Vozili smo se na vlastito vjenčanje. Na semaforu se Luka okrenuo prema meni i tihim glasom upitao: Jesi li sigurna da ovo stvarno želiš? Nisam stigla odgovoriti.
Semafor je prešao na zeleno točno prije nego sam otvorila usta.
Luka je dodao gas. Bež Zastava krenula je, uklopila se u promet, a pitanje je ostalo visjeti među nama kao dim cigarete, kao miris njegova Platinum kolonjske vode, kao sve ono što nismo izgovorili zadnjih pola godine.
Luka, počela sam.
Zeleno je, rekao je on. Ajmo dalje.
Gledala sam njegove ruke na volanu. Široki dlanovi, kratko podrezani nokti, tanki zlatni prsten na prstenjaku lijeve ruke stavio ga je prije sata vremena u matičnom uredu i još se činio tudim, nepriviknutim. I moj je bio isti takav. Nekoliko sam ga puta okretala među prstima dok su nas fotografirali na stepenicama.
Na stražnjem sjedalu vozila je moja mama. Šutjela je rijetko za nju i osjećala sam njezin pogled na stražnjoj strani glave. Težak, brižan pogled žene koja je sve shvatila, ali neće ništa reći dok je ne pitaš.
Do restorana je ostalo još sedam minuta.
Jesi li ti zaista to željela? ponovila sam na glas njegove riječi, kao da provjeravam jesu li mi se samo učinile.
Marta. Stisnuo je malo volan. Nije sada vrijeme.
A kada je?
Poslije. Tamo su gosti, stol je spreman, teta Anka je čak iz Zagreba došla.
Teta Anka ponovila sam.
Mama je tiho zakašljala iza nas.
Okrenula sam se prema prozoru. S vanjske strane prolazio je jesenji Osijek mokar asfalt, goli kesteni uz cestu, žena s kolicima koja je bezizražajno gledala u nas. Imala sam bijelu haljinu, na glavi veo kojeg sam cestom stalno pokušavala skinuti, a mama sve vrijeme inzistirala da to tako treba biti, da je tako lijepo, da ću poslije biti zahvalna.
Gledala sam tu ženu s kolicima i mislila da je ona možda sretna. Ili nesretna. Ili jednostavno ide kući s djetetom i nema pitanja na semaforu pred sobom.
Restoran Panonska zvona dočekao nas je parkiranim autima, crvenim balonima na ulazu i tetom Ankom u sjajnom šalu.
Mladi! povikala je, podigavši ruke. Konačno! Već vas čekamo!
I pitanje je ponovo potonulo. Ovaj put u zagrljajima, mirisu pjenušca, kretnji gorko i lomljenju kruha o tanjur.
*
Restoran je brujao.
Za dugim stolom sjedilo je četrdesetak ljudi. Lukina rodbina glasna, srdačna, navikla pjevati bila je na jednoj strani. Moja tiša, pomalo zbunjena zbog te buke na drugoj. U sredini, kao neutralni pojas, sjedili su naši zajednički prijatelji: Domagoj i Tihana, Saša koji je radio s Lukom u tvornici te Marica, moja prijateljica s faksa.
Marica me pogledala ispod obrva što je? Ja sam lagano odmahivala glavom poslije.
Luka je sjedio pokraj mene i činili smo savršen par: smijali smo se kad treba, ljubili se kad su povikali gorko, kucali se čašama sa svakim tko je dolazio. On je bio dobar. Uvijek je bio dobar u tome je zapravo bio cijeli problem, i sada sam to razumjela jasnije nego ikada.
Marta, Lukina mama, gospođa Zdenka, sjela je uz mene i dotakla mi ruku. Što si tako blijeda? Jesi li barem nešto pojela?
Jesam, sve je u redu.
Znaš, spustila je glas, u našoj familiji mladenke su uvijek bile blijede na vjenčanju. To je za dugi život.
Hvala, gospođo Zdenka.
