što se neće lako izbrisati iz memorije.
Maja, moja majka, opet je dovela cimericu iz susjednog doma, a uz nju i još jednog muškarca. Svi su već bili odvedeni, a Lada, djevojka koja prati Maju od djetinjstva, sjedila je u kutu uz stolić, glavom naslonjenom na šank. Ne mogu više, šaptala je tiho, snijeg pada van, a ja moram završiti deveti razred i poslije otići u Zagreb. Upisujem se na Pedagoški fakultet i živjet ću u studentskom domu, iako je škola samo deset kilometara od kuće.
Majka i gosti se smjestili za stolom u kuhinji. Kad je netko počeo sipati rakiju u čaše, čuo se pucketavi zvuk tekućine, a zrak je odjednom napunio miris kobasica. Lada je nevoljko progutala slinu.
Čekaj nas, Lada!, uzviknula je Maja.
Što ti se dešava?, upitao je Mihovil, cimer.
Samo nas dvoje…, prošapnuo je Marko, Majain drugi cimer.
U tom trenutku čaša je pala, posuđe se razbilo, a škripa i šum se naglo utišali. Lada se još dublje ugnula u kut, a tišina postade gotovo opipljiva.
Marko, pazi, ona spava, prošapnuo je Mihovil.
Rekao sam da je dobra djevojka, ali nešto mi se događa s njom…, odgovorio je Marko.
Ima li kćer?, pitao je Mihovil.
Lada, odgovorio je Marko. Možda se sakrila u sobi.
Donesi je ovamo, uzviknuo je Marko s veselim tonom.
Ušao je u sobu, pogledao Ladu i s neiskrenim smiješkom reko: Hajde, sjedni s nama!
Ne, hvala, proreka Lada.
Zašto se stidiš?, pokušao je Mihovil da je zagrli.
Lada je podignula staru vazu s komode i bacila je prema Mihovilu. Staklo se slomile, a ona je iskočila iz sobe.
Uhvati je!, vikao je Mihovil, ali Lada je bila već pri ulaznim vratima. Bez cipela, samo u čarapama, starim kratkim hlačama i Tšorti, probila je kroz snijeg prema van.
Iza nje su požurili još dva muškarca. Ulica sela bila je prazna, a iza velikog staračkog doma se čuo lavež psa, a potom glas koji je vrištao na psa.
Lada dotrčala je do vrata jedne kuće u blizini i počela kucati. Vrata je otvorio muškarac od četrdeset godina, čiji je glas bio topao.
Molim vas, pomozite mi, šaptala je tiho, gledajući ga s očajem.
Uđi, rekao je i zgrabi je za ruku, zatvarajući vrata.
Ovo je Dario, izgovorila je žena koja je izšla na trijem, i ovo je Polona.
Brzo u kuću!, povukla je Polona Ladu za ruku. Tamo ćeš biti sigurna.
Lado, dolazi ovako!, vikao je Marko izvan kuće. Ne zovite se!, uzviknula je Polona, idi kući!
U pozadini su se čuli krikovi i lavež psa. Polona je izvadila telefon.
Treba zvati policiju, rekla je, ali Lada je brže odgovorila: Ne, ja ću to riješiti sama. To su ovdje moji izgleda da su lokalni.
Kako ćeš to riješiti?, upitao je Dario.
Mirno, Lada, odgovorio je s osmijehom.
Dario je uzeo paket, otvorio ga i iz njega iznio bocu s vodom i komad kobasice, pa je u kuhinji nahranio psa.
Upravo tada je Marko bacio: Vrati Ladu!
Uzmi i odlazi!, uzviknuo je Dario.
Što je ovo?, otvorio je paket i nasmiješio se. Idemo, Marko!
U početku je Polona rekla: Ja sam Polona Ivanković, dođi, sjedni i reci mi sve.
Zovem se Lada, počela je tiho, živiš na ovoj ulici, ali ja sam s kraja.
Imaš li sestru?, upitala je Polona.
Da, Kira, odgovorila je Lada, a Polona je kimnula.
Ubrzo je Lada počela plakati, a Polona ju je zagrabila za prsa. Taj zagrljaj bila je za nju nešto neobično; obrisala je suze i zagrlila još čvršće.
Dobro, popij čaj, rekla je Polona.
Dario je ušao u dnevni boravak: Sve je spremno.
Što ćemo raditi s ovom lijepom djevojkom?, upitao je Marko, a Polona se nasmijala.
Sutra ćemo razgovarati o svemu. Prvo čaj i ručak.
Polona je poslužila šalicu čaja i stajala je s osmijehom, Vidim da ti je glad.
Na stolu su se našli sendviči i preostali komadi torte. Dario je skrenuo: Jedite, jedite!
Nisu je bombardirali pitanjima; umjesto toga su joj omogućili da se opusti.
Kad se večera završila, Polona ju je odvela do kupaonice: Opkini se i obuci ovaj ogrtač.
Lada je jedino željela da ju ne izbacaju na snijeg. U toploj kupelji osjećala je ugodu, iako je vani bilo hladno. No, vrijeme je bilo da ode, jer su gosti čekali.
Izašla je i vidjela Dario i Polona kako sjede na kauču. Lada je sramežljivo nasmijala: Hvala!
Lado, započela je Polona, nitko te ne traži, a ti nemaš želju vratiti se kući.
Lada je spušteno pogleda. Sutra rano moramo ići
Razumijem, spustila je glavu još dublje.
Ostani sama, ne otvaraj vrata! Naš pas Jack neće pustiti nikoga.
