Dva tjedna prije njegova službenog puta Tomislav i Dubravka Horvat su se posvađali. Ozbiljno. Toliko da se mačak Muri za svaki slučaj sklonio bogu iza nogu kako ne bi došao pod vruću ruku.
***
Dubravka je tražila cvijeće.
– Tomislave, kupi mi cvijeće. Tek tako. Bez povoda.
– A povod? – upitao je ne skidajući pogled s mobitela.
– Ja. Ja sam povod.
Tomislav je pomislio: „Pa što? Racionalno.“ Otišao je u dućan. Vratio se za dvadeset minuta s velikom vrećicom. Dubravka se nasmiješila i zavirila unutra. Izvadila je glavicu kupusa. Svježu, čvrstu, bijelu.
– Je li ovo cvijeće? – upitala je tiho.
– Ovo je kupus. Cvijeće košta petnaest eura i uvene. Kupus košta dva eura. Od njega se tri dana radi salata.
– Tomislave.
– Što?
– Ti si idiot.
– Ja sam tvoj idiot.
Nije razgovarala s njim tri dana. On nije shvaćao čime ju je uvrijedio. Ona nije objašnjavala. Onda je otišao na službeni put. U Osijek. Rekao je:
– Posao, ništa osobno.
Dubravka je pomislila: „Ništa osobno – to je o nama.“
Otišao je na dva tjedna.
Ostala je s dvoje djece, mačkom, beskrajnim pranjem rublja, školom, vrtićem, stalnom kajganom za doručak.
I s WhatsAppom.
Tamo su se dopisivali…
**Prvi dan.**
On: „Stigao sam. Soba je depresivna. Sutra pregovori.“
Ona: „Bravo. Mačak je požderao hranu i sat vremena se derao tražeći još.“
On: „Tko je dobar? Ja ili mačak?“
Ona: „Mačak.“
**Drugi dan.**
On: „Slika doručka. Slika hotela. Slika kolege Zvonka koji hrče u susjednoj sobi.“
Ona: „Lijepo. Kod nas curi slavina. Voda teče. Zvala sam vodoinstalatera. Nije došao.“
On: „Zovi upravitelja zgrade.“
Ona: „Zvala sam. Rekli su da će nekoga poslati u roku od tri dana.“
On: „Kreteni.“
Ona: „Kreteni su oni koji su otišli u Osijek.“
**Treći dan.**
On: „Kako su djeca?“
Ona: „Sin je donio jedinicu, kći ne želi večerati. Umorna sam.“
On: „Drži se.“
Ona: „Hvala. Ne držim se. Padam.“
**Četvrti dan.**
On: „Danas sam u trgovačkom centru vidio ogromnog plišanog zeca. Htio sam ga kupiti kćeri, ali bilo me strah nositi ga u avion.“
Ona: „Ti se nikad nisi bojao nositi stvari u avion. Bojao si se potrošiti višak novca.“
On: „Prozrela si me.“
Ona: „Prozrela sam te još na prvom spoju kad si naručio čaj bez šećera i rekao da su slatkiši štetni.“
On: „A ti si tada naručila kolač i pojela ga sama, ne ponudivši mi.“
Ona: „Zato što si rekao da su štetni.“
**Peti dan.**
On: „Danas sam zaspao na pregovorima. Iskreno. Samo sam zatvorio oči i na sekundu se isključio. A kad sam ih otvorio, svi su me gledali.“
Ona: „Hoće li te otpustiti?“
On: „Nadam se. Umoran sam.“
Ona: „I ja sam umorna.“
On: „Idemo biti umorni zajedno, ali u različitim gradovima?“
Ona: „Idemo biti umorni zajedno, ali kod kuće. Kad se vraćaš?“
On: „Nedostaješ mi.“
Ona: „I ti meni.“
Šutio je minutu. Zatim je napisao: „Znaš, upravo sam shvatio da mi ne nedostaje dom. Nedostaješ mi ti. Po tome kako ujutro piješ kavu i mrštiš se jer je vruća. Po tome kako grdiš mačka, a onda ga sažališ. Po tome kako se smiješ kad sin priča svoje viceve.“
Nije odgovorila. Pročitala je tu poruku pet puta. Zatim je zaplakala. Jer on nikad nije pisao takve riječi. U petnaest godina braka – ni jednom. On je materijalist, pragmatik, čovjek koji kaže „volim te“ samo za rođendan, i to kad ga se podsjeti. A sada – o kavi, o mačku, o vicevima. Kao da je netko hakirao njegov mobitel. Ili je doživio prosvjetljenje.