Samo Zdenka, nježno je ispravila. Sada smo sad obitelj.
Pogledala sam je. Niska, punašna, s blagim očima, gledala me s toliko iskrene nježnosti da sam gutala knedlu. Ona nije kriva. Ni Luka nije kriv. Nitko nije bio kriv, i to je bilo najteže.
Zdenka, rekla sam. Hvala vam na svemu.
Ona mi je stisnula ruku i vratila se tetki Anki, šalila se, punila čaše.
Marica se pojavila poslije nekoliko minuta iznad mog ramena.
Idemo do toaleta, rekla je. Sa mnom.
Nije bilo upitnika.
*
Toalet u Panonskim zvonima bio je imitacija mramora keramičke pločice s lažnim uzorkom i mirisao je na ružičasti osvježivač. Stajale smo pred zrcalom. Gledala sam se: veo se spustio na stranu, maskara malo razmazana ispod lijevog oka, ruž obrisan skoro do nevidljivosti.
Pričaj, rekla je Marica.
Pitao me na semaforu. Prije restorana. Jesi li sigurna da to želiš?
Marica je šutjela trenutak.
I što si mu odgovorila?
Ništa. Semafor se promijenio.
Jasno. Izvadila je ruž iz torbice, pružila ga. Hajde, popravi si usne.
Marica…
Prvo usne, onda razgovor. Lakše ide.
Uzela sam ruž. Bio je tamniji od mojih nijansi, ali sam ga nanijela jer sam morala nešto raditi rukama.
On sumnja, rekla sam.
Ti sumnjaš, ispravila je.
Nisam…
Marta, znam te dvanaest godina. Sumnjaš još od proljeća.
Spustila sam ruž pored umivaonika.
Dobar je čovjek.
Je.
Voli me.
Koliko vidim da.
Tri godine smo zajedno.
Tri godine i četiri mjeseca, podsjetila me. Ne pitam je li on dobar ili loš. Pitam što ti hoćeš.
S polja se čula lagana glazba, nešto poput Moje zlato ili slično. Netko je prošao hodnikom, potpetice su zvečale pa utihnule.
Ne znam, rekla sam.
Bila je to istina. Prva koju sam izgovorila taj dan.
Marica je kimnula bez osude, bez savjeta.
Dobro, rekla je, idemo. Nije vrijeme. Kasnije ćeš mi ispričati.
Kasnije.
Obećaj.
Obećavam.
Izašle smo. Upravo su počinjali plesovi.
*
Luka nije znao plesati uvijek je to priznao s onom blagošću, pa mi je bilo drago zbog njegove iskrenosti. Držao me oko struka, lagano pomicao stopala, a ja sam mu naslonila glavu na rame, vrtjeli smo se na laganu glazbu i razmišljala sam: eto, tako to izgleda izvana. Lijepo. Ispravno.
Marta, tiho je rekao kraj mog uha.
Mmm.
Oprosti za što sam pitao. Nije trebalo na semaforu.
Kad je trebalo?
Prije. Puno prije. Zastao je. Ili možda nije trebalo nikad. Ne znam.
Podigla sam glavu, pogledala ga izbliza. Dugo se nije brijao, brada mu je bila meka, prošarana srebrnim vlastima, iako mu je bilo 32.
Luka. Zašto si pitao?
Pogled mu je pobjegao iza moga ramena, prema tetki Anki koja je već vukla Domagoja u kolo.
Jer zadnja tri mjeseca imaš onaj pogled, šapnuo je. Gledaš mimo svega. Ne mene. Pored.
Umorna sam. Posao, pripreme…
Marta.
Izgovorio je moje ime tako da sam zašutjela.
Ne želim te držati na silu, rekao je tiho. To sam htio reći na semaforu. Ako želiš otići možeš. Shvatit ću.
Glazba je stala. Ljudi su aplaudirali. Stajali smo usred sale i nisam znala što odgovoriti.
Idemo zapaliti, predložio je.
