– Ivanka Stipetić, pa jeste li vi to mene zaboravili? Pa to sam ja, Jura… Vaš jedini nećak.
– Jura?!
Par sekundi teta je samo teško disala.
– Majko mila, već sam mislila da si davno gotov ili da te negdje strpali. Ni glasa, ni poruke…
*****
“A zašto baš sad, sunce ti poljubim?!” živcirao se Jura, zureći u laptop dok je iza zida orao bušilica. Zapravo, tog zvuka nije htio ni čut, ali nije imao kud taj užas nije mogao pobjec ni s jastukom na glavi.
Na uši je navlačio slušalice, pa šakama začepio uši, pa glavu gurao pod jastuke… Nikakve koristi.
Svako novo “bzzzzzzz-BAM! BAM!” zvučalo ko da je Jura s laptopom zapeo na gradilištu. “Koliko još ovo može trajati, pobogu?! Tko to živi ovako?!” Puhao je i padao mu je mrak na oči.
U mašti je već odavno frajera s bušilicom vidio na podu, a on ga drži za slušalicu i govori: “Dosta si ti, susjede, bušio!”
Ali to je bilo u mašti ili eventualno na stranicama njegove nove knjige. U stvarnosti, njegov susjed Joža bivši padobranac bio je tip kojem stvarno ne želiš ništa prigovorit. Ko ormar s pogledom hladnim kao voda s Velebita, dovoljno da ti se naježi koža.
Što je Jura mogao osim pomiriti se s time? I mog’o bi još nekako, da nije baš u tom trenutku dobio ponudu života…
Direktor poznate izdavačke kuće, izgleda oduševljen Jurinim zadnjim romanom o misterioznom zločinu u jednom imaginarnom slavonskom selu, poslao mu je mail. Ponuda piši nam novi triler. Dajemo ti dobar honorar.
– Pristajem! oduševio se Jura na videopozivu.
– Super! Samo, knjiga mora biti gotova u roku tri mjeseca, dogovoreno?
– Nema frke!
E, to ti je Jura prvo pristane, pa tek onda shvati u što se upustio. Pojma nije imao o čemu bi pisao. Da, trebao je biti napet krimić, dovoljno napet da ga i on sam poželi čitati, ali odakle krenut? Ideja nula.
Treba smisli dobar zločin, pa zapetljati radnju, pa dodati osebujne likove. Pravo malo čudo. Zadnji put mu je za to trebala cijela vječnost, ali tada mu nitko nije pištoljem prijetio ni postavljao rokove.
I sad taman kad je trebao biti najkreativniji ikad, susjed Joža odlučio je renovirati stan. Između rupe i buke, Juru su samo morile misli o mogućim ubojstvima ne u knjizi, već u zbilji.
Na terasi, kad je naišao na Jožu kako dimi cigaru, pitao ga, onako uvježbano-pristojno: “Duže planiraš to bušiti, susjed?”
– Ha, još tri mjeseca sigurno. Što, smetam ti možda?
– Ma ne, pitam bezveze. oznojio se Jura i zbrisao u sobu.
Jasno mu je bilo ako ovdje ostane, od knjige ništa. Hotel preskup. Iznajmiti nešto opet lutrija, šta ako susjedi opet krenu s bušilicama ili beba svira klavir cijele noći. “Ma riskantno i previše para za moj budžet…”
Baš kad se glavom našao pod policom s knjigama (i lupio predobro jer nešto srušio sa susjednog stana), dosjetio se tete Ivanke Stipetić. Nisu bili nešto bliski zadnji put vidio ju je prije sedam godina na maminoj sahrani. Ali, njezin broj je nekim čudom zapamtio.
– Halo! javila se teta i Jura se nekako obradovao što je živa.
– Dobar dan, teta Ivanka, ovdje Jura.
– Jura… Jura… ponavljala je ona. Jeli to zvat onaj vodoinstalater radi kuhinjske pipe? Sve sam platila, zar ne?
– Teta Ivanka, pa to sam ja, vaš jedini nećak… Jura.
– Jurek?! Majko mila… Pa mislila sam da si završio ne znam ni ja gdje. Niti zoveš niti pišeš…
– Radim, puno, znate kak je to… muljao je Jura.
– Sedam godina radiš bez prestanka? Djete, pa ti si rob!
– A nisam… Pišem romane. Krimiće uglavnom.
– Pisac?! Pa zakaj si studiral fiziku? Tol’ko novaca bacili tvoji i tvoja pokojna mama…
– A nije to to… Ali, teta, zapravo zovem vas zbog jednog malog usluga…
– Novci?
– Ma ne… Vaša vikendica.
– Kaj?! Hoćeš moju vikendicu? Kakvi zahtjevi, nećak… Glavu si lupi?
– Pa eto, baš i jesam. Samo bih malo boravio tamo.
– Evo ti ga na… Vikendica je na prodaju, točno sad.
– Jel mogu pričekati s prodajom, bar tri mjeseca?
– Pa možda možeš… Zašto ti baš to treba? Ako budeš tamo vodio cure iza leđa tvojoj, odmah zaboravi!
