– Marica! Krešo je stvarno cijenjen, a što je još važnije, ostvarena osoba! I što je najbitnije nikad nije bio bez love. S njim ćeš, kćeri, imati i trosobni stan u centru Zagreba, i novu Mazdu, i predivan kaput od prave vune, a možda i od nerca! Cijeli ormar kaputa, da znaš! Ovo ti je idealan mladoženja. Boljeg nećeš naći. I ne mogu, majke mi, skužit zašto odbijaš njegovu prosidbu?
– Ne znam polagano odgovori Marina i pogleda u stranu.
Stvarno nije znala.
Kad joj je Krešo nakon skoro pola godine udvaranja iznenada zaprosio, iskreno je bila potpuno zbunjena.
Valjda se navikla da muškarci oko nje nikad ništa ne idu do kraja.
Bila je uočljiva cura. Znate ono, sve na svom mjestu tako se znalo reći za nju. I pamet ima, i zgodna je, i šarmira ih jednim pogledom.
Muški su ju na cesti i po kafićima znali gledat tak uporno da je osjećala kao da joj buše rupe u leđima.
Što su točno zamišljali, samo oni znaju.
Od djetinjstva je bila pod reflektorom muškog interesa vrtić, osnovna, fakas.
Čak i otkad je počela raditi, nije imala mira od udvarača.
Svi dečki iz firme nisu mogli sakriti ni divljenje, ni nešto više
Netko bi je pozvao van na večeru, netko u kino na kasnu projekciju. Neki su nudili i bijeg na more na tjedan dana.
Ipak, boginja kakvom su je zvali iza leđa, do tridesete nije stala pred oltar.
A njenu mamu, Jasminku, to je ljutilo do granice izdržljivosti.
– Marice, mila, dosta si više razvlačila! Kad ćeš ti uopće stat pred Boga? Znaš i sama da ženska ljepota nije vječna. I ona ima svoj rok trajanja, kao i svaki jogurt u Konzumu. Gledaj, imaš već trideset. Niti muža, niti djece. To ti nije normalno!
Marina je sve skužila i, realno, slagala se i s mamom. Ali što može napraviti?
Jer jednostavno nijedan frajer nije ni pokušao biti ozbiljan.
Izlike? Ma svakakve. Nekom je važna sloboda, netko doma već ima ženu, a netko joj se samo htio “upišat u spisak”. Svi bi s njom samo bez obveze.
Za ruku prošetat po Jarunu, za fotku s ekipom, za večeru, kino ili let do Santorinija, to može. Čim se spomene nešto ozbiljno nestanu.
Tako da, što ćeš nitko tu prekrasnu i pametnu Marinu nije pozvao za gospođu.
I sad više ne vidi smisao za bezvezna viđanja. Pamet u glavu.
– Možemo se viđat jednom tjedno? jednom je nespretno pitao jedan od udvarača.
– Ma, ne, hvala, nasmijala se Marina. Radije jednom tjedno u gym, imat ću više koristi.
I evo, tek što je prešla na novu poziciju u jednoj firmi u centru, pojavio se novi udvarač Krešo Perković.
Ko i svi drugi, bio je odmah zaljubljen u novopečenu kolegicu. Samo, za razliku od drugih, imao je veće šanse.
Krešo je bio drugi čovjek u firmi, de facto gazda.
Nije imao konkurenciju, živio je za poslovne ručkove u restoranu preko puta gdje je svaki dan zvao Marinu, donosio joj cvijeće i Kraš bombonijere.
Dobivala je i mjesečne bonuse, premda nije radila ništa više nego drugi.
– Marice, bi li me pozvala kod sebe na kavu? upitao bi mekim glasom.
– Kavu? pitala bi ona.
– Pa da. Mislim da smo dovoljno dugo zajedno u uredu, ajmo reći, na novi nivo.
– Imamo mi to već neki nivo?
– Naravno!
