Svjetlo lampi u skupoj trgovini obućom bilo je nemilosrdno jako, otkrivajući svaku sitnicu. Nikolina je stajala kod blagajne, nervozno brojila zgužvane kune u svojem poderanom novčaniku. Pored nje, njezin mali sin Petar šutke je premještao težinu s noge na nogu. Iz ogromne, zjapeće rupe na njegovoj iznošenoj tenisici tužno je virio prst u šarenoj čarapi. Noć je padala, bura je već šizila ulicama, a one nove, čvrste cipele u crvenoj kutiji bile su im doslovno spas, a ne luksuz.
Nedostaje vam, odbrusila je prodavačica, toliko ledenim tonom da bi ti se mantil smrznuo na ramenima. U držanju joj je bila vojnička strogoća, a lice joj kao da je tražilo razlog za sumnjičavost. Ako nemate dovoljno, stavite cipele natrag na policu.
Nikolina se zacrvenjela do ušiju. Sram joj je žario obraze, ali majčinski instinkt bio je jači od bilo kakve ponosne neugode.
Molim vas, kao Boga. Samo do jutra, kunem se, donesem ostatak. Pogledajte mu te tenisice
Prodavačica je zaječala kao da je netko upravo natjerao da nasadi šljive na glavi, nervozno je gurnula crvenu kutiju prema polici. U tom trenu, Nikolini se svijet počeo rušiti; nemoć pred djetetom prijetila je slomiti je.
U tom trenutku na kutiju je odlučno sjela široka muška ruka.
Nikolina je poskočila i okrenula se. Kraj nje je stajao sijedi gospodin u elegantnom kaputu, s pogledom kakvog imaju ljudi koji su u životu već vidjeli i previše i premalo. Pogledao je poderane tenke malog Petra, a onda prodavačicu pogledom za koji nitko ne treba riječi.
Ovo je trgovina, a ne ring za isticanje ega rekao je tiho, ali tako oštro da je u zraku doslovno zadrhtala tišina. Za koga radimo ovdje? Naplatite cipele. Ja ću platiti.
Prodavačica je u trenu izgubila onaj svoj nadrkani ponos. Drhtavim rukama prošla je crvenom kutijom ispred čitača. Gospodin je izvadio karticu, i bez treptaja ispružio ruku prema njoj.
A poslije, rekao je, još uvijek mirno, dođite do mog ureda. Moramo malo porazgovarati o tome što znači biti čovjek.
Deset minuta kasnije Petar je već veselo šetao ulicom u novim, sjajnim cipelama, žvačući osmijeh kao da jede kremšnitu. Držao je mamu za ruku i svakih par sekundi pogladio bi nogu, tek toliko da još jednom provjeri da nije sanjao. Nikolina je plakala, ali nije skrivala suze od hladnog, mokrog vjetra. To nisu bile suze stida, nego one kad ti teret s duše jednostavno iscuri van.
Blještave izloge su ostavili iza sebe. Iako je jesen štipala za obraze, Nikolini je bilo toplo oko srca. Taj je dan shvatila jednu tako jednostavnu stvar: pravo čudo nije magija, nego običan, a zapravo rijedak ne ravnodušan čovjek koji stane zbog tuđe nevolje.