**Šesti dan.**
Ona: „Jesi li sinoć bio pijan?“
On: „Ne. Trijezan kao suza.“
Ona: „Onda zašto takve riječi?“
On: „Zato što mi nedostaješ. To je kao alkohol – mozak se isključi, jezik se razveže.“
Ona: „Usporedio si ljubav s alkoholom?“
On: „Usporedio sam ljubav s iskrenošću. Ponekad, da bi čovjek bio iskren, treba biti malo pijan. Ili jako usamljen.“
Ona: „Ti si usamljen? Tamo su ti kolege.“
On: „Kolege nisu ti. Oni ne znaju da se bojim mraka i spavam s noćnom lampom. Ti znaš. I nikad se nisi smijala.“
Ona: „Jesam. Jednom. Kad si rekao da se bojiš mraka jer tamo može biti Muri.“
On: „Muri je zvijer. Sere u papuče. To je strašno.“
Ona: „Ti si idiot.“
On: „Ja sam tvoj idiot.“
**Sedmi dan.**
Probudila se od poruke. Pisao je u četiri ujutro: „Ne spavam. Mislim na tebe. Zamišljam kako se susrećemo na aerodromu. Ti ćeš biti u onoj plavoj haljini koju volim. Ja ću biti s cvijećem. Zagrlit ćemo se, a ja ću reći: „Oprosti što sam takav.“ A ti ćeš pitati: „Kakav?“ A ja ću reći: „Šutljiv.“ A ti ćeš reći: „Navikla sam.“ A ja ću reći: „To je loše.“ A ti ćeš reći: „To je život.““
Nije odgovorila. Samo je obukla plavu haljinu. Iako je bilo tek sedmo jutro, a susret na aerodromu bio planiran za tjedan dana.
**Osmi dan.**
On: „Danas sam otišao u zoološki. Sam. Gledao sam majmune. Slični su našim kolegama – grimasiraju, bacaju se hranom, glume šefove.“
Ona: „Sam si otišao u zoološki? S četrdeset godina?“
On: „Pa što? Imam pravo na djetinjstvo. Ti mi to dopuštaš.“
Ona: „Dopuštam. Samo šalji slike.“
Poslao je sliku. Majmun se kreveljio. On također. Ona se glasno nasmijala. Djeca su dotrčala: „Mama, što ti je?“ Ona: „Tata se pravi budala.“ Djeca: „On se uvijek pravi budala kad nas nema.“ Ona: „Da. Šteta što to ne primjećujemo.“
**Deveti dan.**
On: „Razmišljao sam. A sjećaš li se kako smo se upoznali? Ispao ti je novčanik u tramvaju, a ja sam ga podigao. Rekla si: „Vrlo ste pažljivi.“ Ja sam rekao: „A vi ste vrlo lijepi.“ A onda smo otišli na kavu.“
Ona: „Još uvijek se sjećam da si naručio čaj bez šećera.“
On: „A ti – kolač.“
Ona: „Još ga se sjećam. Bio je ukusan. S višnjom.“
On: „A ja se sjećam kako si me gledala. Kao da nisam bio samo muškarac u tramvaju, nego cijeli život.“
Ona: „Bio si cijeli život. I ostao si. Samo ponekad zaboravim.“
On: „I ja zaboravljam. Ali sada – ne zaboravljam.“
**Deseti dan.**
On nije napisao ni riječi. Od jutra do večeri – tišina. Ona je zvala, ali se nije javljao. Pisala mu je, ali nije odgovarao. Počela je paničariti. Zamišljala je najgore: pao je, razbolio se, pregazio ga je auto. Mačak je hodao za njom po stanu i tražio hranu. Djeca su tražila crtiće. Ona je mislila o njemu.