*
Izašli smo na malu verandu s pogledom na parkiralište i tamni park iza njega. Luka je zapalio ja nisam, ostavila sam cigarete prije tri godine i stajala sam zamotana u njegov sako kojeg mi je prebacio na ramena.
Ispričaj mi o Ivanu, rekao je.
Nisam odmah odgovorila.
Zašto?
Zato što je očito važan tebi. Pa tako i meni.
Ivan. Radili smo zajedno osam mjeseci u redakciji on je došao kao urednik u veljači, ja sam bila tamo već neko vrijeme kao reporterka. Nije bilo ničega. Ništa doslovno ni riječi, ni pogleda za koji bi itko rekao da nije primjeren. Ali mislila sam na njega. Mislila s onom čudnom čežnjom za nečim što ti ni ne treba kao da o nekom gradu kojeg nikad nisi vidjela vjeruješ da bi ti baš tamo bilo dobro.
Ništa tamo nema, rekla sam.
Znam. Luka je ispuhao dim u zrak. Ali nije stvar u njemu. Zar ne?
Nego u čemu?
U tebi. Zastao je na trenutak. Prije tri godine bila si drugačija. Punija života. Imala si one planove časopis, pa knjiga, spominjala si Zagreb…
To su snovi, Luka.
Zašto snovi? Pišeš dobro. Uvijek si pisala dobro.
Pogledala sam u mrak parka. Drveće je mokrilo, na klupi je sjedila nečija pas mokri žuti mješanac i čekao svog vlasnika.
Ne znam što želim, priznala sam. Iskreno. Ne znam. I to me plaši.
Znam da ne znaš, rekao je. Zato sam pitao.
Luka, upravo smo se vjenčali.
Jesmo.
Tamo je četrdeset gostiju.
Četrdeset i dva, ispravio je, blago se nasmiješio onim osmijehom zbog kojeg sam ga i zavoljela. Teta Anka povela i nećaka.
Luka. Oči su me zasuzile. Zašto ovo radiš?
Što?
Ti si tako… ispravan. Uvijek govoriš prave stvari. Uvijek.
To je loše?
Neizdrživo je, rekla sam. Jer da nisi, bilo bi mi lakše. Bar bih imala na koga biti ljuta.
Zgazio je opušak o ogradu.
Marta. Pogledaj me.
Pogledala sam ga.
Volim te, rekao je jednostavno. Stvarno. I baš zato sam pitao. Ne zato što želim da odeš ne želim. Ali niti želim da budeš nesretna kraj mene.
Nisam nesretna.
Ali nisi ni sretna.
Nisam ništa govorila.
Nije pošteno, napokon sam izgovorila. Nije pošteno takva pitanja na dan vjenčanja.
Vjerojatno. Maknuo mi kosu s lica vjetar je razbarušio veo. Ali kad nije sada, kad? Za godinu? Za pet? To je gore.
Iza vrata netko se gromko nasmijao. Zvuci slavlja dopirali su kroz staklo.
Vratimo se unutra, rekla sam. Hladno mi je.
Klimnuo je. Držao mi vrata, pustio me prvu unutra.
Koračala sam natrag i pomislila: nešto moram odlučiti. Danas. Još večeras.
*
Mama me sustigla dok sam prolazila kraj stola.
Marta. Možeš li sa mnom na tren u stranu?
Izgovorila je to tako da sam poslušala stali smo u kut, iza stupa s vijencem cvijeća.
Mama, ne sada.
Upravo sada, rekla je. Vidjela sam vas dvoje na verandi. Vidjela sam tvoje lice.
Mama…
Šuti, molim te. Uzela me za ruku. Njena ruka je bila topla i malo hrapava ruka žene koja je cijeli život nečim bila zauzeta: šivanjem, kuhanjem, papirologijom, lijepljenjem tapeta. Udala sam se za tvog tatu s dvadeset i dvije. Nisam znala što želim. Mislila sam da je normalno da ne znaš. Da će samo doći.