– Hvala što ste rekli, Krešo. Ja pojma nisam imala. I što se tiče kave živim s mamom. Ako ti nije problem, slobodno dođi.
Mislila je Marina da će ga spominjanje mame odbiti. Ali, ne.
Bio je uporniji nego svi dotad.
Uvijek bi nestali kad bi čuli za njenu mamu. Ali Krešo ne.
Možda joj je i laskalo što je zainteresiran ozbiljan i pedantan muškarac, spreman upoznati mamu. Ali, to je bilo to. Nije osjećala leptiriće.
Iako je bio utegnut, odijelo, ozbiljan, trbuščić sve within normal limits za četrdesetogodišnjaka iako tvrdio da ima 35.
Bio je to stari supermen, znate, kakvi se sviđaju mlađim curama sigurnost, stabilnost.
Ali Marina je oprezno promatrala koliko dugo će Kreši izdržati strpljenje.
I čekala je mamino mišljenje kad ga upozna.
Očekivala je da će ga mama diskvalificirati kad skuži da je stariji od nje dobrih pet, šest godina.
No, Jasminka je bila apsolutno oduševljena!
Čim je Krešo ušao, još ga je zamalo i zagrlila: Ajme, koji dečko! Meni tak jednog, da znaš!
Donio kolač, ruže, poljubio joj ruku i nahvalio izgled. Bilo je dosta da mama na deset minuta zanijemi.
Valjda se nije zaljubila, mislila je Marina, gledajući maminu uskuhanu facu.
Krešo je shvatio da je osvojio buduću punicu pa je na sve načine hvalio Marinu i žalio se na svoje samoće, bogat sam, al kome to ostaviti
– Strašno, mama je klimala glavom, bacajući poglede prema kćeri.
Onda je Krešo došao, kako kažu, s prijedlogom. Kleknuo, izvadio prsten. Mama skoro viknula: Uzmi! Odmah! Ne bih ni mamu osuđivala.
A Marina samo zbunjeno: Razmislit ću
Razmišljala je tjednima.
I, da! S jedne strane, obitelj je red, i pravi je trenutak. S druge, voli li ga ona uopće?
– Marica! Krešo je cijenjen i ostvaren čovjek! I ne pati od financija, uvjeravala je mama. Imat ćeš stan u centru, auto novi, i cijeli ormar toplih kaputa. Najboljeg nećeš više naći.
– Da, samo, stariji je
– Pravi muškarac treba biti stariji! Tvoj otac bio je 12 godina stariji. Ima tu nešto.
Marina je šutjela.
– Ti i Krešo no znate što želite. Neće ti on švrljati okolo. Razmisli hladne glave!
I tako su je pritisli s obje strane.
I nije imala druge nego pristati.
Krešo nije loš izbor. Brižan, velikodušan, jedini koji se odvažio na prosidbu.
Ubrzo je dijamantni prsten zabljeskao na njenoj ruci i sad je samo trebala da izgovoriti za mjesec dana u Matičnom uredu na Kaptolu.
Jasminka je skakala po salonima u Zagrebu, planirala ručak za sto ljudi, zvala obe i neobe svi imaju mjesta.
Sve je išlo glatko, osim što Marina nikako nije osjećala sreću. Nije bila ekstatična, više je osjećala knedlu u grlu.
Da li je ovo pravi put?
– Pa šta se, Maro, buniš toliko! odmahnula je rukom Vesna, najbolja frendica. Imaš perspektivu. S Krešom si sigurna. A prince na bijelom konju to nije život. Realno gledaj, većina ni nema ni stan, ni putovanja, ni kaput od nerca. A kakav ti je to prsten kupio! Vidiš da mu nije do para. Pa ja bih na tvom mjestu
I mama je stalno nabijala isto.
*****
Marina, u bijeloj haljini, sjedila je u luksuznom limuzinu na putu za matični.