U jedanaest navečer stigla je poruka: „Izvini. Mobitel mi se ispraznio. Zaboravio sam punjač u hotelu. Cijeli dan sam tražio novi. Našao ga kod Zvonka. Dao mi ga je, ali sam mu morao obećati da više neću spavati na pregovorima. Kako si?“
Ona: „Brinula sam se. Mislila sam da si umro.“
On: „Ja sam živ. Nedostaješ mi. Uskoro se vraćam.“
Ona: „Za tri dana.“
On: „Za tri dana. Hoćeš li me dočekati?“
Ona: „U plavoj haljini.“
On: „Ja s cvijećem.“
Ona: „Dogovoreno.“
**Jedanaesti dan.**
On: „Kupio sam darove. Sinu – kockice, kćeri – zeca, tebi – šal.“
Ona: „Ne znaš ti birati šalove. Prošli put si donio ružičasti, a ja ne nosim ružičasto.“
On: „Nije ružičasti. Boja je prašnjave ruže.“
Ona: „Prašnjava ruža je ružičasta.“
On: „To je boja zalaska sunca nad Osijekom.“
Ona: „Ti si pjesnik?“
On: „Ja sam knjigovođa. Ali zbog tebe mogu postati pjesnik.“
Ona: „Ne treba. Volim te kad si knjigovođa. Imaš jasan rukopis i brojke se slažu.“
**Dvanaesti dan.**
On: „Sutra letim. Dočekaj me.“
Ona: „Dočekat ću.“
On: „Jesi li uzbuđena?“
Ona: „Nisam.“
On: „Ja jesam. Kao prvi put.“
Ona: „Prvi put sam se zagrcnula kolačem, a ti si me potapšao po leđima. Bilo je neugodno.“
On: „A meni je bilo lijepo. Dotaknuo sam te.“
**Trinaesti dan. Susret.**
Ona je stajala na aerodromu. U plavoj haljini. S djecom. Mačka, naravno, nisu poveli – napravio bi scenu. Gledala je tablicu dolazaka. Njegov let kasnio je sat vremena. Pila je kavu, djeca su se igrala mobitelima.
Mislila je: „Zašto je pisao o nogama? Zašto o kavi? Zašto o majmunima? Nikad nije bio takav. Možda se stvarno ponovno zaljubio? Ili je to samo službeni put – bijeg od kuće, od djece, od zagorene kajgane? Možda će kod kuće opet postati šutljiv, pitati o kupusu i pobjeći u laptop?“
Izašao je iz zone dolazaka. S cvijećem. Ogromnim buketom. Takav buket nije vidjela od njega – samo na vjenčanju, i to je buket odabrala njegova punica.
Prišao je, zagrlio je, poljubio je. Rekao je:
– Oprosti što sam takav.
Ona: „Kakav?“
On: „Šutljiv.“
Ona: „Navikla sam.“
On: „To je loše.“
Ona: „To je život.“
On: „Ne. To je navika. Mijenjat ću se.“
Ona: „Ne treba. Volim te kakav god bio. Čak i s kupusom.“
On: „Kupus je bio greška.“
Ona: „Kupus je prošlost. Cvijeće je sadašnjost.“
Otišli su kući. U taksiju ju je držao za ruku. Djeca su zaspala. Mačak ih je dočekao na pragu, ponjušio cvijeće, kihnuo i otišao u kuhinju.
Ona je stavila cvijeće u vazu. On je pospremio laptop u ladicu stola. Rekao je:
– Danas ne radim. Danas sam samo tvoj.
Ona: „A sutra?“
On: „Sutra sam tvoj s laptopom. Ali danas – bez njega.“
Naručili su pizzu, pili vino, gledali film. Glup film o ljubavi. Ona se smijala, on ju je grlio. Mačak je sjedio pokraj njih i tražio salamu.
– Tomislave, – rekla je. – Hoćeš li se stvarno promijeniti?
– Ne znam. Ali pokušat ću.
– A ako ne uspije?
– Onda ćeš mi ti pisati „ti si kreten“. A ja ću pisati „nedostaju mi tvoje noge“.
Ona se nasmijala.
– Ti si idiot.
– Ja sam tvoj idiot.
Popili su vino, pojeli pizzu. Djecu su stavili na spavanje. Mačak je zaspao u fotelji. Dubravka je pogledala muža.
– Znaš, i ja sam čeznula. Ne za tobom – nego za nama. Za onima kakvi smo bili na početku. Veseli, luckasti, bez stambenog kredita i bez kupusa.
– Kupus je simbol moje gluposti. Neću više kupovati kupus.
– Kupuj. Ali samo zajedno s cvijećem.
– Dogovoreno.
Zagrlili su se i zaspali. Na kauču. Jer krevet je već zauzeo mačak.
Ujutro je otišao na posao. S laptopom. Poljubio ju je i rekao „volim te“.
Navečer nije zaboravio na cvijeće. Ušao je u cvjećarnicu i upitao: „Dajte mi nešto jeftino, ali da se žena nasmiješi.“ Prodavačica je predložila tratinčice. Uzeo ih je.
Dubravka ih je stavila u vazu. Mačak je ponjušio, kihnuo i otišao.
I tako svaki dan.
Eto cijele priče. Obična. Jednostavna. Ponekad apsurdna, čak glupa. Pa što? Ljubav često zvuči glupo. Ali to ne znači da je nema.
