Upoznaj, ovo je moja bivša žena, mirno kaže muž. Ali nije očekivao takvu reakciju Maje.
Maja dolazi kući četrdeset minuta ranije nego inače. U firmi su je danas ranije pustili.
Otvori vrata, izuje čizme jedva jednu, drugu na treći pokušaj objesi kaput i krene u kuhinju po čaj. Želi šalicu čaja, tišinu i da je svi puste na miru. Barem dvadeset minuta.
Ali u kuhinji, umjesto tišine, sjedi nepoznata žena.
Dobro obučena, u tamnoplavom sakou, s urednom frizurom tipa pazim na sebe. Sjedi za Majinim stolom, pije čaj iz njene omiljene šalice.
Maja zastane na vratima.
Ivan stoji pored štednjaka i mirno miješa nešto u loncu.
A, Majo, stigla si. Pogleda je. Osmjehne se potpuno opušteno. Upoznaj, ovo je Mirna. Moja bivša žena.
Bivša žena.
Maja samo gleda u tu Mirnu.
Dobar dan, kaže Mirna. Bez imalo nelagode. Kao da ona živi ovdje, a Maja samo navraća na trenutak.
Dobar dan, odgovara Maja.
I to je sve. Upoznavanje završeno.
Maja uzima bocu vode iz hladnjaka, toči čašu, popije, vrati je nazad. Pogleda opet Mirnu. Zatim Ivana.
Dvadeset godina Ivan nije spomenuo da s njom ima kontakt. Gotovo da nije govorio o njoj. Samo tu i tamo: Davno smo se razišli, Sve je bilo u redu, Nismo imali djece.
A sad ona ovdje sjedi.
Pije čaj iz šalice s plavim cvjetićima.
Tada je Maja pomislila kako je možda trebala uzeti čvršće, teže šalice kad je birala servis u Nama. Druge boje.
Mirna je taj dan ostala još sat i pol.
Maja je tih sat i pol provela u sobi. Glumila je da čita. U stvarnosti je sjedila s knjigom u krilu i slušala kako dvoje pričaju u kuhinji. Riječi nije razaznavala, samo tihe glasove. Ivanov, nešto viši nego inače, pažljiv, Mirnin miran, jednoličan, kao da joj je to prirodno stanje tiho, bez suvišnih emocija. To ju je najviše iritiralo.
Kad je napokon zalupila ulazna vrata, Ivan je došao do nje:
Otišla je.
Dobro, kaže Maja.
Ima nekih problema. Trebali smo razgovarati.
Razumijem.
Kima glavom i odlazi oprati suđe. Maja zatvori knjigu.
Te noći nije mogla spavati. Leži i misli dvadeset godina braka. O bivšoj je gotovo nikad ne prisjeća.
I odjednom tu je. U sakou.
Sljedeći dan Ivan joj prvi puta sam nazove. Maja slučajno vidi ime na ekranu mobitel je ostavio na komodi prije nego je otišao u kupaonicu. Mirna. Bez prezimena, bez ikakvih oznaka.
Znači, broj je već bio spremljen.
Maja se odmakne od komode i ode staviti kuhalo za vodu.
Razgovori su postali češći. Nije on zvao nju pred Majom, povuče se u drugu sobu, govori tiho, kratko. Ali Maja primijeti. Primijeti kad uzme mobitel i pažljivo za sobom zatvori vrata. Primijeti kako nakon tih razgovora bude zamišljeniji nego inače. Sjedi i gleda kroz prozor.
Jednom nije izdržala.
Jesi li pričao s njom?
Jesam, kaže Ivan jednostavno. Bez krivnje. Bez opravdanja.
Sad ćete pričati često?
Pogleda je pažljivo, kao kad traži način da kaže nešto što nije lako reći.
Majo, ima težak period. Ne mogu joj sad okrenuti leđa.
O kakvom je periodu riječ?
Tišina.
Ne mogu ti još reći. Nije moja tajna.
Nije moja tajna. Ta rečenica sažima toliko toga da Maja više ne pita. Samo ustane i ode prati suđe. Iza šuma vode sve je lakše ignorirati.
Došla je i subota. Ivan kaže da ima posla. Vrati se nakon tri sata, ništa ne objašnjava. Maja ne pita. Večeraju, pogledaju nešto na televiziji i odu leći.
Jedne večeri čuje dio razgovora. Ivan razgovara na hodniku mobitelom, misli da je ona još uvijek u kupaonici, ali Maja je već izašla i stoji iza vrata ne može se povući.
