Moja mama će živjeti s nama i točka, izjavio je muž. Ali već tu večer je pakirao svoje stvari.
Ima takvih muškaraca odluke donose kao da zabijaju čavao u zid. Brzo, odlučno i bez gledanja kamo točno udaraju.
Valter je bio upravo takav.
Nije bio loš čovjek. Nikako. Vrijedan, pouzdan, svoju mamu obožava to mu nitko ne može osporiti. Samo je navikao da kad on odluči, tako će i biti. Žena će malo prigovarati, malo se ljutkati, ali na kraju pristane. Uvijek je pristala.
Marica je stvarno pristajala. S onim strpljivim osmijehom žena koje su odavno sve shvatile.
I onda je jedne večeri Valter došao kući, stavio vodu za čaj i rekao:
Mama će živjeti s nama. I točka.
Valter je to rekao sasvim obično. To je bila bit nije tražio savjet, nije se ispričavao.
Marica je stojala kraj štednjaka.
Čekaj malo, rekla je tiho. Nismo…
Marice. Izgovorio je njezino ime onim tonom kojim obično završava svaku raspravu. Sama je. Sad joj je šezdeset. To je moja dužnost.
Dužnost. Upravo ta riječ.
Ne što ti misliš o tome. Dužnost, kao da se obaveza tiče samo njega, a Marica je tu, tek onako, sa strane.
Valtere, započela je oprezno, ajmo ipak razgovarati. Tvoja mama je dobra žena, ne osporavam. Ali ovo je naš stan. Dvije sobe, ti i ja.
Dva kauča, prekinuo je. Koji je tu problem?
Marica je isključila štednjak. Okrenula se i pažljivo ga gledala, onako kako čovjek gleda kad pokušava shvatiti: čuje li je uopće ili ima neku selektivnu gluhoću za sve što ne odgovara njegovoj odluci?
Već si odlučio? pitala je.
Da.
Bez mene.
Pa to je moja majka.
Tako je to izgledalo.
Marica je polako i zamišljeno kimnula glavom.
Dobro, rekla je.
Otišla je u sobu.
Valter je ostao u kuhinji, pa i on došao u sobu, pa se opet vratio. Sjeo pa ustao. Odluku donio, a sad ne zna što će s tim jer, eto, nitko nije sretan.
Marica je sjedila na rubu kreveta i gledala van kroz prozor.
Sve sam odlučio, a mene ništa nije pitao, ponavljala je u sebi.
Nisu više pričali ni tu večer, ni ujutro.
Drugi dan Marica je ipak pokušala.
Valter je sjedio s mobitelom, kao svaku večer, i Marica mu je prišla, sjela pokraj i spojila ruke na koljenima.
Valtere. Ajmo ozbiljno.
Odložio je mobitel. To je bio dobar znak, inače ga nikad ne bi odložio.
Može, rekao je.
Razumijem da te brine mama. Stvarno razumijem. Sama je, teško joj je. Ali nas dvoje jedva se snalazimo u dvije sobe. Kad nas bude troje…
I što? pitao je.
Bit će nam teško. Meni će biti neugodno.
Znači, ne voliš moju mamu?
Marica je zatvorila oči na trenutak.
Taj argument. Čim žena kaže meni je to neugodno, odmah ide a-ha, ne voliš je. Kao da se ne može voljeti čovjeka, a ne htjeti živjeti s njim na dvadesetak kvadrata.
Dobro se slažem s tvojom mamom, rekla je strpljivo. Ali jedno je doći u goste. Drugo je stalno. Nije isto, Valtere.
Nije ti ona strana osoba.
Znam.
Njoj je teško samoj.
Kužim.
Onda u čemu je problem?!
Marica ga je dugo gledala. Onda tiho rekla:
Čuješ li me uopće?
Nije odgovorio. Posegnuo je za mobitelom.
Tu je razgovor završio.
Sljedeći dan nazvala je Ljerka Radman.