I je li došlo?
Šutjela je trenutak.
Došlo je nešto drugo. Ne ono što sam očekivala. Stisnula mi je ruku. Marta. Luka je dobar čovjek.
Danas mi svi govore da je dobar čovjek.
Zato što jest. Ali dobar i tvoj nisu isto.
Zagledala sam je.
Jesi li protiv?
Nisam protiv. Samo sam za tebe. Tiho je uzdahnula. Trideset godina sam provela uz čovjeka kojeg sam poštivala. To je puno. Ali ponekad sam osjećala…
Nije dovršila.
Što?
Da živim nečiji tuđi život. Uredan, dobar. Ali ne svoj.
Šutjele smo. Dvoranom je prolazila teta Anka s pladnjem hladetine, a za njom je sitnim korakom išao njezin nećak s leptir-kravatom.
Mama, rekla sam, već sam se udala.
Znam.
Pečat u osobnoj.
Znam, Marta. Otpustila mi je ruku. Ali papir se može promijeniti. Život ne može.
Otišla je prema stolu. Ja sam još ostala stajati iza stupa i promatrala sve. Luku, koji se smijao s Domagojem. Zdenku koja je uz goste dijelila salatu. Teta Anku, nećaka, Maricu koja mi je već kroz mnoštvo dala znak glavom.
Pomislila sam: kako sam došla do ove točke?
Shvatila sam da to nije pravo pitanje. Pravo je bilo drugo.
*
Marica je sjedila kraj mene sljedeći sat. Nije govorila ništa suvišno samo je bila, natočila bi mi vode kad bih zaboravila piti, odgovarala za mene Lukinom bratiću koji je stalno htio pričati o stanovima.
Negdje oko pola deset, Luka je sjeo s druge strane.
Umorna?
Malo.
Hoćeš li ranije otići?
Pogledala sam ga.
Pa to je naše vjenčanje.
Znam. Možemo ostati. Ili otići. Ili… zadržao je dah ili iskreno razgovarati.
Ovdje?
Ne. Idemo van.
Izašli smo. A ne na verandu na drugoj strani bio je mali vrt s drvenom klupom i žutim lampionom. Sjeli smo.
Luka, rekla sam. Moram ti nešto reći.
Slušam te.
Nisam zaljubljena u Ivana. To je istina. Tamo ništa nema i nikad nije bilo. Složila sam ruke u krilo, pogledala prsten. Ali to ne znači da je sve dobro.
Znam.
Imam trideset godina. Živim u Osijeku, radim u redakciji, pišem članke o uređenju grada i poduzetnicima. To je normalan, solidan život.
Ali?
Ali ponekad, noću, otvorim dokument i pišem. Ne za redakciju. Samo tako. I to su jedini sati kada… zastala sam. Ne znam kako drugačije reći.
Kada živiš, rekao je.
Pogledala sam ga.
Da.
Pročitao sam, priznao je. U veljači si ostavila otvoren laptop. Nisam namjerno samo sam pročitao prve rečenice. Pa sve ostalo.
Luka.
Oprosti. Znam da nisam trebao. Gledao je u lampion. Marta, to ti ide. Stvarno. Ne znaš koliko.
Nisam znala što reći.
Zašto ne pišeš ozbiljno? pitao je.
Jer… Nisam dovršila.
Jer te strah, sam dovršio. Strah te da probaš, pa ne uspiješ. Ili da uspiješ, pa ćeš morati mijenjati sve.
Nisam odgovorila. To je bio odgovor.
Marta. Znam da je kasno za ovakve razgovore. Ali slušaj. Okrenuo se prema meni. Ako se bojiš da ću te spriječiti varaš se. Neću. Nikad nisam to htio.
Ne možeš to znati.
Mogu. Govorio je tiho, odlučno. Tri godine gledam kako samu sebe gasiš. Pomalo. I svaki put kad si to radila, imala si onaj pogled izvan svega. Shvatio sam: nije zbog mene. Sebe kočiš. Ja sam samo prolaznik.