Ne mogu sve ostaviti, tiho govori, ali jasno. Imam obitelj.
Dalje ne sluša. Povlači se u sobu.
Imam obitelj.
To se može shvatiti na mnogo načina. Dobro. Loše. Kako god ako ti mašta i strah dopuštaju.
Maji nije nedostajalo ni jednog ni drugog.
Cijelu večer bila je mirna. Ivan pita je li sve u redu. Kaže da, samo sam umorna.
Jedne srijede dugo je gledala njihovu zajedničku sliku na polici. Ivan i ona na Krku, prije tri ljeta. On se smije, nju stislo sunce u oči. Lijepa slika. Tada je, prvi put nakon dugo vremena, Maja osjetila evo, istinsko je. Ne staro, ne krhotine, nego pravo, pouzdano.
Poravna okvir, za milimetar.
I pomisli: možda je sve umislila?
Prošli dani u nekoj ukočenoj tišini. Ivan je pažljiv, smiren, ne nestaje. Telefonira povremeno, ali Maja više ne gleda ekran. Nema potrebe. Ime zna.
Ujutro kuha kavu za oboje. Pita kako je spavala. Ona odgovara. On kimne.
Postoji šutnja koja je mirna, kad dvoje tiho sjede i dobro im je. A postoji šutnja koja govori cijelo vrijeme, kao radio iz susjedne sobe ne razabereš riječi, ali nemir ostaje.
Takva šutnja je kod njih za doručkom.
Maja nazove prijateljicu ne da ispriča, nego da malo popriča. Prijateljica priča o vikendici, unucima, nekoj susjedi što šeće ogromnog jazavčara. Maja sluša i klima glavom. Gotovo se smiri. Onda prijateljica pita: A kod tebe?, a Maja kaže: Sve super. I zasmije se, ni sama ne zna zašto.
Prijateljici ne ispriča ništa.
Jer kad ispričaš, moraš priznati, moraš imenovati. A to je još strašno.
Možda je ipak umislila?
Mirna nazove sama.
Ivana nije bilo kod kuće otišao u dućan, vraća se za dvadesetak minuta. Nepoznat broj zove. Maja se javi automatski.
Maja Perković? poznati glas.
Jesam.
Ovdje Mirna. Oprostite što uznemiravam. Želim razgovarati s vama. Osobno, ako možete.
Maja šuti sekundu.
Dobro.
Dogovore susret za preksutra. Kafić kod tržnice, jedanaest sati. Mirna zahvaljuje i prekida.
Maja sjedi s mobitelom u ruci i misli: evo ga.
Nije umislila.
Ivanu ništa ne govori. Nema potrebe. Ako čuje saznat će. Ne sazna nije ni trebao. I to se dešava.
U kafić stiže pet minuta ranije. Uzme kavu. Gleda prema vratima.
Mirna ulazi točno u jedanaest. Tamnoplavi sako, isti ili sličan. Uredna frizura. Bez nervoze. Vidi Maju, pozdravi, sjedne. Pozove konobaricu, naruči čaj. Sklopi ruke.
Zašuti desetak sekundi. Ne zato što joj je nelagodno. Prikuplja misli.
Znam što mislite o meni, kaže tiho. I možda ste u pravu.
Maja ne kaže ništa. Samo čeka.
Ivan ima sina. Marko. Ima trideset četiri godine. Mirna gleda pravo u nju. Živi u Njemačkoj. Već osam godina.
To Maja nije očekivala.
Djeca ne postoji, tako je Ivan rekao tada. Jednom, davno. Djeca nisu postojala.
A ipak
Ivan nije dugo znao za njega, nastavlja Mirna jednolično. Otišla sam kad sam bila trudna. Nisam rekla. To je moja greška. Neću objašnjavati zašto to više nije važno. Bitno je drugo.
Uzima šalicu, otpije gutljaj, vraća je.
Prije tri tjedna Marko je imao prometnu. Ozbiljnu. Živ je, treba mu operacija kralježnice. Skupa. Osiguranje pokriva dio. Ostalo moramo sami.
Maja gleda te ruke na stolu, taj miran glas i misli: kako može tako, pričati sve ovo i ne zadrhtati?
A onda vidi kako Mirna malo jače stisne šalicu.
Samo majka. Sin joj leži u klinici u drugoj zemlji.
Došla sam Ivanu jer nemam kome drugom. Nemam taj novac, ni Marko nema. Nisam znala hoće li me uopće primiti. Primio je.
