14. studenog
Večeras sam ostala dulje na poslu, a kad sam se vratila kući, čekale su me vijesti koje nisam očekivala. U tramvaju sam sišla kod Importannea, već je bilo pola devet. Odmah mi je peta upala u oštećenu ploču na pločniku povukla sam nogu bolno, vrećica s namirnicama stresla se u ruci i zatezala rame. Pileća prsa, litra mlijeka i tri glavice luka. Ništa posebno. Samo, obična večera.
Dok sam prolazila kroz dvorište naše zgrade u Zagrebu, mislila sam o onom izvještaju kojeg moram završiti do petka, o tome da opet nisam trebala kupiti mlijeko Marko već tjednima ne pije mlijeko, kaže da mu teško pada na želudac. Mislila sam o tome kako kod trećeg ulaza opet ne svijetli lampa, i da bih trebala konačno poslati poruku upravitelju zgrade. Ali, uvijek si to kažem i nikad ne napišem.
Dizalo opet staje na svakom drugom katu, za osmi kat ne radi tipka ne svijetli. Uz dubok uzdah krenula sam pješke. Na četvrtom katu netko je pržio luk, tako poznat, težak miris. Na šestom se osjećao dim cigarete. Na osmom je bila tišina, a vrata nasuprot naših, kod Matije, bila su odškrinuta. Iz njih je dolazio miris parfema onaj isti, slatkast, s orijentalnom notom. Znam taj miris, ali nisam htjela ni sada razmišljati gdje sam ga već osjetila.
Ušla sam u stan, spustila vrećicu u kuhinji i povikala:
Marko, stigla sam!
Ništa. Nikakav odgovor.
Okačila sam jaknu, izula cipele i provirila u dnevni boravak. Prazno. Pogledala sam kroz vrata spavaće sobe ni tamo nikoga. Televizor ugašen. Na trosjedu je bio daljinski, a preko njega novine neuredno, kako ih uvijek ostavi jutrom. Sve kao inače.
Vratila sam se u kuhinju i počela raspremati stvari iz vrećice. Stavila pileća prsa pod vodu u sudoper, posegnula za mobitelom i natipkala Marku: “Gdje si?”
Prošla su tri minute. Pet. Nema odgovora.
Upalila sam štednjak, stavila tavu, ulila ulje, krenula rezati luk. Jedan, pa drugi. Kad je telefon zazvonio morala sam brisati ruke u krpu da provjerim tko je. Ne Marko. SVEKRVA.
Da, Milka?
Lidija, je li Marko doma?
Nije još, Milka. Što trebate?
Ma ništa, samo ga ne mogu dobiti. Htjela sam ga pitati za subotu.
Pošaljite mu poruku, ozvat će vam se.
Dobro, ne ljutiš se, Lidija, samo…
Ne ljutim se, Milka. U redu je.
Pozdravi ga, čujemo se. Pusa!
Spustila sam mobitel i vratila se na luk. Ulje je već cvrčalo. Ubacila sam luk i počela miješati. Mirisao je, tamnio po rubovima.
Vrata stana zalupila su se.
Ja sam! viknuo je Marko iz hodnika.
Nisam se ni okrenula.
Večera za dvadeset minuta rekla sam smireno.
Čula sam kako izuva cipele, odlazi u kupaonicu. Voda šumi, umiva se. Onda izlazi, i staje na vrata kuhinje.
Jesi li dugo doma?
Pola sata odgovorim. Gdje si bio?
Kod Matije.
Onda sam zastala u miješanju luka. Nisam se okretala. Gledala sam u tavu.
Koje Matije?
Susjede, nasuprot. Pao joj je policu, izbio se čavao. Pitala da dođem pomoći.
Ponovo sam lagano počela miješati luk.
Dugo si joj tu policu popravljao.
Nije bilo samo polica. Zamolila me i za pipu, curila je.
I popravio si?
Jesam.
Bravo.
Marko je šutio.
Što je bilo? pitao je.
Ništa. Dobro da si popravio pipu. Idi, zvat ću te kad bude gotovo.
Zastao je u hodniku pa otišao. Smanjila sam vatru, uzela pileća prsa i počela ih rezati. Nož je bio tup, već mjesecima ga ne naoštrimo. Kriške sam slagala u tavu, poklopila. Ruke su mi bile mirne. Glava također, koliko-toliko.