Shvatila sam da plačem. Tiho, bez jecaja tek je samo poteklo.
Ne znači da nam je sve dobro, rekla sam.
Ne znači. Nije me tješio niti pokušao zagrliti, samo je sjedio uz mene. Ali znači da možemo pokušati shvatiti. Ako želiš.
A ako ne želim?
Onda ću te pustiti. Teško, ali pustit ću te. Zastao je. Marta. Reci mi iskreno. Jednom. Želiš li pokušati sa mnom?
Obrisala sam obraz. Veo mi se zapleo za dugme sakoa, skinula sam ga i ostavila pored na klupi.
Mislila sam na mamu i njenih trideset godina uz čovjeka kojeg poštuje. Na Maricu, koja se razvela s dvadeset osam i kaže da joj je to bila najbolja odluka. Na Zdenku i njene dobre oči. Na otvoren laptop u veljači i rukopis kojeg nitko nije smio pročitati.
Na semafor.
Na to što nisam uspjela odgovoriti tada.
Želim pokušati, rekla sam. Ali pod uvjetom.
Slušam.
Pisat ću. Ozbiljno. I ne smiješ reći da je to neozbiljno, da nije posao, da bolje nađi nešto konkretno.
Nikad to nisam rekao.
Znam. Pričam o sebi. Pogledala sam ga. Treba mi dopuštenje. Samo ne od tebe. Od sebe.
Šutio je upravo kako treba, bez suvišnih riječi.
I još nešto, dodala sam. Trebamo razgovarati. Ovako. Kao sada. Ne samo na vjenčanju ni samo na semaforu.
Dogovoreno.
I o Zagrebu. Osjetila sam kako mi je lakše kao da je netko konačno olabavio haljinu. Želim pokušati slati tekstove u zagrebačke redakcije. Možda i otići. Još ne znam. Ali želim probati.
Luka me gledao. Onda rekao:
Dobro.
Samo dobro?
Dobro, ponovio je. Idemo. Zajedno ćemo. Ili ti prva, pa ja. Dogovorit ćemo.
Nasmijala sam se nervozno, neočekivano.
Luka. Nisi normalan.
Možda. Napokon se nasmiješio iskreno, toplije nego cijelu večer. Ali tvoj nenormalan. Sada službeno.
Službeno, složila sam se.
Sjedili smo još minutu-dvije u tišini. Negdje iza zida restorana svirala je glazba, netko je povikao gorko, slavlje je teklo bez nas.
Idemo? upitao je.
Idemo.
Ustao je, ispružio mi ruku. Primila sam ga i shvatila da prsten na njegovim prstima više nije bio tuđ. Ni moj. Oba su odjednom bili naši.
*
Marica me ulovila na vratima.
I? upitala je.
Dobro je, rekla sam.
To je sve?
Dobro je to je jako puno, vjeruj mi.
Gledala me sekundu, zatim klimnula.
Onda idemo jesti. Lobster je stigao.
Vratile smo se za stol. Teta Anka pričala je nešto o Zagrebu, nećak je slušao s laganim užasom, Domagoj i Tihana plesali su, Zdenka je brisala oči nisam bila sigurna od smijeha ili nečeg drugog.
Luka je sjeo pored. Natočio mi pjenušac, sebi vodu.
Za što dižemo čašu? pitala je teta Anka, dižući svoju visoko.
Luka me pogledao.
Za to da nema straha, rekao je.
Teta Anka ga je čudno pogledala neobičan zdravica, ali otpila. Svi su uzeli gutljaj. Ja sam također.
I pomislila: možda je to odgovor. Nije da ili ne na semaforu. Samo ne boj se i vidi što će biti.
*
Otišli smo oko ponoći. Gosti su još ostali teta Anka do zatvaranja, znala sam ali Luka je rekao da mladenci mogu ranije i nitko se nije bunio.
