Opet sam prao suđe. Treći dan stoji u sudoperu. Ni jedna čista šalica nije ostala. Čekao sam, čekao… Što sad? Vratio sam se s posla gladan, ljut, umoran. A najprije moraš oprati suđe, inače nema iz čega jesti.
I nema ni što jesti. Samo sam upalio kuhalo i stavio lonac s vodom na štednjak. Bar mogu skuhati hrenovke. Ili samo ih prokuhati. Toliko sam gladan. Nikad nisam mislio da ću ovako patiti… A kakva juha od krastavaca od Mirsade je bila! Da mi je sad takva juha…
I kakve štrudle! I prhke pite, s raznim nadjevima. I rebrica, one posebne delicije. I kakav red, kakva čistoća u domu! Dođeš s posla, sve blista. Miris svježine posvuda. A sad…
Kako to prije nisam primijetio? Činilo mi se da mojoj Mirsadi nije trebalo ništa osim rublja i kuhanja…
Jednog dana sam vidio Anu. Lijepa, u kratkoj suknji, na visokim petama. Izlazila je iz frizerskog salona. Dotjerana, jedinstvena. U tom trenutku mi se…
Nisam išao u salone, nisam trošio kune na frizuru, nisam volio bojati kosu. Ni u modne trgovine baš nisam zalazio. Ipak, bila je vitka i lijepa. Samo nije voljela sve te ženske stvari. Uvijek u trapericama i tenisicama. Otrči do dućana ili oko stana.
Volim drugu! rekao sam Mirsadi kad sam došao kući. I odlazim od tebe! Ne želim te lagati.
Mirsada je mutila šlag za tortu. Nije se ni okrenula. Nisam primijetio suze u njenim očima…
Umorio sam se od toga da pored mene nije žena, već domaćica. Zato sam se valjda i upustio s Anom. A sada radim suđe, podove, čistim. Još nisam naučio dobro kuhati, i noću sanjam Mirsadine štrudle…
Ana sada ima novu manikuru pa ne može prati suđe. Sjedi na kauču, lista časopis, ide u frizerski nakon toga. Po podu leže haljine, a već sam dva puta zapao za njene cipele. Ne zna što obući u salon. A čaša kraj vrata jučer nije odnijela, i još stoji.
Zašto sam suprugu zamijenio za ovako lijenu curu? Nije to život. Da skuham malo tjestenine? Toliko sam gladan…
