Došla sam mužu bez najave i odmah shvatila zašto ostaje dugo na poslu
Dvadeset tri godine sam, kao pravi Hrvat, kuhala juhu, peglala košulje, trpjela svekrvu i njezinu legendarnu rečenicu: “A znaš, Markicu, kao mali je jeo žgance svaki dan.” Dvadeset tri godine vjerovala sam da Ivan radi prekovremeno jer stvarno ima posla. Zna se dogoditi. Kraj kvartala. Sastanci. Hitni rokovi. Sve mi je to bilo jasno.
Ali onda je u meni nešto puklo. Ne odmah, naravno. Prvo se desilo da se nije javio na mobitel. Ajde, čovjek je zauzet. Onda, večera stoji hladna tri puta za večerom. Onda novi parfem, cvjetni, kojeg ja sigurno nisam kupila.
Nisam napravila scenu. Ja nisam od onih koje viču zbog sitnica. Kod mene se to skuplja tri tjedna gledam u strop u dva ujutro, pa ustanem, obučem kaput i odem.
I tako sam i otišla.
Zvala sam prijateljicu Ivu putem i ona reče ono očekivano:
Zrinka, zašto ideš? Što misliš da ćeš tamo vidjeti? Sama sebi ćeš gore napraviti.
Gore ionako ne može, rekla sam i poklopila.
Ivanov ured bio je na trećem katu poslovnog centra “Medvedgrad”. Znala sam tu zgradu. Bila sam tamo dvaput na firmiškom božićnom partyju i kad sam mu nosila zaboravljeni privjesak. Portir me tada gledao s poštovanjem: žena šefa odjela.
Sad je bilo već sedam navečer. Parkiralište skoro prazno. Većina prozora u tami.
Osim jednoga.
Stala sam uz auto i pogledala gore. Treći kat, posljednji prozor desno tamo je Ivanov ured. Svjetlo je gorjelo. Bio je netko unutra: dvije siluete.
Nisam se pomakla. Samo sam gledala.
Onda uzela mobitel i zvala njegov broj.
Zvonilo je. Jedanput. Dvaput. Triput.
Jedna od silueta, ona manja, sklonila se bliže drugoj.
Četvrti put. Peti.
Pretplatnik nije dostupan.
Spremila sam mobitel u džep i krenula prema ulazu.
Portir je dignuo pogled s mobitela i umalo me nisu zaustavili kao da sam došla s nalogom za pretres.
Kome idete?
Subašiću. Ivanu. Treći kat.
Jeste li najavljeni?
Gledala sam ga mirno. Kao zid kojeg ćeš kad-tad srušiti.
Njegova sam žena.
Ante je razmislio. Stisnuo nešto na svom pultu. Čekao.
Ne javlja se.
Znam rekla sam. Ali on je gore.
Pauza. Ante je odmjeravao pustiti šefovu ženu ili ne. S jedne strane pravilnik, s druge žena. Žene su komplicirane. Onda to objasnite.
Molim vas, pustite me, rekla sam, i nešto u mom glasu ga je natjeralo da skloni ruku s turniketa.
I tako treći kat. Dug hodnik, sivi tepih, vrata na svima ista. Hodaš i misliš: trebala sam zvati Ivu. Ili ne ići uopće. Ili usput sjesti na kavu da se smirim. Doći pristojna.
Al kakva pristojnost sad.
Ured na kraju hodnika. Vrata pritvorena, ali ne zatvorena svjetlo curi van. I glasovi.
Stala sam na dva koraka.
Ženski smijeh. Lagan, kao da joj je netko ispričao odličan vic.
Onda Ivanov glas. Stojim i slušam. Trideset sekundi. Minutu. Ruke ledene, lice vruće, čudno nešto.
Gurnula sam vrata.
Ivan sjedi na rubu stola, ne za stolom kako inače, po domaće. Objašnjava nešto mladoj ženi koja stoji s papirima. Ima, recimo, 38 godina, zgodna, kosa svezana gore.