Mare, draga, bok. Njezin je glas bio blag, pomalo stidljiv. Oprosti što zovem. Valter mi je sve ispričao, znam da je situacija nezgodna.
Sve je u redu, gospođo Ljerka, rekla je Marica automatski.
Nije, baš i nije, blago je proturječila svekrva. Čujem po glasu.
Marica je šutjela.
Samo ne znam kako će to izgledati, priznala je.
Znam ja, rekla je Ljerka. Dobro znam. I ja sam imala svekrvu, prije četrdeset godina. Isto su rekli: seli se kod njih i točka. Tiho se nasmijala. Tri mjeseca smo izdržale i onda svaka na svoje. Skoro smo poludjele.
Marica se nehotice nasmiješila.
Ljerka, Valter jako inzistira na tome.
Eee, takav ti je on, prekinula ju je svekrva blago. Dobar sin. Možda malo predobar, kad nešto zamisli, ne možeš ga zaustaviti. I kao dijete je bio takav. Prkosan do boli.
Marica je šutjela. Nije imala što dodati.
Razgovaraj još jednom s njim, rekla je Ljerka. Samo ne o kvadratima. Reci mu otvoreno: Valtere, meni je važno da me pitaš i da se savjetujemo. Samo to reci.
A ako opet neće čuti?
Pauza.
To je druga priča, rekla je tiho Ljerka. Ali mislim da hoće. Samo njima, muškarcima, treba vremena da se prebace iz ja sam odlučio. To ti je kao brodovi kad okrenu smjer, sporo ide.
Marica se iznenadila vlastitom smijehu.
Hvala, rekla je.
Nema na čemu. I tiho dodala: Ne želim biti razlog nevolja kod vas. Zapamti to. Što god ti Valter pričao, ja to ne želim.
Navečer je Valter došao kući i odmah osjetio da je nešto drukčije.
Što je? pitao je.
Ništa.
Večera je protekla šutke. Onda je Marica rekla:
Valtere, mogu ti reći samo jednu stvar? Samo jednu, molim te ne prekidaj me.
Klimnuo je.
Meni nije bitno čija je mama, dvije sobe ili deset. Meni je bitno nešto drugo. Donio si odluku koja je o nama oboje i nisi me pitao. Kao da ja ovdje ne živim.
Valter otvori usta.
Ne prekidaj, podsjetila ga je.
Zatvorio je.
To je sve što sam htjela reći.
Ustala je i otišla prati suđe.
Valter je sjedio i buljio u stolnjak. Dugo. Onda je ustao, izašao na balkon, stojio pa se vratio. Prišao sudoperu, stao pokraj nje. Zagrlio ju je.
Ajde, rekla je. Idemo na čaj.
Valter je držao šalicu objema rukama i šutio.
Jesi danas zvao mamu? upitala je Marica.
Nisam još.
Zvala je ona mene.
Valter je podigao glavu.
Što je rekla?
Svašta, odgovorila je Marica. Puno je pametna tvoja mama.
Kratko je kimnuo, pomalo posramljeno. Onako kako klimneš kad netko pohvali tvoje najbliže, pa si i ponosan i pomalo ti neugodno.
Je, pametna je, složio se.
Vani je kišilo još jače. Sjeli su, i oboje osjetili kako nešto teško što je lebdjelo u zraku zadnjih dana, napokon malo pada.
Treći dan Valter je nazvao mamu. I Marici pred nosom rekao:
Mama, počni lagano spremati stvari. U subotu ću doći, pomoći ću ti.
Marica je stajala na vratima kuhinje i slušala. Valter je završio razgovor, okrenuo se i vidio njezino lice.
Ne, rekla je Marica.
Namrštio se.
Mare, ne mogu je samo tako ostaviti samu, razumiješ?
Ne tražim da ostane sama, prekinula ga je. Tražim samo da pitaš mene. Samo to.
