Moja Rahela
Naša zajednička stanovala nije bila baš bliska, ali se ni nismo svađali. Ljudi su bili pristojni, nisu uzimali tuđe stvari, čistili smo hodnik prema rasporedu, poslije deset navečer nitko nije pravio buku, a blagdane smo slavili u svojim sobama, ali obavezno navraćali jedni kod drugih na kratko.
Mama i ja živjele smo u sobici tik uz ulazna vrata. Pretpostavljam da je prije, u nekom starijem vremenu, taj prostor bio namijenjen služavki. Kažu da je ovdje nekad živio profesor zoolog sa svojom obitelji, a onda se iz nekog razloga preselio na sjever, pa su stan prepustili i nama, novim stanovnicima. Od profesora su nam ostali preparirani ćukovi i vrane, čiji miris naftalina nikako nije nestajao. Stajali bi na ormaru i buljili u nas očima od nepoznatog materijala, izjedeni moljcima, oćelavili od mačka Zorana, koji ih je smatrao osobnim neprijateljima i osvećivao im se čim bi stigao.
Ako bi susjed Stjepan Nikolić podnapit povukao Zorana za rep, nije stradao Stipe nego baš onaj ćuk. Ako teta Marija, žena Bože Perića, ložača u Dubrovačkim toplicama, nije dijelila Zoranu hranu, tjerao je njega od torbi u kuhinji, opet nije Marija stradala, nego vrana ili neki davno preparirani golub.
Zašto nitko nikad nije bacio te preparate, nije mi jasno, ali majka bi rekla: Zoran bi onda grizao po našim stvarima.
Bolje onda nek’ trga te ćukove slegnula bi ramenima.
Moja mama, Neda, bila je vesela, često je pjevala, čak i kad bi bila umorna, nikad nije bila potištena i trudila se isto naučiti i mene.
Mama je umrla kad sam imao petnaest godina. Nije se žalila, nije govorila da joj je loše, samo je jednog dana počela kopnjeti, izblijedila, jedva bi došla do kuhinje. Teta Marija kuhala joj je juhu, ali mama više nije mogla jesti, a susjedu nije htjela uvrijediti, pa bi me zamolila da pojedem umjesto nje. Stric Božo donosio bi joj tulipane i tratinčice, ostavljao uz krevet i glasno raspravljao o vremenu, žalio se kako mu je opet vrućina uništila krumpir u vrtu, a mama je kimala i sramežljivo slijezala ramenima
Izmukla se šaputali su ljudi, dok su za pogreba nosili lijes i stajali kraj groba. Završila su njezina trpljenja. Sad nad nama leti kao bijela golubica. Vidi! Vidi, Marko! Tvoja mama, njena dobra duša!
Netko me uhvatio za bradu, podigao lice prema nebu. Tamo zaista kružio bijeli golub.
Boga nema! Ni duše! Pustite me! Dosta! viknuo sam, istrgnuo se, glomazan i drzak u bijesu. Sve je bilo nepravedno! Smrt mame, a sad ću živjeti s nekakvom tetom iz sela koju je mama pozvala pred smrt. Mislim da se zvala Rahela Miličević. Spavat će na maminom krevetu, pokrivati se njenom dekom, dirati njene stvari
Nisam to mogao zamisliti, dopustiti pomisao da će tako biti. Boga nema, zašto nose ikone, zašto?! Mama nije voljela ikone, nikad nije išla u crkvu! Neka prestanu
Drhtao sam, lice mi je bilo mokro, ali sam si ponavljao da je to samo kiša, stiskao šake, zubi su mi cvokotali.
Svijeću treba zapaliti za njezinu dušu začuo sam kraj uha. Da je bar stigla Da se oprostim Živjeli smo ukrivo, ali pratit ću je sad, do kraja. Spavaj mirno, Nedo, Marka ćemo ti odgojiti, bit ćeš ponosna.
Prošla je pokraj mene žena u iznošenom kaputu i rupcu, snažnih ruku i nogu, prskajući lokve. Na najlonkama su joj ostale hrđave mrlje, cipele su joj bile mokre, ali nije marila, prišla je grobu, prekrižila se i bacila šaku zemlje dolje.
A župnik? Nisu ga zvali? Što? Već otpjevao? Dobro. Rahela Miličević. Upoznajmo se Da Teta Tuga Ne mogu vjerovati govorila je dubokim glasom, gledala oko sebe po skupu ljudi, pa zaustavila pogled na meni.