Pokušavala je izgledati sretno i ignorirati Krešine sitne, crne oči, slično koštićama od višnje.
Kako joj je majka rekla, više je gledala u njegovu dušu nego u lice, ali što više je gledala manje je vidjela.
Uz nervozu, nije mogla pobjeći nesigurnosti.
Kasnili su, jer je Marina do zadnjeg razvlačila i odgađala polazak. Strah, sumnje, bojala se.
– Šefe, možete malo brže, molim vas. Kasnimo nervozno je rekao Krešo vozaču limuzine.
On nije želio kasniti na vlastito vjenčanje. Ali najviše je jedva čekao zagrliti zakonitu ženu i poljubiti ju. Prije si to nije dopuštao, ali uskoro će pisati njegovo ime u njenoj novoj osobnoj.
S druge strane, Marina je željela da voze što sporije. Sama je molila gore, plafon limuzine, da se pokvari motor. Baš usred gužve kod Cibone.
Znala je da uopće više ne želi svadbu.
Opazila je promjene kod Kreše gdje god išli, volio je istaknuti da je ona njegova, kao da nosi znak. Pogledom je poručivao: Svi zavidite, ova žena pripada meni!
A što ako nisam lijepa? A kad nađe još ljepšu? lomila se Marina.
Vozač je, vidjevši Krešinu napetost, pritisnuo gas. Marina je jedva suzdržala suze.
Što da napravim? Bjež? kaotično je mislila.
I onda, par minuta kasnije naglo je zakočio, Krešo tresnuo na pod limuzine kao pas, Marina se držala za stolicu i ostala na mjestu.
– Jeste li normalni!? izderao se Krešo na vozača. Gdje ste diplomu kupili?
– Ma, sorry, mala maca mi pretrčava cestu.
– Pa zaobiđi je!
– Ma bezveze skače amo-tamo
– A pusti je, ionako će poginuti. Ajde, vozi, nemamo vremena.
– Krešo! Kako možeš tako reći? pitala ga je Marina iznenađeno.
– Pa, kasnimo radi mačka! Ima važnijeg!
– Moramo joj pomoć!
– Ma kakva maca, idemo mi pred matičara! odbrusio je Krešo.
Marina se pritisla na staklo i tražila među točkovima male šape, ali nije uspjela.
Kad je vozač opet krenuo, ona vikne: Stani! i izleti iz limuzine skoro slomivši petu.
– Marina! Di ideš?! vikao je Krešo. Nemoj to ni pokušavati!
Nije ga slušala. On je pridržavao njezinu ruku otresla ga.
I u skupoj, bijeloj vjenčanici, trčala je između autiju spašavajući mačića.
Uhvatila ga je, privila uz sebe. Malo srce mu je tuklo kao blesavo.
– Šta si napravila?! odmahnuvši glavom, rekao je Krešo. Uprljala si vjenčanicu! Šta će ljudi reći?
– Ma koga briga, spašavala sam život, ne haljinu! odbrusila je. Da si ti uopće probao pomoći, umro bi od šoka!
– Da mi je haljinu, koja košta boga oca, zamijenila za mačku! dometnuo je.
Gle sad i s parama udara, pomislila je Marina gledajući u malo, sivo stvorenje. Krešo je samo na vani fin.
– Marina, idemo, baci tog mačka i ajmo dalje. Kome treba ulična lutalica!?
– E nećeš! Ova siva mala duša ide sa mnom. Ak hoćeš, idi sam pred matičara. Šteta što nisam prije shvatila kakvu dušu imaš.
– Šta!? Ja to ne razumijem, odma zovem Jasminku! Sredit će te ona!
– Aj ti lijepo, zovi! Ja za tebe neću ni pred matičara ni bilo gdje. Uzmi svoj prsten viknula je i skinula dijamant, bacivši ga na asfalt.
Dok su Krešo i vozač tražili prsten, Marina s mačkicom sigurnim korakom nestane prema pločniku.