Valter je ustao, prošetao po sobi lijevo, desno, opet.
Znaš šta, rekao je, ako ti je važnije tvoje komfor, nego moja majka
Valtere, Marica je govorila tiho. Ne treba tako.
Ne, pusti! povisio je glas, prvi put u ovih par dana. Ne mogu birati između žene i majke! Jeste li vi normalni što me stavljate pred taj izbor?
Nitko te ne tjera da biraš, mirno je rekla Marica. Sam si se natjerao kad si mene isključio iz odluke i očekuješ da ja samo prihvatim.
Dakle, nećeš pristati?
Neću.
Dugo ju je gledao, s nekim novim izrazom u kojem je bilo i zbunjenosti, i povrijeđenosti i ljutnje, i još nečega što je teško definirati.
Dobro, rekao je.
Otišao u spavaću.
Marica je čula kako otvara ormar.
Izišao je sa sportskom torbom, navukao jaknu.
Kod Dinka ću prespavati, rekao je.
U redu, odgovorila je tiho.
Uzeo je ključeve. Stajao trenutak na pragu.
Shvaćaš da ovo nije normalno?
Shvaćam, rekla je. Samo ne shvaćam kako je normalno da me ni ne pitaš.
Valter je otvorio usta, nije našao što reći. Izašao je.
Vrata su se zatvorila.
Marica se vratila u kuhinju.
Dok je kuhalo, nazvala ju je Ljerka Radman.
Mare, oprosti. Valter mi je poručio da ide kod prijatelja. To je zbog mene?
Gospođo Ljerka.
Pusti, uputila ju je tiho svekrva. Znam ja. Zbog mene.
Zbog njega, ispravila ju je Marica. On je opet sve odlučio bez mene.
Pauza.
Pravo, rekla je Ljerka.
Molim?
Dobro si napravila. Glas joj je bio čvrst. Mare, neću se ja useliti k vama. Ni pod razno. To je moja odluka, donijela sam je sama, bez Valtera. Uskoro mi je sedamdeset, cijeli život sam na nogama i mogu još sama. Sin mi je dobar, ali ponekad ga treba zaustaviti. Ti si ga sad zaustavila. Mene ni ne bi čuo.
Ujutro je Marica ustala oko pola osam. Poruka nije bilo.
Život je, zapravo, išao dalje.
Valter se vratio drugi dan, oko deset ujutro.
Pozvonio je na vrata iako ima ključeve. Već i to nešto znači.
Marica je otvorila. On je stajao na pragu, pomalo neuredan od spavanja kod prijatelja. Sa svojom torbom.
Mogu ući?
Uđi, rekla je.
Sjeli su u kuhinji. Ruke spustio na stol, gledao ih.
Zvala me mama, tiho je rekao.
Znam.
Rekla je da se neće useliti. Da je to njezina odluka, da je ja ne trebam nagovarati. Zastao je. Rekla je i da sam se ponašao kao idiot. Tako nekako.
Ljerka je zaista mudra žena.
Je. Klimnuo je bez ironije. Mare, znaš da ne znam pričati o ovim stvarima.
Znam.
Ali sam shvatio. Bio sam u krivu. Sve sam sam odlučio i očekivao da prihvatiš. Nije bilo fer.
Marica ga je gledala.
Nije, složila se.
Više neću tako, rekao je jednostavno.
Marica je natočila čaj i stavila šalicu pred njega.
Što se mame tiče, rekla je. Nemam ništa protiv da dolazi. Vikendom, u goste, da si pomažemo. To je čak dobro.
Razumijem, rekao je.
Pogledao ju je s istim onim novim izrazom koji je primijetila još jučer.
Bravo ti, tiho je rekao.
Znam, odgovorila je Marica.
I prvi put nakon tri dana nasmiješila se.
I vani je palo ono pravo jesensko sunce ne vruće, ne jako, nego mekano, kao da je sve došlo na svoje mjesto.
