Zašto biste se željeli preseliti? Pogotovo na selo. Svi gledaju kako bi pobjegli u grad, a vi sasvim suprotno. Što ima dobroga tamo? Ja vas zaista ne razumijem. Lijepo je samo ljeti, zimi nemaš što raditi.
Imala sam prijateljicu, Zrinku, koja nas je svim snagama pokušavala odgovoriti od preseljenja na selo. To nas je mene i mog muža jako pogodilo; kao da bismo po svaku cijenu trebali ispunjavati tuđa očekivanja.
Nakon gotovo godinu dana traženja, ipak smo uspjeli pronaći kuću kakvu smo tražili i napokon se preselili. Zrinka me zvala gotovo svaki dan, podrugljivo me ispitivala jesam li već pronašla posao, iako je dobro znala da radim od kuće i da to ne namjeravam mijenjati. Uvijek bi upitala: Je li vam tamo internet užasan?
Zrinka je prvi put došla kod nas početkom listopada, bilo je to više od godinu dana nakon preseljenja. Oprezno se prošetala dvorištem, a ostatak posjeta uglavnom bi provela u kući, pijuckajući pivo sa svojim mužem. Ostali su kod nas dva dana.
Tih dana, bez obzira na goste, nastavili smo nositi povrće u podrum i zatvarati kompote za zimu. Treći dan njihova boravka Zrinka i muž su se krenuli pakirati da navečer uhvate autobus natrag u Zagreb. Nismo im ništa posebno ponudili za ponijeti. Ali tada je sama Zrinka zamolila da im damo vreću krumpira i jabuka.
Ponudila sam da ću sići u podrum po sve što treba, ali njih je mučila mamurluk i nisu htjeli poći sa mnom. Dala sam im vreću i kante za voće. Njima se nešto nije svidjelo, pa su sami brali jabuke, mrmljajući nezadovoljno oko izgleda plodova. Mislila sam se: kako misle to sve tegliti u autobusu? No kad su nabrali jabuke, bilo mi je jasno zamolili su mog muža da ih odveze.
Bila je to vožnja od gotovo tri sata do Zagreba i nazad. Moj je muž brzo shvatio što im je na umu pa je rekao da je već popio pivo i ne može voziti. Tako da su otišli sami, s vrećama na ramenu. Nakon toga ih nismo dugo viđali. Nazvali bismo se tu i tamo, ali nikad više nisu došli u goste. Možda nisam dobra osoba, ali osjećala sam da zaista nemaju više što tražiti u našem selu.
Ali onda, krajem studenog, iznenadili su nas dolaskom bez najave, na samim vratima. Htjeli su nas iznenaditi, došli su vikendom, a mi im, nažalost, nismo mogli posvetiti punu pažnju. Imali smo pune ruke posla s narudžbama prije Nove godine, a u dvorištu su još čistili tri vola. Prava iznenađenja, pomislila sam.
Na brzinu smo postavili stol. Zrinka i njezin muž jeli su i pili, a mi smo između zalogaja trčali oko posla. Bar smo se ponudili pomoći, a naravno, nisu znali prepoznati perad koju smo spremili za prodaju. I mi smo rodom sa sela, znali smo naše kokoši napamet.
Sve su naše kokoši bile unaprijed rezervirane, odlučili smo ih zaklati za sebe i roditelje prije blagdana. Osjećala sam nelagodu, pa sam im ponudila gusku ali rekla sam da će je morati sami očerupati. Rekli su da će to obaviti sutra.
Došao je idući dan i tišina. Ma, neka šute, pomislila sam. Ovog puta došli su autom pa su i kupili jednu. Prije polaska ponudila sam im još povrća i kiselih krastavaca. Birajte što želite. Napunili su prtljažnik do kraja. Ne žalim, neka uživaju, imamo dovoljno zaliha za nekoliko godina.
Ali Zrinkino iduće pitanje me iznenadilo. Imate li viška govedine? upitala je.
Rekla sam da nemam. Zaista, nije ostalo ništa viška. Prvo zaprimamo narudžbe, pa tek onda koljemo volove. Posla ima svaki dan, moramo nekako živjeti. A i da slučajno ima, davali bismo roditeljima, sestrama i braći.
Vjerojatno su se naljutili. Od tada se Zrinka nije ni javila ni pisala. A naša zajednička poznanica mi je rekla da nas prozivaju škrtima. Došli su na selo i otišli bez mesa, tako ih je, kažu, sramotno ispratila njihova seoska prijateljica.