Stajao sam sa strane, mokar, crvenih očiju, stežući šake.
Ti si Marko? Sav kao dida, čvrsta loza Primi, da kažem, sućut, nećak. Mama ti se patila. Neka joj zemlja bude laka. Nemoj plakati! Dosta je! zagrlila me čvrsto, privila na svoje grudi, pljesnula snažno po leđima. Sad ćeš sa mnom živjeti. Eh, Nedo, Nedo reče teta Rahela. Pogledao sam je. Teta Rahela nije plakala, gledala me mirno i sigurno, pa zamahnula rukom. Ajde, dosta, idemo, Marko. Tamo kod vas nema ništa za pogreb. Je l bar ostavila mama nešto novaca?
Ogadio sam se sam sebi. Tek došla, već broji mamine kune. Baš lijepa teta.
Ne idem nigdje s vama. Doći ću kad poželim procijedio sam.
Kako hoćeš. Do skorog viđenja, Marko složila se lako. A ja sam donijela nešto za stol, treba spremiti
Odlazila je žurno prema kapiji groblja. Ja sam gledao iskrivljene redove grobova. Sad će mama ovdje biti, kako to?
Lutao sam gradom, pokisnuo do kože, smrznuo se, pa stigao doma.
Zoran mi se umiljavao o nogu, suosjećajno mjaukao, ali kad je osjetio da sam mokar, odskočio.
Marko? Skroz si promočen? Dođi u kuhinju, sve već pripremljeno, malo jedi, za dušu pokojne. Stjepane, daj stolac dečku. Marija, nareži još kobasice, ne žali. Treba nešto pojesti, to je najvažnije na pogrebu! zapovijedala je Rahela.
Već je bila u nekoj iznošenoj crnoj haljini i prozirnom rupcu, pričvršćenom metalnim šnalama za kosu.
Spustio sam pogled nosila je mamine šlape. Kupili smo ih na placu od jedne žene s juga. Šlape s malim školjkama, mami su bile drage, ali joj je bilo žao novaca, pa nam ih je žena dala skoro badava
Skini to! zarežao sam. Odmah! To je maminovo!
Rahela pogleda dolje, pomakne prstima, malo stoji pa se izuva i bosa odlazi u kuhinju.
Ma Marko, pusti, ionako ste rod, i Nedi nije bila strana počne Marija, dok vadi nekakve papuče. Već je mirisala na domaću rakiju, češnjak i papar. Zgrozio sam se.
Nije to sitnica. To je maminovo šapnuo sam i otišao u našu sobu. Našu, ne Rahelinu.
Ali sve se već promijenilo. Drugi stolnjak, neke čipkaste salvetice po policama, krevet prebačen, novi prekrivač s ogromnim tigrima.
Na noćnom ormariću više nije bilo maminog parfema, ni bilježnice, ni lektire, nego složena hrpa veša i neke čipkaste gadosti, a sa strane zavrnute čarape.
Okrenuo sam se, jedva svukao mokru košulju, koja je ljepljivo prianjala, skinuo hlače, slučajno izvukao neku odjeću iz ormara i povukao se u kupaonicu. Dugo sam puštao vodu i gledao kako nestaje u crni, zahrđali odvod. Na polici više nije bilo mamine četkice za zube, ali je zato bila nova, još neotvorena sapun od jagoda u papiru. Rahela se pripremila za ostati
Kad sam ušao u kuhinju, svi su za stolom utihnuli Marija je uzdahnula, njezin muž, stric Božo, pridro je do mene stolicu. Stjepan Nikolić popravio je ruma pokrivenu crnim kruhom.
Sjedni, Marko. Pomolimo se u tišini je rekla Rahela, stavila mi rakiju ispred.
Ma još je mali, ne treba prošaptala je Marija, ali se teta samo nasmijala.
Mali? Mama mu je upravo umrla. Sam se mora nositi. Pij, Marko. Evo i kobasice, ljuta je ali dobro će ti biti, da se ne razboliš. Spavaj, Nedo, mirno, ne brini!
Rahela je naglo prevrnula rakiju u sebe. Svi su je popili, dišući teško. Zatvorio sam oči. Nikad nisam pio rakiju
Marko! Jesi zaspao? drmala me teta. Ništa čudno, toliko si popio Ali sad hajde spavati.
