Draga
Ana, čini mi se da je mami već bolje. Ajmo mi doma? Nek se odmori žena.
Ana je kao nešto pitala, ali u njezinom glasu to nije zvučalo kao pitanje. I ja ću tako morati cijeli život cijeli život.
Ana, pa rekao sam ti da ću prenoćiti kod roditelja. Zašto si došla? Pratiš li me?
Vjerojatno je Ana u mom glasu čula nešto novo. Nešto kao tiho upozorenje, alarm koji stidljivo zuji. Situacija je bila neobična…
Sjećam se, kao da je bilo jučer:
Miha, daj mi odvijač! doviknuo sam s vrha ljestava.
Radili smo rasvjetu u školi. Miha, moj pomoćnik, trebao je stajati dolje, držati mi ljestve i dodavati alat kad zatreba.
Evo, izvolite. začuh ženski glas, a odvijač mi dotaknu ruku.
Od iznenađenja, skoro sam izgubio ravnotežu pao dolje.
Kad sam učvrstio svjetiljku i spustio se, u hodniku je još uvijek bila djevojka zvonka glasa, dražesna kao zvono sa starog zvonika. Miha nigdje na vidiku.
Gdje ti je nestao Mihael? upitao sam je.
Ona se zagonetno osmjehnula:
Poslala sam ga da popravi utičnicu u mom kabinetu.
Dobit će ukor. rekao sam strogo. Nije smio samovoljno napustiti postaju.
Ja sam Zrinka. izgovorila je tiho. A vaše ime?
Iznenadila me snagom nastupa, ali brzo sam se pribrao:
Ja sam Saša.
Htjela sam vas nešto zamoliti… mobitel. Radite li privatno?
Naša tvrtka mijenjala je instalacije u Osnovnoj školi dvadeset i sedam u Zagrebu prema javnoj nabavi. Opet me zbunila Zrinkina direktnost. Možda je to zato što mi je bila simpatična, a ja umjesto da slušam što govori, gledao sam je. Možda sam se i zaljubio.
I ona je gledala mene i čekala nešto. Ah da odgovor.
Što mislite pod privatno?
Popravci po domaćinstvima, Saša. nasmiješila se Zrinka. Recimo, stan.
Počeo sam nešto mrmljati o ravnatelju, ugovorima i vrsti plaćanja. Baš tada se pojavio Miha.
Gotova vam je utičnica, profesorice Zrinka. Pregledajte.
Zrinka samo kimne, bez riječi, okrene se k Mihi. Krenu s njim. Pomislih, njima se dogodilo nešto… zaljubili su se. Tako, eto, i započinju veze među električarima s popravkom utičnice.
Miha je bio usamljen. Dobro bi mu došla jedna takva Zrinka. A ja imao sam zaručnicu. Anu. Ali mama je bila sigurna da griješim.
Zašto misliš da griješim? pitao sam je.
Ana ti je tiranin. Puno planira, sve organizira, sve mora biti po njenom. Ti si dobar i blag, trebao si naći nježniju.
Ni roditelji je nisu voljeli mama otvoreno, tata je samo šutio i klimao glavom. Ni prijatelji kad sam dolazio s Anom, drugi put bi me zvali s napomenom: “Dođi sam.” Budući da sam sve slobodno vrijeme bio s Anom, rijetko bih se više vidio s njima.
Miha i ja smo utovarili alat u kombi.
Što si me danas ostavio samog? Pa srušiti se mogu, nogu slomiti! Djeca trče okolo, tko zna što bi se moglo dogoditi. Da ti se sviđa učiteljica, rekao bi, otpustio bih te normalno. Ali ne kad ja visim pod stropom.
Miha me samo gledao čudno, pa izbljuvao:
Sviđa se meni? Njoj se ti sviđaš! Mene je samo poslala da odglumim majstora, a sama je čekala s tobom ostati, dodati ti alat ako zatreba.
Ozbiljno?
Da, u utičnici je samo bio olabavljen šaraf.
E vidiš, zato mi je i pričala o privatnim poslovima… a ja tupim o ugovorima.
Zastao sam, razmislio i rekao:
Fina je cura. Ali ja imam Anu.
Miha je samo mahnuo rukom; budalo, što s tobom.