U autu je bila tišina. Dobra tišina ne ona s početka večeri, teška i mučna, nego ona kad se možeš opustiti šuteći.
Gledala sam kroz prozor. Osječka listopadska noć klizila je vani iste mokre ulice, isti lampioni. Ali nešto je bilo drukčije. Ili sam ja bila drukčija. Ne znam.
Luka.
M?
Kad si shvatio to oko mog pogleda?
Razmislio je.
U lipnju. Vozili smo na vikendici kod mojih. Gledala si kroz prozor cijelim putem. Ja sam pričao, ti si odgovarala ispravno, kad treba ali ti si već bila negdje drugdje.
I ništa nisi rekao.
Nisam znao kako. Zastao je. Navikneš šutjeti. To je loša navika.
Da, potvrdila sam. I meni je.
Zaustavili smo se na semaforu drugom, ne onom prvom. Crveno.
Marta, rekao je.
Što?
Jesi sigurna da ovo želiš?
Pogledala sam ga. Gledao me ozbiljno, pomalo umorno, s blagim osmijehom.
Jesam, rekla sam.
Semafor je zasvijetlio zeleno.
Krenuli smo.
*
Stan nas je dočekao tamom i mirisom mačke naša Maša sjedila je na prozoru i gledala nas kao da upisuje kašnjenje u neki svoj bilježnicu.
Bok, Maša, rekla sam.
Maša se okrenula natrag prema vani.
Ljutiti se, rekao je Luka. Cijeli dan sama.
Kao i Maša, dodala sam. Naljuti se kad dugo šutiš.
Zasmijao se tiho, umorno.
Izula sam cipele odmah u hodniku, naslonila ih uz zid. Bile su lijepe bijele, s malom petom, mama ih je birala mjesecima gledala sam ih i mislila kako ću sutra u papuče i to će biti dobro.
Luka je objesio sako, olabavio kravatu.
Hoćeš čaj?
Hoću.
Popeli smo se u kuhinju. Stavio je kuhalo za vodu, ja sam izvadila šalice njegovu omiljenu plavu s bijelim medom, moju s natpisom Ne diraj bez kave, zapravo pijem čaj. Mama mi ju je kupila za rođendan, prije tri godine.
Marta, rekao je dok je kuhalo brujalo. Smijem reći nešto?
Reci.
Drago mi je da smo razgovarali. Gledao je kuhalo, ne mene. Dugo sam htio. Samo, nikako nisam znao kako.
I meni.
Oboje smo za poželjeti, rekao je sa smiješkom, bez gorčine.
Da, rekla sam.
Voda je zakipjela. On je natočio čaj, ja uzela najobičnije filter-vrećice, nije bilo nikad pravog čaja. Možda jednog dana budemo za pravu čajanku.
Maša se spustila s prozora, prišla u kuhinju, maznula mi se oko noge.
Oprostila, rekao je Luka.
Životinje se brže mire, rekla sam. Trebali bismo ih više slušati.
Sjeli smo za naš mali, kuhinjski stol, za kojim su ujutro ležale novine i Lukini papiri, a navečer stajale dvije šalice. Stol kao svaki drugi. Kuhinja kao svaka druga. Naša.
Luka.
M.
Sutra ću otvoriti onaj dokument. I pisati. Bar jednu stranicu.
Podigao je pogled.
Dobro.
Nećeš pitati što pišem?
Kad poželiš pokazati pokazat ćeš.
Klimnula sam.
Dobro, rekla sam. Jednoga dana pokažem.
Pili smo čaj u tišini. Maša se uvalila na radijator, savila šape, zatvorila oči. Vani je sipila kiša sitna, osječka, šuškala je po staklu.
Pomislila sam na mamu. Moram joj javiti ujutro odlazi kući u deset, treba prije toga. Reći joj… što? Hvala. Samo hvala, znat će ona zašto.
Luka, rekla sam. O čemu sada razmišljaš?
