Mama je umorna

Jasmina je toliko vikala na blagajnicu u Konzumu, da su ženi ruke drhtale.

Koliko još planirate kopati po tim stvarima?! Ako ne možete raditi kako treba, bolje ostanite doma!

Oprostite, stara gospođa je već brzo skenirala artikle, ali nekako je uspjela još ubrzati.

Jasmina, muž Marko ju je lagano dotaknuo po ruci, dosta je, ajmo.

Jasmina se oštro okrenula:

Ti šuti! Tko tebe što pita?

Marko je oborio pogled, šutio. On je uvijek šutio.

***

U stanu se širio miris pečene piletine s ružmarinom. Svekrva, Marija Horvat, stajala je kraj štednjaka i miješala juhu.

Ajde, stigli ste! Upravo sam skuhala pileću juhu s domaćim rezancima. Sjednite, da pojedete nešto toplo.

Sto sam puta rekla da se ne miješate u moju kuhinju, šapnula je Jasmina oštro. Zar ste vi sad domaćin ovdje ili ste ipak u gostima?

Marija je problijedila, spustila kuhaču.

Samo sam htjela pomoći…

Ne treba mi pomoć! Sve mogu sama!

Iz dnevnog je istrčao sedmogodišnji sin Ivano:

Mama, bok! Znaš, Roko iz drugog ulaza mi je rekao da sam papak! Nisam ja papak, jel’ da?

Makni se, odbrusila je Jasmina, ne vidiš da sam zauzeta?!

Ivano je stao. Pogledao je baku. Ona je skrenula pogled.

Jasmina je otišla u sobu i zalupila vrata.

***

Tako je kod nas uvijek bilo.

Svakoga dana isto, kao preslikano. Jasmina se budila ljuta i tonula u san ljuta, a između vremenom derala se na sve što bi joj došlo pod ruku. Na muža, svekrvu, sina, blagajnice, kolegice, prolaznike.

Ponekad, vrlo rijetko, uhvatila bi samu sebe kako misli: “Bože, što ja radim?” Ali misao bi propala u crnu prazninu, iz koje se činilo da nema izlaza.

Muž je šutio. Navikao. Deset godina braka naučilo ga je samo jedno: šuti i ne talasaj.

Radio je na dva posla, nosio novac kući, radio sve što mu naloži. Noću, kada bi Jasmina zaspala, izašao bi u kuhinju, pravio si čaj i dugo zureći u jednu točku, razmišljao.

Marija se doselila prije tri mjeseca da pripazi na Ivana dok su Jasmina i Marko na poslu.

Marija je pristala i sad je svaki dan osjećala Jasminine poglede pune pritajene ljutnje.

Ivano… Ivano je samo živio. Trčao, igrao se, postavljao pitanja. Svaki put kad bi se približio mami, naletio bi na zid.

Prvo je plakao. Onda je prestao. Povukao bi se bakinu stranu i sjedio tiho uz nju je ipak bilo mirnije.

***

U petak je došlo do onog što se događalo često.

Jasmina se vratila s posla crvena od ljutnje: šef je povisio ton, kolegica ju je ogovarala, a netko joj u tramvaju zgazio tenisicu.

Upravo prije toga Ivano je prolio sok po novom bež trosjedu, kupljenom na rate.

Dječak je stajao pored prazne čaše i šokirano gledao kako se po tkanini širi crvena mrlja.

Što si napravio?! povikala je Jasmina ulazeći, znaš li koliko taj trosjed košta tvoja pogreška će nas stajati najmanje 100 eura!

Nisam htio, mama. Molim te, ne viči. Ja… bojim te se…

Bojiš se, jel’?! još više se razbjesnila Jasmina, samo znaš sve uništiti i pokvariti! Život mi upropaštavaš!

Mama, oprosti…

Mars u svoju sobu! Da te više ne vidim!

Ivano je otišao. Jasmina je još dugo vikala u prazno, sve dok nije promukla.

***

Noć joj nije donijela san. Otišla je u kuhinju, sjela kraj prozora. Vani je sitno kišilo.

Gledala je kišu kako klizi niz staklo. Pomislila je kako joj je dosta svega. Kako želi da sve nestane. Da svi odu. Da nastane tišina.

Nije ni primijetila kad je zadrijemala na stolu.

Probudila se oko četiri ujutro naježena od hladnoće.

Stan je bio tih. Marko spava, Marija spava, Ivano spava.

Ustala je, otišla na WC. Na povratku je prolazila kraj Ivanove sobe. Vrata malo odškrinuta. Provjerila je je li dobro pokriven.

Ivano je spavao sklupčan, zagrlio je jastuk. Na stolu kraj kreveta ležala je otvorena bilježnica iz škole. Omot ukrašen tenkovima.

Jasmina je već krenula natrag, ali pogled joj je zastao na natpisu: “Mama”.

Uzela je bilježnicu. Sjela na rub kreveta. Počela čitati.

Bio je to Ivanov dnevnik.

Prvi zapis datiran je u rujnu.

Danas je mama opet vikala. Tata je rekao da je umorna. Htio sam ju zagrliti, ali se odmaknula. To je zato što sam loš.
Jasmina je gutala knedlu u grlu. Okrenula je stranicu.

Listopad. Danas je bakin rođendan. Nacrtao sam joj čestitku, lijepu, s cvijećem. Htio sam joj dati ujutro. Ali mama je opet vikala na tatu pa nisam. Stavio sam pod jastuk. Možda ću sutra, kad mame ne bude kod kuće.
Dalje.