– Ma kakve cure, teta, pa ni ženu nemam.
Objasnio joj sve, puštao joj i dosadnu bušilicu preko mobitela. Teta se smekšala. “Možeš biti, ali moraš urediti dvorište, da kupci ne gledaju džunglu kad dođu.”
– Dogovoreno! sretan je skakao Jura. Pošaljite mi broj od agenta za ključeve.
Kasnije se ipak pitao kad će on to sve pored pisanja stići… Nado se, bez buke, možda napiše knjigu i ranije, a onda ima vremena za kopanje.
*****
Jura je sve isplanirao barem je mislio. Ljeto na izdisaju, vikendica prazna, svi otišli nazad u grad.
Sam, napokon mir.
Malo se provlači kroz korov i derutni put, kad odnekud:
– Stani! Tko ide?
Jura zaledio.
– Tko si, pitam? glas zvučno odnekud, zahtjevan.
– Jura… Došao sam malo koristiti vikendicu.
– Kome? Tu nitko nije bio sedam godina. Lopove!
– Teta Ivanka Stipetić njezina vikendica. Dala mi dozvolu.
– Priđi ogradi!
– Kojem ogradi?
– Lijevo, ljevo!
Jura dođe do ograde i ugleda susjeda stari dida, Hinko, s velikim, crnim psom. Pas ga gleda kao da bi ga odmah smazao za večeru.
Dida hiperpričljiv. Predstavljao se kao Hinko.
Kad se uvjerio tko je Jura, ispričao mu svoje dao stan kćeri jer se udala, on se preselio tu, a s njim je i pas Grom. Usamljen, ali društven.
– Već sedam godina tu živim i pazim kuće kad ljudi odu. Malo platica, ali bolje išta nego ništa. Kol’ko ćeš dugo bit?
– Tri mjeseca. Moram napisati knjigu. Tišina mi treba.
– E, ovdje si na pravom mjestu. Nitko drugi osim nas troje.
*****
Pozdravio se s Hinkom, istovarivao stvari laptop, hrana, mikrovalka… Fridž već bio iz prošlih stoljeća, ali radi. TV mu ni ne treba. Pa nije došao gledat serije.
Pogledao dvorište, uzdahnuo: “Okej, prvo moram napraviti reda, da ne gazim po koprivama i dračama.” Četiri dana čistio ko konj sve do zadnjeg korova je isčupao. Biljke na kup, možda za kompost.
Grom, pas iz susjedstva, sve to promatrao šutke. U njegovoj šutnji bilo nečega… pa, zlokobnog. Jura bi se naježio, al žica među parcelama mu je davala sigurnost. Zamišljao već kako će u miru napokon tipkati roman. Ali sreća je kratko trajala…
Baš kad je otvorio laptop, sjeo u tišini pas je počeo lajati, divlje.
Četiri dana pas ni da zucne, a sad dreči kao da je poludio. Kada bi Jura izašao pas zašuti, veselo maše repom. Jura u kuću opet laje.
– Pa stvarno, koji vrag je sad ovo?
Žalio se Hinku, dida ni sam nije znao… Vezao je psa za lanac još gore, sad urla ko sirena.
Par dana Jura pokušavao raditi, ali nije išlo. Misli mu burne, prsti titraju iznad tipkovnice, ali nijedna pametna ne pada.
Počeo se vrtiti po improviziranom uredu, proždirao grickalice koje je ponio, i fizički osjećao kako mu inspiracija iscurila van.
– Hinko, objasnite mi, zašto vaša pas laje čim sam unutra?
– Ko zna, valjda mu se sviđaš.
– Da, baš…
– Naviknut ćeš se ti. Pas je najbolji prijatelj, ma što tko rekao.
– Pa da je svima bio drag, ne bi ga netko izbacio, kad je dolutao k vama?
– E, takvi ljudi nisu ljudi…
*****
Jedne večeri, na susjedovu parcelu dolazi Hitna iznose Hinka na nosilima. Jura je gledao kroz špijunku iz WC-a.
Čuo je kako Hinko priča medicinarima: “Što sad, a tko će kuće paziti i psa hraniti? Ostat će Grom sam samcat…”
– Ne brinite, sve će biti okej, – smije medicinar. Kad vas oporavimo, tražit ćete ključeve natrag. Sad morate s nama infarkt nije šala.
Cijelu noć Jura nije mogao spavati slušao je kako Grom zavija na mjesec. Iduće noći isto…
Par dana kasnije dolazi policajac obilazi kuću, izlazi i zapečati ju.
– Oprostite, što se dogodilo? pita Jura.
– A tko ste vi?
Jura objasni tko je, pokaže osobnu, broji teti kontakt… Policajac predoči tužnu vijest:
– Umro vam je susjed. Infarkt.
– Šteta… A što će sad s psom? Ostao je samac.
– Ma, uzmi psa ako hoćeš, ako nećeš pusti ga, snaći će se.
“Kako samo pusti ga.” Gleda Jura gladnog Groma, koji već par dana ništa nije jeo.