Podigao sam glavu, pogledao uokolo. Muškarci su već otišli, žene skupljale stol, prale suđe.
Gdje su mamine stvari? odjednom sam udario šakom po stolu. Zašto ste dirali!? Nemate pravo! Vi ste strana, tuđa, tamo je mamino mjesto, njeno će i biti! Gubi se!
Iskočio sam, teško dišući, povraćalo mi se. Krenuo sam prema Raheli, podigao šaku, ali ona me uhvatila, svezala mi ruku i odvukla u hodnik.
Nikad, Marko, nikad ne iznosimo svoje stvari pred drugima šapnula mi je na uho. Prljavi veš se ne suši vani. Mamine stvari su na tvom stolu, znala sam da ćeš ih tražiti. Idi na spavanje, sutra ćemo pričati što je čije.
Ugurala me u sobu i zalupila vrata. Prva noć koju sam preslušavao tetin hrkanje
Isprva je hrkala zvonko, onda bi stenjala, pa bi zavijala neobično: “aaaababababaaaaa”
Okrenuo sam se i otišao u kuhinju, sjedio naslonjen na hladni, plavi zid. Povremeno su prolazili susjedi, lupali vratima. U pet je Stjepan Nikolić polazio na posao, Marija mu je pržila jaja i bučila loncem na maloj peći.
Marko, nisi spavao? čulo se iz vrata. Rahela je uplovila u kuhinju, vezala tamnoplav, iznošen kućni ogrtač. Oko nje je kružio Zoran.
Namrštio sam se. Sve na teti bilo je iznošeno. Moja bi mama sramila nositi takvo što, uvijek bi nešto prepravila dodala bi čipku, ili barem s Markom otišla na plac izabrati nešto novo.
Nisi spavao? nagnula se Rahela nadamnom, dahnula u lice.
Iznenadio sam se. Nije mirisala na jučerašnje veselje, ni na nešto ustajalo. Mirisala je na pastu od mente i sapun, fino.
Nisam htio promrmljao sam.
Dobro. Sad ću hraniti. Ima jajâ, konzerve. Kad ti je škola? Ruke joj bjehu na bokovima, gledala je kuhinju. Ah, nije u redu ovo, ljudi!
Teta Marija se ukočila s tavom, Stjepan Nikolić skupio se u sebe. I Zoran je zastao, ni na prozor nije skočio.
Nešto nije u redu, Rahela? šaptala je Marija.
Tišina, nema radosti! objasni Rahela.
Pa umrla je Neda jučer
Ma Neda nije voljela tišinu! Ne, nikako! Bojala se nje. Nije ti pričala? Naš djed, Jakov, napola slijep, slučajno ju je zatvorio u podrum. Sišao, uzao što treba, nije opazio da se Neda uvukla, pa je zaključao. Ja dolazim, nema Nede. Kasnije ju čujem kako grebe.
Zašto nisi vikala, pitam, kaže bilo takve tišine oko nje, ko da je pod zemljom, da ju stegnulo grlo, nije mogla zucnuti.
Marko, a reci, mama ti je uvijek palila radio ili pjevala? Je, jelda? pitala me teta.
Slegnuo sam ramenima. Mislio sam da je radio neizbježan dio života u stanu, nekad me i živcirao.
Sjetio sam se kad sam učio sastavak, a mama je cijelo vrijeme pjevala, sjedila i šivala. Povikao sam na nju, pokupio knjige i pobjegao Boži Periću. On mi je dozvolio da se sklonim kod njega, kao da je znao da mi treba kutak samoće
Kaže i Marko, bilo! Gdje vam je radio? Aha, evo. Sad će Nedi biti dobro. Duša je ovdje, četrdeset dana među nama. Nedo, ne ljuti se na mene ako što, tu sam, sad sam tu Rahela je odjednom zaplakala. Jučer se držala, svi su se čudili kako ne pušta suzu, a sada
Marija je htjela utješiti, ali Rahela nije dala, otišla je u sobu. Stajao sam, prebacivao se s noge na nogu. Što sad? Ići za njom ili sjediti jer ju je sram suza?
Sjedni, Marko. Evo, pojedi. Teta Rahela je pripremila. Pusti neka bude sama odlučila je Marija.