Matija Vuković. Trideset i dvije godine. Razvedena. Doselila prije točno godinu i tri mjeseca. Radi u nekakvom arhitektonskom uredu, nisam zapamtila kojem. Kosa bojana, kestenjasta i uvijek sređena. Traperice uske, osmijeh širok, zubi ravni. Prva pozdravlja, kaže “Bok, Lidi”, kao da se znamo stotinu godina.
Razmišljala sam: susjeda kao i svaka druga.
Stavila sam vodu za čaj, izvadila šalice. Instinktivno sam uzela dvije.
Marko je iz sobe povikao:
Lidi, znaš gdje je daljinski?
Na kauču, ispod novina.
Aha, našao sam!
Televizor se upalio, krenule vijesti. Ja sam stajala na prozoru. Osvjetljavao je samo jedan od tri rasvjetna stupa na parkiralištu, djece nije bilo, dvoje tinejdžera sjede na klupi s papirnatim čašama iz “Konzuma”.
Uzela sam telefon, tražila broj. Nazvala. Dva, tri zvona.
Halo? Matijin glas, mehak, možda pomalo iznenađen.
Matija, ovdje Lidija. Susjeda.
Bok, Lidi! Je li sve u redu?
Sve je ok. Reci mi, je li Marko bio kod tebe danas?
Pauza. Kratka, ali tu je bila.
Bio je, da. Pomogao s policom. Teška je, sama ju ne bih mogla…
Koliko je bio kod tebe?
Pa… sat i pol, sigurno. Zašto?
Ništa. Laku noć.
Poklopila sam. Sat i pol. Polica i pipa sat i pol. Otkopčala sam poklopac, prevrnula komade mesa. Ulje je prsnulo, trzajem sam odmaknula ruku.
Marko je ušao.
Jesi nekome zvala?
Mamu, kažem.
Uzeo je jabuku iz zdjele, gricka stojećki, naslonjen na dovratak. Postavljala sam stol. Tanjuri. Vilice. Kruh.
Marko, rekla sam, leđima prema njemu. Jesi li prvi put bio kod nje?
Kod koga?
Kod Matije.
Pa… nisam. Tražila me jednom da joj zamijenim žarulju. Jesam ti pričao.
Nisi.
Pričao sam, Lidi. Samo si zaboravila. To je bilo ljetos.
I onda si sat i pol mijenjao žarulju?
Spustio je jabuku.
Pratiš li me ti?
Pitala sam nju. Rekla je sat i pol.
Pa što? Malo smo i popričali. Završili čaj. Je li to zločin?
Nije, odgovorila sam. Nije zločin.
Stavila sam tavu na stol, uzela krpu. Pileće meso s lukom, obična večera.
Sjedni, rekla sam.
Sjeo je. Ulila sam njemu, pa sebi. Jeli smo u tišini. U sobi je TV pričao o vremenu, strašili su s novim zahladnjenjem.
Fino je, rekao je Marko.
Mhm.
Lidi.
Da?
Ljutita si?
Pogledala sam ga. Lice polukriv, poluuvrijeđen, baš onako kako ljudi izgledaju kad ih optužuju za nešto što misle da nisu napravili. Poznajem taj izraz.
Nisam, kažem. Nisam ljuta.
Dobro onda.
Pojeo je, spremio tanjur u sudoper i otišao u dnevni. Televizor je opet šumio. Sad nogomet.
Ostala sam za stolom. Preda mnom netaknuta večera. Vilica u ruci, komadić mesa, žvakam. Gutam.
Razmišljam o toj pauzi. Sat i pol. Matijin meki glas, iznenađen. Pauza, kratka, ali je tu.
—
Ujutro sam se probudila ranije nego inače. Marko je još spavao. Ušuljala sam se, obukla, skuhala kavu i pila uz prozor. Dvorište prazno, samo komunalac u narančastom prsluku mete ispred kontenjera.
Cijeli dan na poslu mi je to zujalo u pozadini. Nema panike, nema bijesa više poput trna što ga ne vidiš, ali ga stalno osjećaš.
Zove me popodne prijateljica Maja.
Kako si?
Dobro sam.
Glas ti ne zvuči tako.
Ma dobro sam, Majo. Samo nisam naspavana.
Marko?
Zašto misliš odmah Marko?
Jer kad tako zvučiš i kažeš dobro sam, uvijek je Marko.
Šutjela sam.
A kako bi ti to protumačila? pitala sam.
Što?
Pa to. Muž ide kod susjede. Popravlja police, cijevi. Pije čaj. Sat i pol.
Maja je šutjela.
Prvi put?
Kaže da nije. Bilo i prije. Žarulja.