Zamislio se.
Da nam je ponestalo šećera.
Nasmijala sam se iskreno, od trbuha.
Samo to?
I još o nečemu da sam oženjen, rekao je ozbiljno. Još ne vjerujem.
Ni ja. Pogledala sam prsten na ruci. Već se gotovo naviknuo. Luka. Misliš li da će sve biti dobro?
Zastao je prije nego je odgovorio to sam voljela kod njega: nikad ne obećava ono što ne zna.
Ne znam, rekao je. Ali probat ćemo.
Iskren odgovor. Pravi.
Pokušat ćemo, rekla sam.
*
Tjedan dana kasnije otvorila sam onaj dokument.
Bilo je osamnaest stranica nisam ni znala da sam toliko napisala. Čitala sam polako, ispravljala, prekrižavala, dodavala. Radila tri sata, zaboravila večerati, Luka mi je donio sendvič i stavio ga uz kompjuter bez riječi.
Mjesec dana kasnije poslala sam prvih pet stranica u književni časopis. Nije bio iz Zagreba bio je lokalni, manji, ali pravi. Samo da pokušam.
Odgovorili su za tri tjedna. Tražili su nastavak.
Nazvala sam mamu.
Mama, sjećaš li se što si rekla o tuđem životu?
Sjećam, kazala je.
Sada pišem svoj, rekla sam. Polako. Ali pišem.
Šutjela je kratko, pa dodala:
To je dobro, Marta.
Samo to je dobro. Nije trebalo više.
*
U studenom smo otišli do Zagreba tri dana, bez posebnog razloga. Luka je uzeo slobodno, ja laptop.
Šetali smo gradom, pili kavu po zagrebačkim kafićima, jedan dan sam provela u redakciji ne onoj gdje sam slala tekst, drugoj i satima razgovarala s urednicom jesu li im potrebni autori iz drugih krajeva. Urednica je rekla da jesu i dala mi svoj mail.
Navečer smo sjedili u kafiću blizu Trga, Luka je jeo juhu, ja gledala kroz prozor na Zagreb i mislila: evo ga. Grad iz mojih snova. Nije baš takav kakvim sam ga sanjala manji je, nervozniji, skuplji ali živ je. Stvaran.
Što je? pitao je Luka.
Ništa. Promatram.
Sviđa ti se?
Razmislila sam.
Malo se bojim, priznala sam. Ali sviđa mi se.
To je dobar znak, rekao je. Kad je strah i želja zajedno.
Pogledala sam ga. Jeo je juhu mirno, kao da pričamo o vremenu.
Luka. Žališ li što si oženio nekog nemirnog?
Ozbiljno je razmislio tu sam šutnju naučila, značila je da ne priča napamet.
Ne, rekao je. Mirni ljudi su dosadniji.
Još ćeš zažaliti, obećala sam mu.
Možda. Nasmiješio se. Ali još nisam.
Vani je padao snijeg. Prvi te godine mokar, zagrebački, topio se na asfaltu. Ljudi su prolazili dižući okovratnike, šaleći se, razgovarajući na mobitel. Obična večer u velikom gradu.
Izvadila sam laptop, otvorila dokument. Ne onaj od osamnaest stranica. Novi prazan.
Pišeš? pitao je Luka.
Pokušat ću.
Onda naruči još jednu juhu. Ne žuri.
Napisala sam prvu rečenicu.
Pogledala u nju. Obbrisala. Napisala drugu.
Luka je sjedio nasuprot, listao nešto po mobitelu, Zagreb je išao dalje izvan stakla, snijeg se topio, bila je najobičnija večer.
I pomislila sam: možda to i jest sreća. Nije eksplozija, ni nadahnuće samo čovjek nasuprot tebe koji naručuje još juhu dok ti pišeš. Samo grad iza prozora. Samo prva rečenica za koju još ne znaš kamo vode.
Samo ne boj se i vidi što će biti.
Napisala sam drugu rečenicu.
