Mislim da će ova situacija izazvati pravu buru među mojim pratiteljima. Da, sramim se vlastitih misli Ali što mogu kad ne mogu drugačije! Samo kad pomislim što nas čeka kao obitelj u bliskoj budućnosti, dođe mi da se rasplačem. Mislim da sam na rubu depresije. U braku smo već više od dvanaest godina, oboje radimo, a doma imamo dvoje djece.
Moja svekrva već dugo boluje. Muči je artritis, a ima i dijabetes. Zbog viška kila jedva se kreće po stanu. Živi sama, pa joj svakodnevnica i nije baš najlakša. Teško joj je sama si skuhati, počistiti, a o kupanju da ni ne govorim. Svaki tjedan moj muž i ja idemo sa šalatom, voćem i vrećicama do nje. Ja očistim cijeli stan, skuham ručkove za tjedan i pomažem joj oko svega potrebnog. Navikli smo već na te tjedne proslave kod nje. Naravno, nekad nam posao ne dozvoli, ali to je stvarno rijetko.
Iskreno, volim ja svoju svekrvu. Sama je odgojila sina, dala sve od sebe, i žrtvovala je svoju sreću kad je sa 45 ostala bez muža i nikad se više nije udavala. Pomogla je i nama, i to više puta i financijski. Zahvaljujući njoj, riješili smo sve rate kredita za stan. Ne bih joj mogla okrenuti leđa ni pod razno. Međutim, moj muž mi je nedavno priopćio da će se, čim završe blagdani, njegova mama doseliti kod nas. Da više nećemo morati ići do nje, a i sve će biti lakše kad je s nama evo, kaže, i on će napokon moći odahnuti.
Razumijem ja njega, ali čim zamislim kako će izgledati naš svakodnevni život, blago rečeno, hvata me jeza. Naš stan ima tri sobe: mi muž i ja u jednoj, djeca u ostalima. Ako se svekrva doseli, uzet će jednu sobu. Djeca će odmah ući u rat za granice svako želi imati svoj mir. Sramim se priznati, ali ponekad mi ona stvarno dođe kao uteg oko vrata. Što biste vi napravili na mom mjestu? Pišite mi, jer tražim podršku ili barem da me netko razveseli i nasmije.