A ona?
Razvedena. Mlada. Lijepa.
Lidi…
Što?
Jesi li mu rekla?
Što?
Što misliš.
Ne mislim ništa. Navodim činjenice.
Lidija. Ti si pametna žena, ali nekad ga prelupaš. Navodim činjenice? Što osjećaš?
Ne znam, priznala sam. Možda nema ničega. Možda si izmišljam.
A možda i ne izmišljaš.
Upravo to.
Popričaj s njim otvoreno, rekla je Maja. Bez aluzija i pitanja o pipama. Otvoreno.
Lako reći.
Znam da nije lako. Ali nećeš valjda živjeti s tim trnom u sebi i praviti se da je sve ok?
Neću, složila sam se. Neću.
Predvečer sam stigla kući. Marko je već bio doma donio kruh, stavio čaj, sjedio s mobitelom na kauču.
Bok! rekao je. Jesi jela?
Na poslu.
Ja ću si skuhati njoke, hoćeš?
Neću.
Izula sam cipele. Povjesila kaput. Ušla u kuhinju, natočila čašu vode, popila stojećki. Onda ušla u boravak, sjela mu nasuprot u fotelju.
Marko.
M?
Spusti mobitel, molim te.
Pogledao me. Osjetio je promjenu u glasu. Spremio je mobitel.
Slušam.
Imam te nešto pitati. Ozbiljno. I želim da odgovaraš iskreno.
Pitaj.
Imaš li nešto s Matijom?
Nije odmah odgovorio. Sekunda, dvije.
Ne, rekao je.
Razmišljao si prije nego što si odgovorio.
Nisam, samo…
Marko. Razmišljao si.
Ustao je, prošao po sobi. Naslonio se na prozor, leđima okrenut.
Nema ništa, Lidi. Ozbiljno.
Zašto si onda zastao?
Jer kad ti netko postavi takvo pitanje, očekuješ da ću se sada opravdavati. Nije ugodno.
Ideš k njoj. Više puta. Piješ čaj. Sjedite sat i pol. Meni nisi rekao.
Rekao sam za žarulju!
Nisi.
Lidija, kunem ti se. Ti si zaboravila.
Gledala sam mu u leđa.
Okreni se prema meni, molim te.
Okrenuo se. Lice mu napeto.
Ništa nema ponovio je. Sama je, pita za pomoć, tako rade ljudi. Pomažu susjedima.
Da, normalno je pomoć susjedi. Nije normalno skrivati da pomažeš.
Nisam krio!
Marko, govorila sam mirno. Pitala sam te jučer jesi li prvi put bio kod nje. Ti si rekao ne, bio još ljeti. Da ja nisam pitala, ništa ne bih znala.
Šutio je.
U redu, rekao napokon. Shvaćam kako to izgleda. Ali to je samo…
Što?
Lako je popričati s nekim tko te sluša.
Duboko sam udahnula.
Znači, ja ne slušam.
Nisam to rekao.
Rekao si “lako je pričati s nekim tko sluša”. Sa mnom nije tako?
Sada okrećeš…
Ne okrećem, slušam te jako pažljivo.
Sjeo je ponovno na kauč. Protrljao lice rukama.
Dolaziš doma umorna, nervozna. Kažem nešto, ne čuješ. Tako je već duže. Ne krivim te. Samo… tako je.
Zato onda ideš kod susjede.
Ne na taj način kako misliš.
Kako mislim?
Misliš vjerojatno na nešto fizičko.
Ne znam što misliti. Zato te i pitam.
Pogledao me.
Ništa fizičkog. Nikad nije bilo. Nisam zbog toga išao.
Zašto onda?
Šutio je.
Kod nje je… ugodno popričati. Pita me kako sam. Sluša odgovor, bez mobitela, bez televizije.
Gledala sam čovjeka s kojim sam dvanaest godina. I sada sjedi ispred mene i kaže mi da voli razgovarati s drugom ženom jer ga sluša.
Razumijem, rekla sam.
Lidi…
Ne, zaista. Hvala što si rekao.
Jesi ljuta?
Nisam.
Zašto onda tako izgledaš?
Zato jer razmišljam.
Ustala sam, otišla do kuhinje. Uzela čašu vode. Stajala. Vratila se.
Marko, pitam te još nešto. Budi iskren.
Reci.
Jesi li zaljubljen u nju?
Dugo me gledao.
Nisam, rekao je. Nije zaljubljenost.
Što onda?