Te noći, kad sam zaspao pokraj Ane, sanjao sam Zrinku. Stajala je pored ploče, s pokazivačem u ruci, izgledala je kao… kao seksi učiteljica. Zveknula štapićem o prvu klupu i pozvala:
Pašaliću, na ploču!
Izmucao sam nešto o ugovorima i narudžbi preko ravnatelja. Zrinka me strogo gledala i prekinula moju baljezgariju:
Dosta, Pašaliću. Dva. Ostajete na dodatnoj nastavi.
Što ćemo raditi? upitao sam potišteno.
Zrinka se nagnula bliže, i vidio sam pred sobom njezin raskošan dekolte.
Žarulje ćemo ušarafljivati! zagrmi, i ja se trznem i probudim.
Saša, što vičeš! Sutra rano radim… pobuni se Ana. Uvijek horore gledaš, pa onda noću vičeš.
Znači, nisam samo trznuo, nego i povikao.
Ana je nešto dalje mrmljala, kako ćemo, kad se vjenčamo, gledati lijepe filmove o ljubavi, kao svi normalni ljudi. Odjednom me uhvatila tuga. Sjetio sam se što je mama rekla: “Bit će ona planer za vas dvoje.” Eto, već je isplanirala i televizijski program dok još nismo ni krenuli u zajednički život.
Sutradan sam, umjesto da jedem, otrčao do škole. Na ulazu me je čuvar gledao sumnjičavo.
Zaboravio sam alat, moram hitno pokupiti.
Uhvatio se za telefon znao sam, dobit će upute od uprave treba li me pustiti. Plan je propadao. Tad, kroz hodnik, začuh poznat zvonak glas u snu je zvučao sasvim drukčije.
Pero, pustite ga. Ja ću ga provesti.
U redu, profesorice Zrinka.
Popeli smo se zajedno, ušli u kabinet. Zidovi puni karata, postera životinjskog svijeta, uzoraka kamenja. Ni sam ne znam zašto sam došao.
Saša, što ste namjeravali reći? upitala je, gledajući me u oči.
A ja, kao smotan, pogledam dolje. Zrinka iz stvarnosti i Zrinka iz sna dvije različite. Ali, neka nježna toplina isijavala je iz nje. Progutao sam knedlu.
Radi li utičnica?
Sve radi. I sve žarulje koje ste promijenili također. Hvala.
Miha kaže da… sam vam se svidio.
U tom trenutku, činilo mi se da tonem u ledenu vodu.
Pa… nadala sam se da ćeš shvatiti sam. šapnula je.
Znači, istina je…
Šutjeli smo neko vrijeme.
Što treba popraviti kod vas doma? upitao sam.
Kaži što misliš. uzela me za ruku. Nemoj okolišati.
Uskoro se ženim. priznao sam.
Jasno… događa se. Ima i pjesma o tome: “Crno-bijelo”.
Nisam čuo…
Imaš sigurno. U onom starom filmu “Gospoda profesori”.
Shvatio sam, to je bio mamin najdraži film. I pjesma o izboru. Mama je znala reći cijeli život je zapravo izbor. A ja, sram me bilo, nikad ga nisam pogledao od početka do kraja.
Da sam te ranije upoznao…
Ali ženiš se. uzela je torbu. Nemam više nastave danas. Idem kući.
Mogu te odvesti. promucao sam.
Zrinka je živjela tri zgrade od škole. Mogla je odbiti vožnju, nije. Sjeli smo u auto i šutjeli. Ta tišina bila mi je dragocjena. Ali morao sam na posao.
Moram ići. rekao sam.
Zrinka se okrene i tiho:
Hvala ti.
Ma ništa, vozio sam te samo.
Hvala za iskrenost.
Otišla je. Tada sam prvi put zaista požalio što se ženim.
Navečer sam zvao mamu i zamolio da pokrije moju priču ako Ana nazove, a Ani rekao da je mama slaba i da moram prespavati tamo. Otišao sam kod mame.
Što ti je, sine? dotakla mi je čelo. Nisi valjda bolestan?
Samo trebam prespavati i razmisliti, mama.
Ma, samo se ti vrati kad god poželiš!
Poljubio sam je u čelo.
Oprosti, što koristim tvoje zdravlje za svoje sitne laži. Samo ti meni budi dobro, OK?
