Ante, koji me trebao povesti do roditeljskog doma, ispao je baš pravi ćoravi galeb. Ostavi me pred domom za nezbrinutu djecu, kao zadnja propalica. I tad mi je sve krenulo naopačke.
Do četrdesete sam, ipak, nekako iskobeljao iz one rupe u koju me gurnula ta šašava ptica. Kuću sam sagradio, ženu pronašao, auto onaj polovni kupio. Ostalo mi je još nešto zasaditi i nekoga odgojiti.
Jednog ćemo uzgojiti, Jasminka i ja, to možemo. O drugome nismo ni razmišljali.
Dok sam razbuđivao miris crne kave po kišnom, gadnom jutru, razmišljao sam baš o sadnji, klijanju i odrastanju. Porodične gaće mirno su se vijorile na lahoru što je šibao kroz stan. Do tih sam gaća došao puno prije žene. Kakva ironija.
Na staklo balkona netko je zakucao. Opet ona balavurdija s kvarta, golubove odgajaju kamenjem? Ma fali im galeb na glavu, luđaci jedni.
Opet lupanje. I još jednom. Treći kat, tko sad može biti gore?
Pomislih ipak škicnuti kroz zastor. A na balkonu taj isti ćoravi galeb iz djetinjstva, eto ga.
Nestani, živino, povikah od straha i nervoze, dok mi je sendvič s paštetom skliznuo s tanjura, ravno na pod.
Ante, prosti mi, galeb pogne vrat i strpa kljun kroz malo otvorena vrata, kriv sam, priznajem, kriv. Čupaj! Najbolje iz desnog krila, veće je.
Marš van, pokušam ga istjerati, objema rukama mu grabim vrat-dugačak kao motka.
Anteee, ne budi lud, zakašlje se galeb, poslušaj što imam reći.
Sad bi još pričao, ne popuštam mu ni milimetra, navalit ću ti vrat, ptico glupa.
Ja sam došao ispričati se.
Kasno si ti doletio, kljunate.
Zvonjava na ulaznim vratima para stan. Jasminka dolazi kući.
Gubi se, doviknem galebu, ipak ga uspio istjerati na balkon. Da nisi tu kad se vratim!
Gotovo mehanički otrčim do vrata.
Oprosti, Ante, galeb je još šapnuo kroz prozorčić oprosti. Ispravio sam sve!
Jasminka utrči mokra, ali sretna ko malo dijete. Kosa joj prilijepljena uz obraze, oči sjaje. Je li ona srela galeba?
Nisam stigao ni riječ reći, već ona odbaci kišobran, baci se meni oko vrata.
Četvero! Četvero! vrišti ona cijelim stanom.
Što četvero? gledam je, skroz zbunjen.
Imat ćemo četvorke! zavrišti Jasminka. Četvero malih zvrkova!
Sve mi se složi. Riječi galeba, pa ove četvorke Iskočim na balkon ko lud. Ćoravi galeb već se diže iznad kvarta. Pokušam ga dohvatiti za rep.
Nisam stigao.
Stani, beštijo! doviknem mu. Stani, kljunas!
Ispravljeno! odjeknu odozgo.
Okrenem se. Iza stoji Jasminka, suznih, sretnih očiju.