Odmor. Kad izađem iz stana, na pola sata osjećam se kao “normalan čovjek” s kojim netko popriča. To je sve.
Odmor, ponovila sam. U vlastitom stanu nemaš odmor, pa ideš preko puta.
Nisam to mislio…
To si rekao.
Ponovno je protrljal lice. Šuti.
Mislila sam ovo: možda je on u pravu stalno sam umorna. Dođem doma i više ne mogu pričati, slušati. Posao, vožnja, kuhanje, čišćenje, izvještaji, spavanje. Tako je pet od sedam dana. Znala sam da on to vidi i razumije. Da ne traži više jer zna. A ispalo je ili nije znao ili je umorio se razumijevati.
Dobro, rekla sam. Slušaj predlažem dogovor.
Kakav?
Više nećeš ići kod nje. Bez mene ne ideš nikad.
To ti je smiješno…
Nije smiješno. To je uvjet. Za uzvrat, obećajem… zastala sam obećajem te slušati. Namjerno, svjesno, truditi se. Dogovoreno?
Gledao me.
Znaš ti sve u ugovor pretvoriti.
To mi je posao, suho sam rekla.
Neću ići više kod nje, rekao je. Ako ti je toliko bitno.
Je.
Šutjeli smo.
Hoćeš stvarno njoke? upitao je.
Neću. Ajmo popiti čaj.
Može.
Otišao je u kuhinju. Čula sam kako bira šalice, kako voda šušti, kako pali kuhalo. Sjedila sam u naslonjaču i gledala van. Jedna ulična lampa svietli.
Mislila sam: razgovor sigurno nije gotov. Ono o “ulahkoćavanju”, o “razgovorima” to je važno. To je do nas oboje, nije stvar susjede.
Vratio se s dvije šalice.
S mentom, kako voliš.
Hvala.
Sjeo je preda me. Drži šalicu objema rukama uvijek tako grije ruke, i kad je ljeto.
Lidi…
Da?
Oprosti.
Za što točno?
Zato što ti nisam rekao. Trebao sam.
Da, potvrdila sam. Trebao si.
Nisam ni znao da to može izgledati tako. Meni je samo ušao, pomogao, popričao. A zapravo…
To je zapravo simptom.
Čega?
Da nešto kod nas ne štima. Jer ti ne možeš razgovarati sa mnom, pa ideš njoj.
Klimnuo je. Polako.
Valjda.
To je gore nego da je fizično. To znači da živimo po inerciji.
Tako misliš?
Ne znam. Povukla sam gutljaj čaja. Znam samo da treba nešto napraviti. Dok nije kasno.
Što?
Pričati. Kao s njom, mirno sam rekla tako pričajmo mi. Jedno s drugim.
Pa evo, sada razgovaramo.
I to je dobro.
Šutjeli smo. Čaj se hladio. Van prozora je žena šetala psa, malog crvenog vukao je povodnik, žurili su kući. Lampa je zatreptala, pa počela gorjeti ravno.
Sviđa ti se? pitala sam.
Matija?
Da.
Nije izbjegavao odgovor, a to cijenim.
Dobra je osoba. Ali ne. Ne na način na koji misliš.
Kako mislim?
Pa… kao žena. Ne.
Siguran si?
Lidija. Želiš čuti “da, siguran” ili iskren odgovor?
Iskren.
Prijateljski mi je ugodno. Lijepo je popričati. Ali volim tebe. To nije isto.
Gledala sam ga.
U redu, rekla sam.
U redu što?
U redu, vjerujem ti. Za sada.
Za sada?
Marko, ne daj mi razloga da ne vjerujem i neće biti “za sada”.
Klimnuo je.
Dogovoreno.
—
Prošle su tri tjedna.
Nisam ga proveravala namjerno. Trudila sam se i ne praviti od toga veliku stvar. Samo sam živjela, radila, kuhala. Ali navečer trudila sam se. Odlagala sam telefon. Pitala: kako je prošao dan. Slušala odgovor. Nije bilo lako zaista sam dolazila umorna i trebalo mi je truda. Ali trudila sam se.
Marko je vidio. Pokazao je to jer nije odmah otišao na mobitel ili televizor kad dođe kući. Sjeo bi pokraj mene. Pričao.
Jednog dana je rekao:
Zovu me na novi projekt na poslu. Težak, ali zanimljiv. Dobar dodatak na plaću.
Ispričaj.
I pričao je dvadesetak minuta o projektu, ljudima, boji se neuspjeha. Slušala sam mu stvarno, ne rutinski.