Da!, uzviknula je Lada, ne mogući zadržati emocije.
Možeš, ako želiš, skuhati našu tradicijsku juhu od šparoga, nasmiješio se Dario. Znaš li?
Znam, požurila je Lada, još uplašena da će je izbaciti. Dobro kuhati mogu, i čuvati kuću.
Ako ti nije teško, očisti i donji dio, složila se Polona.
Ujutro se probudila uz zvuk motora u dvorištu. Nakon kratkog šuma, sve se smirilo.
Ustala je, oprala se i našla kuhinju punu vruće vode, svježeg kruha, kobasice i sira. Na radnoj površini ležale su svinjske rebra.
Napravila je doručak, pospremila stol, obrisala podove i usisala. U hodniku je primijetila usisivač i upalila ga. Tek kad ga je isključila, čuo se glas iza leđa:
Što sve to znači?, upitao je mladić visok i zgodan, s tamnosmeđim očima njegov sin Marko.
Čistim, šaptala je Lada. A vi?
Mamo, ja sam kod kuće. A tko je ovo?
Sinu, neka ova djevojka malo ostane kod nas.
Marko je podignuo telefon: Mama, ja sam kod kuće.
Lada je bila u šoku, ali je uspravila se i otišla po čaj.
Želiš li čaj?, upitala je Dario.
Sam ću se pobrinuti, odgovorio je Marko.
Nakon što je usisala, Lada je nastavila brisati prašinu, slušajući svaki šum iz kuhinje. Marko je doručkovao, otišao u kupaonicu i vratio se mirisavši losionom.
Ej, Dario, daj još jednu bocu!, čuo se glas s ulice.
Što je to?, pitao je Marko, pogledavši kroz prozor.
Ne otvarajte im!, vrištala je Lada, držeći se za ovratnik.
Marko se nasmijao i krenuo prema izlazu. Na ogradi su stajali Mihovil i njegov prijatelj, vrišteći nešto neprikladno. Ladi je srce zakucalo.
Iz kuće je izašao sin Daria Marko. Dvojica su ga pokušala zaustaviti, ali su skliznuli po snijegu, pa su se obojica spotaknuli.
Marko se nagnuo nad njima, rekao je nešto, a oni su podignuli glave i krenuli prema kući Majine komune.
Marko se vratio, pogledao zamrznutu Ladu i upitao: Jesi li se uplašila?
Ona je, ne kontrolirajući suze, zagrlila ga cijelim tijelom i plakala.
Kako se zoveš?, iznenada je pitao.
Lada.
Ja sam Stjepan. Ne plači, neće se više vratiti.
Stjepan se povukao u svoj sobni hodnik i nije izašao do večeri. Lada je pripremila juhu od šparoga, sjela za stol i razmišljala.
Željela je ostati, ali je shvatila da je prešla granicu pristojnosti.
Vratili su se gosti. Polona je kimnula prema spremnosti, a Dario je pohvalio juhu.
Vjerojatno ću se vratiti kući, rekla je Lada, hvala vam na svemu.
Ostani još par dana!, odgovorila je Polona.
Hvala, Polona!, ponovila je Lada, korak prema vratima usporio je.
Polona ju je zgrabila za rame i odvela u dnevni boravak. Otvorila je ormar, pregledala odjeću, izvadila traperice, džemper i toplu sportsku jaknu.
Obuci! Slično smo visoki.
Ne, ne
Ne možeš ići goli kući. Obuci se, neću ti ništa oduzeti.
Lada je uzela odjeću, pogledala se u ogledalo nikada prije nije imala takve lijepe stvari.
U hodniku ju je Polona obukla u kapu i zimske čizme.
Lado, uživaj u zdravlju!
Hvala, Polona!
Život je nastavio svoj tok: majka je počela raditi na farmi, a Mihovil je nestao s prijateljem. Došla je proljeće i Lada je učila kod kuće. Jednog dana, dok je gledala kroz prozor, vidjela je Stjepana kako stoji uz ogradu. Pokazao je glavom i pozvao je.
Hej, Lado!, nasmijao se.
Pozdrav!, uzvratio je Lada.
Stjepan je rekao: Mama ti je nešto rekla.
Lada je ušla u kuću, gdje je Polona dočekala s toplim zagrljajem.
Lado, dobrodošla!, rekla je Polona i ponudila čaj.
Polona, trebam ti nešto reći, nastavila je, moj muž i ja otputujemo u Tursku na mjesec dana. Sin je rijetko kod kuće. Trebala bi se brinuti o Jacku i Miji, te zalijavati cvijeće. Imamo dosta novca.
Naravno, Polona!, odgovorila je Lada.
Polona je izvukla torbu i stavila novčanicu od dvadeset tisuća eura.
Uzmi! Nećemo biti siromašni. Što god ti treba, reci.
Lada je pažljivo zapamtila gdje su police s cvjetnim loncima, gdje su hrana za Jacka i Miju.
Stjepane!, viknula je Polona. Dođi i upoznaj Ladu s Jackom.
Stjepan je izašao iz svoje sobe, stavio ruku na Ladu i šapnu: Idemo u dvorište, otpuštamo Jacka.
Čitav put je pričao o studiju, karatetu i obiteljskom poslu. Lada je razmišljala o drugom jasno je vidjela veliku prazninu između njih i sebe, kao i između moje majke i StjepanTada sam shvatila da je jedini ključ za budućnost samostalnost, a ne ovisnost o drugima.