Donio komad kobasice, zatvorio oči i bacio promašio. Nikad nije volio sportove s bacanjem.
Pokušao opet, opet promašio. Napokon, skupio hrabrosti, otišao preko ograde, prišao Gromu. Pas ga gledao gladnim očima, on mu ponudi kobasicu sve je u trenu nestajalo u psećim ustima.
Riješio ga sa lanca nije se nadao napadu slinavim, veselim lizanjem. “Aaaaa!” vikao je, ali tko će ga čut, svi su još u Zagrebu…
Htio je da ode, ali Grom nije nigdje išao, samo je išao za njim, gdje god je Jura krenuo. Štoš ga.
– Ne kužiš ti, pas, ali ti tu ne možeš biti. Vikendica nije moja, teta zabranila životinje. Ja sam tu gost, bez posla, i knjigu sigurno neću završit s ovim tvojim urlanjem… rezignirano je mucao Jura.
– Vau!
– Da, eto… Zbog tebe ni red nisan stigo napisat.
Ali, ni Grom nije pitao jednostavno je odlučio ostati. Jura je morao prihvatiti.
Što je najčudnije pas više nije lajao, ni smetao. Umjesto veselja i produktivnosti, Jura je bio potpuno blokiran. Tamo gdje je prije maštao o Juri, bivšem padobrancu s perkusivnom bušilicom, sad ni zrnce ideje.
Čak mu je nedostajao histerični Joža iz stana. Ironija, ha? Skužio je da nije sposoban raditi u tišini. Onda je, zaitsta pošizio jer je Grom počeo krasti hranu čim bi okrenuo leđa, i dovukao staru kućicu za psa iz Hinkova vrta.
Uzalud. Čim bi Jura unio jelo u kuću tanjuri prazni, a Grom pod stolom liže brk.
Jednog dana otkrio je i pomagača sivi, masni mačak koji je iz kućice iskočio i otvorio vrata na psu nogom, pa zajedno navalili na hranu.
Nije imao srca istjerati ga, još kad je počeo “loviti” miševe i slagati ih pred Juru kao trofeje.
Tako su njih troje Jura, Grom i Kuga (tako je počeo zvati mačka iz fore) postali neobično društvo.
I tako dvije tjedna prošlo, niti jedan red od knjige. Fridž prazan, pas i mačak gladni.
Planirao se zaputit u Karlovac po namirnice, ali Grom i Kuga su uskočili u auto prije njega. “Okej, idemo svi!”, zaključio je. Kupovina, tjeranje ptica, lagani izlet sve skupa tri sata. Planovi? Pustite snove, kad si okružen stočarijom na kotačima.
Nadao se da će barem moći javit izdavaču da od posla nema ništa.
Ali baš te večeri, dok je pio čaj, začuje negdje blizu zvuk auta ali to nije bio običan auto, nego kombi.
Pozvao je svog policijskog poznanika. Taj ga je umirivao, al’ obećao svratiti.
Jura i ekipa skrili su se i promatrali kako u Hinkovu kuću ulaze dvojica nepoznatih, i počinju iznositi tehniku.
Prepoznao je lica, ali nije znao odmah odakle. Kad ga ovi zamijete:
– Tko si ti??
– Policija! Ruke gore, okrenite se! zapovjeda Jura hrabro, govorenjem iz akcijskog filma.
Jedan se prepao, pobijelio, drugi ga prepozna.
– Nema šanse da je policija. To je onaj što knjige piše. Deda pričo o njemu.
Spreman na najgore već, kad iz tame izlete Grom i Kuga. Mačak na glavu jednom, pas obori drugog.
– AAAAA! vrišti jedan.
Jura im poveže ruke što je mogao, pa kad je policajac stigao s pravim lisicama, slatko se nasmijao.
– Svaka ti čast, Jura! Sam protiv dvojice!
– Pa nisam sam baš… pokaže na psa i mačka. Ovo su mi prijatelji!
– S takvim društvom možeš na kraj svijeta, samo ih čuvaj.
Jura klimnu. “Od viška glava ne boli…” pomisli.
– A ovi ti nisu nepoznati radili su u Hitnoj, sad odlučili “zaraditi sa strane”. Ja ih ganjam već mjesecima, a ti ih nađeš u jednoj noći. Svaka čast!
*****
Dva i pol mjeseca kasnije, Jura donosi rukopis izdavaču. Ovaj ga ne ispušta iz ruku: “Pa ovo je bestseler, čovječe! Pare stižu nakon objave, a i postotak od prodaje.”
Na kraju, Jura prodao stan u Karlovcu, vikendicu otkupio od tete Ivanke, kasnije i onu od pokojnog Hinka. Udružio ih, sagradio lijepu kuću s pravim wc-om i grijanjem.
I ostao tu zauvijek s Gromom i Kugom. Što da ne? Mirna tišina, miris borova, prijatelji oko njega… A sve zahvaljujući bušilici i Joži iz stana. Da nije bilo graje u zgradi, nikad ne bi naučio što mu zaista treba.