Pogledaju prema meni.
Toliko je duga bila šutnja da je sve bilo jasno.
Zrinka? kaže Ivan. I u tom “Zrinka” iznenađenje, panika, i ono najgore, blaga ljutnja. Kao kad te netko prekine.
Dobra večer, kažem ja.
Žena s papirima napravi korak nazad. Drugi. Pogleda kroz prozor.
Što radiš ovdje bez najave? Ivan skoči, stane uz stol, pokušava normalno izgledati. Usredotočio se, al nije uspio.
Zvala sam, kažem. Nisi se javio.
Radio sam, vidiš da imam posla.
Vidim, potvrdim.
Itekako sam vidjela. Ona njegova košulja, prva dugmad raspuštena. Dva čaša na stolu, na jednoj ruž. Žena s papirima nema gdje s njima, prebacuje ih iz ruke u ruku.
Ovo je Vlasta, nova projektna menadžerica, kaže Ivan. Glas ravnomjeran, objašnjavajući, kao da nema šta sakrivat. Upravo tako se priča kad imaš što skrivati.
Drago mi je, kažem ja.
Vlasta konačno ostavi papire na stol i klimne. Osmijeh njezin je normalan. Nisam ju krivila. Nije ona Ivanu ništa obećala.
Ja bih se mogla povući, kaže ona.
Možete slobodno, kažem.
I ode. Dobra žena.
Ivan i ja ostanemo sami. Tišina. Vani parkiralište, svjetla, tuđi auti.
Što si došla, pita Ivan. To nije pitanje, to je ukor.
Pogledam čašu s ružem. Onda Ivana.
Htjela sam znati kažem mirno zašto se ne javljaš.
Imao sam posla, rekao sam ti.
Jesi.
Pauza.
Zrinka, nemoj od ovoga dramatizirati. Radili smo, poslovni sastanak.
U sedam navečer.
Da, u sedam, kad stignemo! Projekti kasne, znaš kakav je to stres!
Govorio je glasno, uvjereno, s dozom nervoze. Onako se govori kad želiš da glasnoća bude argument. To sam znala. Dvadeset tri godine učitelja.
Šutjela sam. Gledala ga.
I tu se nešto prelomilo u Ivanu. Ranije bih već plakala, ispričavala se ili otišla. Sad sam samo stajala.
Idemo kući, reče tiše. Razgovarat ćemo doma.
Možemo, odgovorila sam.
Prva sam izašla. Hodnik, sivi tepih, a meni u glavi prazan prostor.
Samo hladna jasnoća.
Sve sam vidjela. Sad treba odlučiti što s time.
Kući smo išli u tišini.
Ivan vozi, gleda cestu. Ja gledam kroz prozor svjetla, mokri asfalt, tuđi prozori sa žutim svjetlom. Iza svakog prozora nečiji život. Nečija kuhinja, nečiji muž. Sigurno svaka ima neku Vlastu. Ili će imati. Ili je imala.
U liftu stisne gumb za peti kat. Stojim i mislim sad ćemo ući, počet će objašnjavati. Dugo, temeljito, kako je bio zatrpan. On zna objašnjavati.
Ušli smo. Ivan upali svjetlo u hodniku, skine kaput, objesi ga uredno, uvijek ga je tako vješao. To me živciralo, sad još više.
Zrinka, čuj me.
Slušam.
Odem u kuhinju. Ivan za mnom. Nasloni se na zid, ruke u džepu.
Zrinka, ništa se nije dogodilo.
Dobro.
Stvarno smo radili.
Dobro Ivane.
Ne vjeruješ mi.
Ne vjerujem.
To nije očekivao. Očekivao je možda suze. Ili vikanje. Ili i jedno i drugo, i razbijanje tanjura, ali nisam nikad razbijala stvari. Ali mirno “ne vjerujem” nije očekivao.
Zašto? pita.
Jer sam te vidjela kad sam ušla, kažem. Gledao si me kao na smetnju.
To nije istina.