Zašto se bojiš?
Nova područja. Drugačija dinamika.
Pa do sada si uvijek svladao novo.
Prije sam bio mlađi.
Marko, imaš četrdeset i jednu.
Upravo to.
Nisi star.
A nisam mlad.
Uzmi projekt, rekla sam. Ako se bojiš jače uzmi. Strah je dobar znak.
Pogledao me.
Misliš?
Mislim.
Klimnuo je.
Razmislit ću.
I uzeo je. Nakon tri dana je javio da je prihvatio. Navečer je stigao pun napetosti, adrenalina od razgovora s nadređenima. Sjeo, natočio vodu, popio.
Prihvatio sam, rekao je.
Dobro.
Malo me strah.
Znam.
Lidi. Gledao me. Htio sam reći… Hvala ti onda, što si rekla da trebamo razgovarati. Prvo sam mislio ljuti se, proći će. Ali onda sam skužio da si bila u pravu.
Nisam se ljutila.
Znam. Baš to je bilo najgore, iskreno. Kad se ljutiš jasno je. Ali kad mirno kažeš: “vjerujem ti, zasad”, to…
To što?
To je ozbiljno.
Jest.
Šutjeli smo.
Smeta li ti ona još? upitao je.
Tko?
Matija.
Razmislila sam.
Ne, iskreno sam rekla. Ne više. Drugo me muči.
Što?
Što si se osjećao usamljenim pored mene i nisi mi rekao. To me muči. Jer ja nisam vidjela.
Nije to tvoja krivnja.
Možda. Ali trebam vidjeti.
Šutio je.
Marko, rekla sam. Ako ti opet bude tako ne idi kod susjede. Dođi meni. I kad sam umorna. I kad pišem izvještaj. Samo dođi i reci: “Lidi, treba mi razgovor.” Maknut ću izvještaj.
Stvarno?
Obećajem.
Klimnuo je.
Dogovoreno rekao je.
—
Matiju sam srela u liftu početkom prosinca. Vraćala sam se iz dućana, ona s posla, u dugačkom sivom kaputu, s velikom torbom. Našli smo se na ulazu. Lift zatvoren.
Bok, rekla je, tiho, s oklevanjem.
Bok.
Kući ideš?
Da.
Dizalo je žmirilo prema osmom katu. Matija je zurila u mobitel, ja držala vrećicu.
Lidi, rekla je Matija, htjela sam…
Nema potrebe, rekla sam.
Samo sam htjela objasniti…
Matija, gledala sam je mirno, nema potrebe. Sve je ok.
Sigurna si?
Sigurna sam.
Lift se otvorio. Osmijeh. Izašle smo. Njezin stan je nasuprot. Krenule smo svaka na svoju stranu. Izvadila sam ključeve i otvorila vrata.
Iz hodnika sam čula kako tiho zatvara vrata.
Ušla sam, stavila vrećicu i skinula cipele.
To sam ja, rekla sam.
Bok! poviknuo je Marko iz kuhinje. Skuhao sam juhu, ‘oćeš?
Hoću, rekla sam.
Objesila sam jaknu. Ušla u kuhinju. Miriše juha prava, s lovorom. Već dva tanjura su na stolu.
Marko sipa. Okreće se prema meni, smiješi se.
Je li vani hladno?
Jest, već minus sedam.
Sjedi, ugrijat ćeš se.
Sjela sam. Uzela žlicu. Kušam vruće, ukusno, malo preslano, kao uvijek kod njega.
Malo slano, kažem.
Malo, složi se. Zamišljen sam bio.
O čemu?
O projektu. Razmišljao sam.
I?
Polako ulazim u sve. Danas sam valjda jednu stvar odradio. Predugo bi bilo za ispričati.
Ispričat ćeš poslije večere?
Pogledao me.
Hoću rekao je.
Vani pada prvi snijeg, sitan, nesiguran. Hvatam ga pogledom na prozoru, krovovima, žicama struje. Mislila sam tada: tako je ništa se nije raspalo. Ne zato što nije bilo ničega, nego zato što nisam dopustila.
Žlica je topla u ruci. Juha vruća. Ispred mene sjedi muž.
Za sada, to je dovoljno.
—
Prošao je još mjesec.
U nekom sam trenu primijetila da više ne mislim na Matiju. Nije da sam zaboravila, nego se tema povukla pred važnijim stvarima. Markov projekt je napredovao, dolazio je doma pun energije nekad dobre, češće loše. Jedan dan je stigao potpuno utučeno.