I tako smo nastavili živjeti. Rahela je hrkala po noći, ja skakutao budan, ujutro bi se ispričala i obećala da će nekako drugačije leći, da ne smeta.
Meni je ponekad bilo drago i što ne spavam. Ako je istina da ima duše, možda je i mama još tu, možda je ugledam, makar na tren. Nedostajala mi je, činilo mi se da sam joj premalo rekao da ju volim. Zapravo nisam nikad izgovorio, sramio se. Ponekad bih joj samo zgrabio ruku i poljubio dlan. Tada bi se mama sramežljivo smješkala, pa bi se i meni nešto stisnulo
Teta Rahela, zašto ste se posvađale s mamom? Rekli ste da niste bile bliske dok je mama bila živa? upitao sam ju kad smo išli iz škole, nakon što ju je ravnateljica zvala zbog mojih slabih ocjena.
Stajao sam uz vrata, načuljenih ušiju, dok nije otišla tajnica Ljubica Literar, nitko me nije mogao otjerati.
Prvo je pričala ravnateljica. Razumije sve, takva je situacija, no Marko to jest ja zaostaje u svemu, na satu gleda u prozor, ništa ne piše.
Rahela je šutjela, samo je uzdisala, onako kako je uzdisala kad bih ja površno obrisao hodnik. Samo bi šutjela, udahnula, uzela krpu i počela sama prati. Velika, s jakim, žilavim rukama, prala bi pod, a ja bih stajao, misleći da će me opaliti krpom, ali nije, samo bi zamolila vode.
Sada je opet uzdisala, a napokon počela i lupkati šakom po stolu. Kad je ravnateljica završila, Rahela joj je odgovorila.
Znate vi, profesorice, nije Marko sretan đak, sanjari, ništa ne sluša! Puna mu je čaša tuge, jer majka mu je umrla doslovno na rukama, a dečko još nije ni napunio šesnaestu. To kao nije ništa! U našem selu kad bi kokoši pomrle, nitko nije suzu pustio. Ali znate, za sina mama je sve! Cura je više uz oca, proučava ga, a dečko obožava mamu. Moja Neda bila je divna žena, dajući sve za druge, široka duša. I uzme ju Bog, uzme
Ma nema Boga, Rahela, ne pričajte gluposti! strogo je rekla ravnateljica.
Nema Boga, ali ima riječ? prezirno je uzvratila teta. Vi nemate ništa, drvena ste. Marko i njegova mama imaju. Dečko pati za toplinom koje nema. Ja joj ne mogu biti zamjena. Ali obećavam, bit će mu sve tóg u redu, to je bitno.
Čuo sam kako teta ustaje, pozdravlja, uzima me pod ruku i vodi van, na snijeg.
Tada sam ju i pitao što je bilo između nje i mame.
E, Neda je voljela knjige, učiti, a ja glupa, smijala joj se. Starija, sve na meni. A ona se zavukla pod poplun s knjigama. Nisam izdržala pa joj svašta rekla: da mi je na grbači, da živi lagodno Raznježila se, pokupila stvari i otišla. Tamo je našla tvog oca, ti si se rodio, ali je nitko nije želio za ženu Ja sam opet popizdila, pa sramotila obitelj, a ona je bila sretna. Srčanija od mene, uzvišenija. To me boljelo. Loše smo živjele, a sada ništa ne mogu popraviti. Ništa
Stisnula mi je ruku, a ja ju, ne znam zašto, odjednom zagrlio. Mirisala je na sapun s jagodama i mokru vunu. Padao je snijeg, bilo je svečano. S druge strane nas gledala neka žena, nisam ju mogao raspoznati od suza. Onda je nestala.
Vidiš li ju, Marko? Došla se oprostiti. Nedo
I plakalismo, ne mareći za prolaznike ni za ocjene. Plakali do kuće. Onda smo pili čaj s pekmezom od jagoda i slušali predstavu na radiju. U kuhinji je bilo toplo i čisto, nasuprot sjedila mi je Rahela, prava gospodarica s maramom na ramenima, pila je čaj iz tanjurića. Te sam je večeri priznao kao svoju.