Znam, znaš i ti drugačije te se ne možeš otarasiti…
Ležao sam na kauču i gledao strop. Zašto život voli tako nas zavući u labirinte? Cijeli život sam bio povučen, kad su cure u pitanju. Ana me osvojila, a što drugo, ne pijem, radim, sad sam i zamjenik direktora. Čak sam i povišicu dobio, sve za Aninog vremena. Nisam bio loš ulov, a mislio sam da je i mene sreća našla Ana je bila vrijedna, pouzdana, iako s temperamentom za vojsku. Zar je loše biti pod papučom, ako je žena dobra? Ana nije bila ni histerična ni posesivna, samo uporna. Ponekad se pitaš, je li sve to?
Ne radi se sad o Ani. Radi se o tome što misliš da ideš ravno, a onda naletiš na nekog s kim ti je lako šutjeti. I što onda? Zaboraviti kao da nije ni bilo? Ili srušiti sve što si sagradio zbog tihe, lijepe minute uz nju?
Mama je došla i pitala hoću li jesti. Nisam imao tek.
Oćeš reći što ti je?
Još ne, mama…
Možda mogu nešto savjetovati?
Mama!
Dobro, povlačim se.
Onda se začulo zvono Ana je donijela lijekova, hrane, liječničku dijagnozu. U meni je rastao bijes. Nije ovo labirint, već zamka!
Izašao sam.
Ana, mama je bolje. Ajmo doma? Nek se odmori.
Ana je glumila pitanje, ali nije pitala. I ja ću tako živjeti
Ana, rekao sam da ću ovdje prespavati. Zašto si došla? Provjeravaš me?
Osjetila je nešto neobično u mom glasu. Nešto opasno. Na tren je zastala, ja sam iskoristio taj trenutak, obuo cipele i rekao:
Smijem li danas malo razmišljati u miru?
I otišao.
Kasnije mi je mama rekla, jedva ju je ispratila. Ana je ispitivala, ispipavala, željela znati što se dogodilo… Mama je bila iskreno zbunjena.
Otišao sam pred stambenu zgradu gdje živi Zrinka. Nismo ni brojeve mobitela razmijenili, nisam znao ni koji stan je njen. Srećom, ulaz je bio mali, brzo sam je pronašao. U susjedstvu su svi bili sumnjičavi, jedna baka zamalo me prijavila policiji. Na kraju je Zrinka otvorila vrata.
Hvala Bogu! izdahnuo sam. Još jednoga od susjeda ne bih izdržao.
Uvukla me unutra, zaključala vrata.
Ne pijem! viknuh. Trijezan sam potpuno.
Vidim. Što se dogodilo?
Jesi sama?
Sad više nisam.
Zagrlila me, ljubili smo se dugo, potiho, šutjeli. Nismo željeli pričati, nego samo biti. Tek kad mi je došlo, upitao sam:
Reci mi kad si me prvi put vidjela, što si pomislila?
Ti si neki narcis? nasmijala se.
Ja sam električar. Ti si učiteljica.
Kakav spoj! povikala je.
Smijali smo se dugo.
Ispričala mi je kako je srce brže zakucalo kad me prvi put ugledala, kako je Miha odmah sve shvatio. Ja nisam ništa razumio, a ona je samo željela biti blizu.
I znali smo oboje da ova tišina između nas nije lažna, nije kratka. Prava je. Takvu treba čuvati. Lijepo nam je bilo pričati, još ljepše šutjeti. Usnuli smo zagrleni, budili se jedno kraj drugoga.
Idući dan razgovarao sam s Anom. Moram priznati, barem se nije posvađala. Samo je rekla da me mrzi i da sam joj uništio život.
Nije mi bila namjera, oprosti. rekao sam.
Dobro. zatvorila je vrata pred nosom.
Mama je rekla:
Nemoj se zavaravati, takve kao Ana ne odustaju lako. Možda i Zrinki podvali nešto.
Ali Zrinka se mojoj mami svidjela. I prijateljima također.
Pola godine kasnije, oženili smo se električar i učiteljica. Zrinka i ja smo jako sretni. I za razliku od moje mame, ja ništa ne očekujem možda sam srećković, možda je Ana bila bolja nego što sam mislio. Dobra, ali nije bila moja. A ova je moja. Jedina. Zauvijek. Draga.