Studeni. Pokvario sam autić koji mi je tata darovao. Namjerno. Mislio sam, ako uništim nešto svoje, možda mama neće vikati. Ali ona je opet vikala. Rekla je da ništa ne znam cijeniti. I da sam glup.
Jasmini su ruke zadrhtale.

Prosinac. Skoro je Nova godina. Pisao sam pismo Djedu Božićnjaku. Zamolio sam ga da mama prestane vikati. Šteta što se to ne može dobiti na poklon.

Siječanj. U školi smo trebali napisati što želimo postati kad odrastemo. Napisao sam da želim postati nevidljiv. Da me mama ne vidi i nikad ne viče. Učiteljica se čudila i nazvala tatu. Tata je došao, razgovarao sa mnom. Rekao je da je mama dobra, samo joj je teško. Znam… Sjećam se kakva je nekad bila. Grlila me, smijala se. Sad se više ne smije. Nikad.
Jasmina je sjedila ukočeno. Suze su kapale po papiru.

Veljača. Danas sam prolio sok na kauč. Mama je vikala jako dugo.
Kad viče, osjećam se kao da umirem po malo. Prvo uši, pa srce, pa duša. Legao sam i zatvorio oči. Razmišljao: ako umrem u snu, hoće li plakati? Ili će reći dobro, jedna briga manje?
Bilježnica joj je ispala iz ruku. Drhtala je, ali ni glas nije pustila. Bojala se probuditi sina. Bojala se da je vidi takvu. Bojala se svega.

Tako je sjedila dugo. Možda dvadeset minuta, možda sat. Zatim je podigla bilježnicu, vratila je na mjesto. I otišla.

Vratila se u krevet. Legla uz Marka. Gledala u strop do svitanja.

***

Ujutro se Ivano prvi probudio.

Otvorio je oči, protegno se, sjeo na krevetu. Vidio da su vrata odškrinuta i sjetio se jučerašnjeg dana. Uzdahnuo.

Izašao je u hodnik, osluškivao. Tišina. Čudno. Obično mama već lupa posuđem i viče kako su svi budale.

Pogledao je u kuhinju.

Mama je sjedila za stolom. Nije vikala, nije šuštala. Samo je gledala kroz prozor. Pred njom je stajala šalica hladnog čaja.

Mama? oprezno je pitao Ivano.

Ona se okrenula. Lice joj je bilo čudno ni ljuto, ni umorno nekako drugačije. Ivano nije znao kako.

Dobro jutro, tiho je rekla Jasmina. Hajde, sjedni za doručak.

Sjeo je za stol. Majka mu je stavila tanjur zobene kaše. Sjela nasuprot.

Ivano je jeo i gledao mamu krajičkom oka. Očekivao da će početi po starom. Ali nije.

Mama, napokon se ohrabrio, što ti je?

Ništa.

Zašto šutiš?

Razmišljam.

O čemu?

Jasmina ga je dugo gledala. Zatim mu je prešla rukom preko kose. Onako, bez razloga.

Razmišljam o tebi, odgovorila je tiho. O nama.

Ivano je ostao s vilicom na pola puta do usta.

Mama, jesi bolesna?

Nisam, sine. Zapravo ozdravljam.

Nije razumio, ali je kimnuo. Bilo mu je svejedno, samo da ne viče.

Dovrši doručak, rekla je Jasmina. Kasnit ćeš u školu.

Ivano je popio čaj, krenuo se spremati. Kod vrata je zastao.

Mama, stidljivo je promrmljao, a hoćeš li večeras opet vikati?

Jasmina je prišla, čučnula do njega.

Slušaj, rekla je mirno. Ne znam hoću li moći. Ali ću se truditi ne vikati. Jako ću se truditi. Da me više nikada ne moraš bojati, može?

Ivano je kimnuo.

A ako ponekad ne uspiješ? šapnuo je.

Onda mi reci. Samo reci: Opet ti? I ja ću se sjetiti.

Što ćeš se sjetiti?

Svega, poljubila ga je u čelo. Ajde, idi.

Ivano je otišao.

Jasmina je ostala stajati u predsoblju. Čula je kako su vrata lifta zalupila. Onda je zavladala tišina.

Iz sobe je izašao Marko, bunovan, raščupane kose.

Ti si već budna? pitao je.

Nisam mogla spavati.

Pogledao ju je pažljivo.

Sve u redu?

Sve je okej, odvratila je Jasmina. Hajde, doručkuj.

Otišli su u kuhinju. Sjedili su za stolom. Marko si je natočio čaj…

Marko, odjednom je upitala Jasmina. Zašto me ti voliš?

Zadavio se od iznenađenja.

Molim?

Zašto me voliš? Pa ja sam… ja sam čudovište.

Marko je spustio šalicu. Pogledao je ravno.

Nisi ti čudovište, rekao je. Samo si zaboravila tko si.

Tko sam ja?

Svakakva, nasmiješio se Marko. Znam ja dobro. Nekad si nježna, šaljiva, možeš zagrliti tako da me oduzme na mjestu… Sve ja to znam, Jasmina. Samo si ti zaboravila…

Šutjela je.

Znaš, baš čekam da se vratiš onakva kakva si bila, dodao je Marko. Koliko treba, čekat ću.

Jasmina ga je uzela za ruku, stisnula je.

***

Tog dana nije viknula ni na koga.

Ivano se vratio iz škole, bacio ruksak, potrčao k njoj i zagrlio je.

Mama, dobio sam peticu danas!

Bravo, rekla je Jasmina. Ponosna sam na tebe!

Zastao je, iznenađen.

Stvarno?

Stvarno.

Ivano se nasmijao najšire nakon dugo vremena.