Ošutica.
Zašto mi to govorite? pita Maja tiho, bez ljutnje.
Mirna je pogleda ravno u oči.
Jer imate pravo znati. To je vaš dom. Vaš muž. Ivan je htio sam reći, ali zamolila sam da dopustite meni. Tako je poštenije.
Maja kimne.
Vani sitna listopadska kiša. U kafiću toplo, vonj kave i nešto slatko u zraku. Za susjednim stolom žena nekome telefonira kako doći tramvajem. Običan dan.
A kod Maje kao da je netko presložio namještaj. Sve je isto, samo ništa nije na pravom mjestu.
Koliko treba? upita.
Mirna izgovori cifru. Maja se ne trzne. Samo kao da uzima podatak k znanju.
Kad je operacija?
Što prije, kaže kirurg, najkasnije za mjesec dana.
Maja popije kavu. Spusti šalicu. Pogleda kroz prozor na mokri asfalt.
Tako dakle.
Nije ljubavna drama. Nije nepreboljena prošlost. Nije ono čega se bojala tri tjedna, budila se u četiri i gledala strop. Sin. Trideset četiri godine.
Zvuči smiješno, ali za smijeh nije.
Oblači kaput. Ustaje. Mirna je gleda pomalo napeto.
Javim vam se sutra, kaže Maja. Sutra.
Ode.
Van stane pod nadstrešnicu. Izvadi mobitel, nazove Ivana.
Jesi doma? pita kad se javi.
Jesam. Gdje si ti?
Dolazim. Moramo razgovarati.
Pauza.
Bila si s Mirnom?
Jesam.
Tišina.
Majo…
Doma ćemo, mirno kaže.
Ivan otvara vrata i prije nego pozvoni. Očito je čekao i nervira se. To je iznenađujuće. Ivan skoro nikad ne pokazuje da je nervozan. Uvijek zna držati masku.
Zašto mi nisi rekao za sina? pita Maja, ne okrećući se od štednjaka.
Tek sam prije tri tjedna saznao. Kad se pojavila.
Maja se okrene. Pogleda ga.
Baš ništa nisi znao?
Ništa. Otišla je, nije mi rekla. Zastane. Nazvala. Došla. Ispričala.
Ljut si?
Maja razmisli.
Nisam, kaže. Nisam ljuta. Ali trebali smo razgovarati. Mnogo prije.
Ivan klima glavom. Bez riječi.
Znam.
Novce prebacuju odmah. U eurima.
Operacija dobro prolazi.
Ivan doznaje u petak ujutro Mirna javlja. Ode na hodnik, kratko razgovara. Vrati se u kuhinju, sjeda. Sekundu šuti.
Sve je dobro, kaže. Marko je dobro.
Maja kimne. Natoči mu kavu.
Odsjednu u tišini, ali to je druga tišina.
Nakon nekoliko dana zove Mirna. Pita može li navratiti. Maja kaže, može.
Dolazi u utorak, poslije ručka. Bez sakoa, u običnom sivom džemperu. Izgleda drukčije: manje onog neprobojno mirnog što je prvi put smetalo. Nešto se sleglo. Možda umor. Možda olakšanje. Možda i jedno i drugo.
Sjede troje u kuhinji. Piju čaj iz šalica s plavim cvjetićima, drugih Maja nikad nije niti kupila.
Mislila sam da ćete me mrziti, kaže Mirna. Tiho, gleda u šalicu. Da sam ja na vašem mjestu, mrzila bih.
Maja razmisli sekundu.
Prošlost se ne može mijenjati, kaže. Ali u sadašnjosti možemo biti ljudi.
Mirna podigne oči. Nešto u njima zatitra.
Hvala, jednostavno kaže.
Nisu ništa posebno više rekle. Popile su čaj. Pričale o sitnicama vrijeme, cesta, koliko ima do Hamburga avionom. Mirna odlazi.
Ivan dugo gleda u zatvorena vrata. Onda pogleda Maju. Gleda je šutljivo, točno, kao da je tek sad jasno vidi.
Majo, kaže.
Što?
Ne odgovara odmah. Zastane.
Ti si posebna. I najbolja, kaže.
Maja ustaje, sklanja šalice. Pušta vodu. Van već pada mrak. Na prozoru stoji mali kaktus u narančastoj teglici koji je kupila prije par dana, a skroz zaboravila zaliti.
Morat ću ga zaliti, misli Maja.
I bez pravog razloga osmjehne se.