Zazvonio joj je mobitel. Znala je tko je Krešo ili mama, ili oboje, ali nije htjela s nikim pričati.
Više neće biti lutka u tuđim rukama. I ona je, kao taj mačić, dosta strpljivo podnosila svašta. Sad želi živjeti za sebe.
Pa kad joj ni mama nije dala dovesti mačku doma, a ni budući muž nije smio podnijeti lutalicu dosta joj je takvih ljudi!
– Marina, stani! zvala je Krešo. Okrene se, vidi njega kako se baca za njom.
Počela je trčati.
Nije bilo lako trčati u vjenčanici i na petama, ali nije imala izbora.
U taj čas stane pored nje auto i zgodan muškarac otvori vrata: Uskoči, ako ne želiš da te ulove! nasmije se.
Ona, bez puno razmišljanja, uđe i udalji se od idealnog mladoženje.
– Odustala si od udaje? pita vozač. Ja sam, inače, Marko.
– Marina. Da, odustala sam. Ne znam što mi je bilo, kad sam pristala. Da nije bilo ovog mačića, uništila bih sebi život.
– Simpatičan je, mislim na mačka.
– Baš je, nasmije se Marina. Ne znam što ću s njim, jer živim s mamom, a ona ne podnosi životinje. Dok ne unajmim nešto svoje Nemam ga kome ostaviti.
– Može kod mene. Ja sam sam, stan velik, malo društvo nije naodmet.
– Ozbiljno? upitala je s nadom. Nećeš ga izbacit?
– Ne pada mi na pamet! Pa, možeš doći u svako doba, provjeriti ga. Samo radim, pa bolje navečer.
Nekako mu je vjerovala. Možda jer ju je spasio, možda jer je gledao zdravo. Nimalo napasno.
Vozili su se i pričali, i ispostavilo se da je Marko stvarno normalan frajer.
Iskrcao ju je pred zgradom, a mačića odvezao k sebi. Ostavio joj je broj i rekao da slobodno zove.
Već to večer ju je pozvao. I ona je došla, s hranom, igračkama i pijeskom za wc.
– Mislila sam da će ti trebat smijala se.
– Baš fala, nisam mislio na to, a već imam dvije lokve pod krevetom. Kavu?
– Može.
Marina i Marko brzo su postali dobri. Ne zato što su oboje slično gledali na život, već ih je spojio sivi mačić.
Dolazila mu je svaku večer, Marko bi prepričavao nestašluke (Danas je tri puta potrgao zavjesu!), a ona se samo smijala i gledala naizmjenice njega i mačka.
Bilo joj je dobro. Prvo put nakon dugo vremena.
– Što misliš, da ga nazovemo Macan? pitala je jednom.
– Super. I meni je baš to bilo na pameti. Macan, može?
– Mijau! zadovoljno zamijaukne macan, izleti ispod stola i pogleda ih sretno.
“A kad će već ti dvoje napokon biti skupa?” mačak je pomislio i odjurio na svoju igračku.
I Marko je počeo razmišljati o tome. Prošlo je mjesec i pol otkad je Marina pobjegla sa svadbe. Tražila je stan, ali nije uspijevala.
I zato se Marko odvaži: Što kažeš da živimo skupa?
– Pristajem! Marina je odgovorila, sretna da više ne mora slušati mamine prigovore.
I Krešo se povremeno još nadao, ali ona zatvori vrata čim bi navratio.
Morala je dati otkaz u firmi Krešo nije odustajao ni na poslu.
– Pristajem! sa smiješkom je nakon pola godine rekla Marku kad ju je i on zaprosio.
Svadba je bila skromna, samo najbliži i, naravno, Macan.
Mama se nije pojavila, nije ni nazvala. Ali to je njezina odluka.
A Marina, Marko i Macan, napokon su našli svoj mir i sreću u Zagrebu.
I eto ti priče.