Zoran je bio s nama. Od kad je došla Rahela, postao je pitom, više nije napadao ćukove, jer ih je Rahela izbacila, hodao je mirno, uživao u sunčevoj mrlji u sobi
Pred Novu godinu teta Rahela odlučila srediti ormar. Tamo je, omotana u presvlaku od stare plahte, visjela mamin krzneni kaput. Nikad ga nije nosila, samo ga je čuvala.
Krzno, Marko, treba iznositi! jedva izvuče iz ormara teški kaput.
Zašto?
Da se moljci ne nasele, da ostane lijepo. Vani imamo balkon. To je pravi, bogat kaput. Pogledaj!
Rahela stavi krzno na ramena, koketira očima. Stjepan Nikolić, koji je došao po nešto, ostao je ukipljen na vratima.
Divni ste, Rahela! Vi Vi
Zbunio se, pocrvenio k’o rak, pobjegao, a mi prasli u smijeh.
Objesili smo krzno na balkon, ostavili preko noći da se dobro prozrači. Rahela ga je svaki čas dodirivala, mazila rukom.
A ujutro kaputa više nije bilo. Pomislili smo da ga je vjetar odnio, ali ne
Drugi kat, Marko! Kako?! Ukradeno! Nedin krzneni kaput! jadikovala je Rahela. Ni doručak joj nije uspio, kaša je pobjegla preko ruba.
Ma rahela, ne brini se. Srce čuvaj! Stjepan je dotrčao s kapima, ali ih teta nije htjela piti.
Ja sam kriva! Nisam sačuvala Markovo nasljedstvo šaptala je i tumarala, klonule ruku.
Ali preživjeli smo, navikli, počeli zaboravljati. Povremeno bi Rahela proklinjala lopove, maše šakama, ali već slabije nego prije.
Početkom veljače, otišli smo teta i ja na tržnicu. Trebalo nam je dobro meso za hladetinu. Rahela me povlačila od štanda do štanda, mirisala, pregledavala, vrtjela glavom, pa nosila natrag, a onda me zgrabi za rukav.
Što je, teta? Jeste našli? Dosadiše mi više ove kružne rute mrmljao sam, ali nije odgovorila, nego klimnula naprijed.
Tamo je neka žena s grubim glasom, lica nagriženog životom, stajala u redu na kobasice. A šinjel na njoj naš krzneni kaput.
Rahela mi tutne vrećicu u ruke, napuhnuta priđe bliže.
Ona žena kao da je nanjušila opasnost, okrene se, ugledavši Rahelu kako juri s parom, pobjegne.
Bila bi bolje nestala u gužvi, ali mi smo krenuli za njom k’o u galopu. Vrećica mi je smetala, zgurao sam je u džep.
Žena je posrtala, gledala nas krajičkom oka.
Vrati kaput, vidro! Vrati, ili će biti još gore! vikala je Rahela, bacajući noge naprijed i mašući šakama. Stani, bobro! Marko, kreni s lijeva! Ma što skitaš, žderonjo jedna bez repa!
Ulica duga, nema skretanja, sve redom ograde. Trčali smo dok teta nije iscrpila sva imena životinja, pa je samo kriknula. Lopovica je ubrzo klonula, s kaputom je stala usred ceste, svukla ga dolje, stiskala svoju torbicu, pobjegla kroz rupu u ogradi.
Mi, crveni, zadihani, ali sretni, dovukli smo kaput doma. Rahela je bila k’o dijete, grlila bi krzno, nosila ga kao plijen, ja joj pomagao.
Onda smo stali na cesti i smijali se. Kao djeca, kad prođe sve grozno i duša se rastvori.
Tada sam tetu Rahelu i formalno priznao kao Rahelčicu. Pričala mi je o mami, djetinjstvu, o tome kako je mama glumila u školskom igrokazu, a Rahela šivala kostime od starih haljina.
Kasnije sam shvatio da su njezine priče, naš smijeh i svaki miris u sobi mojih sjećanja i dalje mama. Neka viša sila nas veže, pomaže nam dalje kad netko ode. Duša, pamćenje, kako god, ali bit je ista. Moja mama Neda je tu. U Rahelčici, mojim snovima, i čak u kaputu (šalim se).
Kaput smo kasnije prodali, kupili mi odijelo za maturalnu. Osjećao sam se smiješno, a teta Rahela plakala i zvala me mladoženjom. Draga moja, rođena. Zašto sad češće plačeš? Ne plači! Nama je dobro! Sve je, zapravo, sjajno.