Što je bilo? pitala sam.
Naručitelj je promijenio sve na kraju. Tri tjedna bačena.
Sve?
Skoro sve. Morat ćemo ispočetka.
Sjeo je u kuhinji, nije ni skinuo jaknu. Donijela sam mu čaj. Uzeo je automatski, stisnuo šakama, šutio.
Marko.
M.
Hoćeš li da nešto kažem ili samo da sjedim s tobom?
Pogledao me nekako iznenađeno kao da ga je normalno pitanje zateklo.
Samo sjedi, rekao je.
Dobro.
Natočila sam sebi čaj, sjela nasuprot. Šutjeli smo. Vani je pao gust, zagrebački snijeg do jutra će postati bljuzga. Držala sam šalicu. Nisam ni o čemu razmišljala. Samo bila tu.
Nakon desetak minuta, Marko je izdahnuo.
Hvala, rekao je.
Za što?
Što ne pitaš ništa.
Reći ćeš mi kad budeš htio.
Hoću, složio se. Poslije. Sad još ne mogu.
U redu.
Podgrijala sam večeru. Jeo je, malo došao sebi. Uz večeru mi je ispričao malo, sažeto, bez detalja. Slušala sam. Nisam nudila rješenja. Nisam govorila “bit će bolje”. Samo sam klimnula glavom.
Promijenila si se, rekao je.
Kako to misliš?
Ne znam. Nekako si mekša.
Oduvijek sam bila takva.
Ne, rekao je. Nisi. Sad jesi.
Pomislila sam da je možda pogriješio da nisam postala drugačija. Samo sam počela obraćati pažnju na ono na što prije nisam. Ne zato što sam se stvarno promijenila, nego zato što me bilo strah. Kad je rekao “lako je razgovarati s nekim tko sluša”, nešto se u meni pomaklo. Tiho, bez lomova i drama. Samo pomaklo.
Nisam mu to rekla. Šutjela sam. Nekad je šutnja najbolja.
Zimi je došla Milka na par dana. Pripremala sam se za to bez veselja, ali prošlo je mirno. Dopremila je pekmez i zimske čizme Marku kupila na tržnici, pogriješila broj, vraćali smo ih natrag. Navečer smo pile čaj, pričala je o svojoj sestri što se preselila u Rijeku. Slušala sam. Jednom je rekla:
Lidi, danas si baš lijepa.
Hvala.
Stvarno. Imaš nešto u očima… Jesi se naspavala?
Nisam, posla puno. Samo… tako.
Dobro je, klimnula je. Znači, doma je dobro.
Nije ništa posebno mislila nego tako stariji ljudi kažu, instinktivno. Ali ja sam tad shvatila stvarno, doma je dobro. Nije savršeno, nikad nije, ali dobro je.
U siječnju je Matija promijenila bravu čula sam kako buše i pričaju majstori. Onda smo se opet srele u liftu. Sad je nasmijana opuštena.
Bok.
Bok.
Grozna hladnoća danas.
Da, minus petnaest.
Lift staje. Izašle smo. Otvorila sam vrata, ušla. Skinula kapu, protrljala uši smrznule su.
Stigla sam! viknula sam.
Gladna? pitao je Marko iz kuhinje.
Jesam.
Krompir je kuhan.
Super.
Otišla sam u kuhinju. Stoji uz štednjak, miješa nešto u loncu. Okrenuo se.
Nos ti je crven.
Hladno je.
Dođi, ugrij se, ja ću sad sve.
Mogu ostati tu rekla sam. Tu je toplo.
Naslonila sam se na zid, gledala ga kako kuha. Nešto si je mrmljao pod nosom tiho, bez riječi.
Što pjevušiš?
Pojma nemam. Samo mi dođe.
Lijepo.
Zezaš me.
Ne.
Pogledao me, sumnjičavo.
Stvarno ne?
Stvarno.
Okrenuo se natrag loncu. Promatrala sam mu leđa široka, u iznošenoj flanelastoj košulji, malo izlizanoj kod lakta. Tu košulju ima valjda osam godina. Trebala bih mu kupiti novu.
Marko, rekla sam.
Da?
Ništa. Samo…
Samo što?
Samo je dobro.
Okrenuo se i pogledao me pomalo čudno, ali pažljivo. Onda klimnuo.
Jest, rekao je. Dobro je.
Krompir kuha na štednjaku, snijeg vije vani. Po kuhinji miriši hrana i toplina.
Dvanaest godina. I još, vjerojatno, mnogo…