Ivane. Okrenem se njemu. Znam te dvadeset tri godine. Znam kakav si kad ti je drago što me vidiš. I znam što sam danas vidjela.
Šutio je.
Zrinka, umišljaš si.
Možda. Slegnem ramenima. A parfem? Onaj što ga nosiš zadnja tri mjeseca?
To je moj parfem.
Nikad nisi koristio takav. Uvijek sam ti ja kupovala. Ovaj je novi.
Otvorio je usta.
E sad mu je stvarno postalo neugodno.
Zrinka, kunem ti se, ništa bitno.
Ništa ozbiljno, ponovim polako. Ali ipak nešto.
Nisam to rekao!
Upravo jesi.
Protrljao je lice rukama. Znam taj pokret, to radi kad mu je neugodno ili kad mu je žao. Većinom žao.
Zrinka, tiho kaže ne znam ti to objasniti. S njom mi je lako pričati. Mlada je, drugačije me gleda. Zvuči glupo, znam.
Zvuči pošteno, kažem.
Ništa ozbiljno nije bilo. Istina.
Ali moglo je.
Nije odgovorio. Ta tišina je govorila više od bilo čega.
Kimnula sam, kao da u sebi stavljam kvačicu.
Jasno, rekla sam.
Nemoj brzati sa zaključcima.
Ivane. Glas mi je bio ravan kao stol. Ne donosim brze zaključke. Zaključujem ono što zrijem tri mjeseca. Dok si ti nosio tuđi parfem, nisi se javljao i gledao me kao komad namještaja.
Šutio je. Gledao stol.
Moram ti nešto reći, nastavim molim te, slušaj do kraja. Bez objašnjenja, bez prigovora. Onda reci što želiš. Može?
Klimnuo je.
Neću raditi scene. Neću vikati ni plakati, ni razbijati. Zastanem. Ali želim da znaš neću više glumiti da je sve u redu kad nije. Dvadeset tri godine sam šutjela. Nisam pitala gdje si, da te ne ljutim. S time je gotovo.
Podignuo je pogled.
Nije ucjena. Samo da znaš na čemu smo. Moraš odlučiti što ti je važno. Sada.
Dugo je šutio. Onda tiho gotovo šaptom:
Zrinka, budala sam.
Jesi, rekla sam. Ali to nije odgovor.
Otišla sam k Ivi iste noći.
Brzo sam spakirala torbu. Ivan je stajao na vratima spavaće i gledao me.
Na koliko ideš?
Ne znam.
Zrinka.
Ivane. Zakopčala sam torbu. Trebaš razmisliti. I ja isto. Svako za sebe.
Nije ništa rekao. I to je bilo dovoljno.
Iva mi je otvorila vrata, pogledala me, torbu, lice, nije pitala ništa. Samo stavila vodu za čaj. Zato ju volim dvadeset godina.
Sjedile smo do dva u noći. Iva je slušala. Katkad nešto rekla ne savjet, samo da tišina ne zaraste.
Ivan je nazvao treći dan. Ne da se opravda, ni objasni. Samo kratko:
Zrinka, želim da se vratiš. Došao sam do nečega.
Do čega točno?
Da sam budala. Ali to već govorim par puta, pa su riječi izgubile težinu. Hoću ti pokazati.
Šutjela sam.
Dobro, rekla sam.
Vratila sam se petkom navečer. Na kuhinjskom stolu stajala je juha s prekuhanom ciklom. Ivan je ciklu uvijek prekuhao jer se bojao da ne ostane tvrda. Uz nju buket, nespretan, kao da ga je kupio usput.
Spustila sam torbu. Pogledala juhu. Pogledala buket.
Prekuhao sam ciklu, rekao Ivan iza mojih leđa.
Vidim.
Al inače je ok.
Vidjet ćemo, rekla sam.
I otišla oprati ruke. Takav je život. Nekad je cikla prekuhana, nekad nije. Važno je znati razliku i ne šutjeti o tome dvadeset tri godine.
