Sjećam se onih dana, iako su davno prošli. Sve je počinjalo jednako.
— Hoćemo li danas jesti? — Otac je upao u kuhinju i srušio se na stolicu za stolom. Nogari su neugodno zarezali po podu. Majka je šutjela, a Iva se ukočila u svojoj sobi.
— S kim to pričam? Gledaj me! — viknuo je otac i udario šakom po stolu.
Iva je znala da se majka okrenula; strah je curio iz njezinih očiju.
— Što gledaš? Daj jesti! Muškarac je došao s posla. Znam ja vas, žene, samo biste brbljale i repom mahale — mrmljao je već tiše.
Majka je zveckala posuđem, nervozno skidajući tanjur sa stalka iznad sudopera.
— Opet makaroni? Dosta mi je! — režao je otac. Iva se stisnula u svojoj sobi, čekajući da čuje zveket razbijenog tanjura. Ne, prošlo je… Neko vrijeme iz kuhinje nije dopirao ni glas. Iva je izašla iz sobe i provirila u kuhinju. Otac je sjedio leđima okrenut. Majka je mahala rukom, govoreći: idi. Iva je nestala iz dovratka kao da je nije ni bilo. Zatvorila se u sobu i zabuljila se u udžbenik, ali bi nakon svake rečenice zastala i osluškivala. Činilo se tiho. Danas se otac ponašao prilično mirno. Onda je čula kako je prošao pokraj njezinih vrata u njihovu spavaću sobu, nešto mrmljajući, i tamo utihnuo.
Čula je to gotovo svaki dan. Po zvukovima je znala što se događa u kuhinji. Otac nije imao stalni posao. Nije se mogao dugo zadržati na jednom mjestu zbog pijančevanja; preživljavao je od povremenih zarada. Kad majke nije bilo kući, Iva se trudila ne ostajati sama s ocem u stanu; išla bi k prijateljicama ili sjedila na stepenicama i čekala majku.
— Bok. Što sjediš na stubama? Zaboravila ključeve? — Nikola je stao pred Ivom. Živio je na petom katu.
— Nešto tako — promrmljala je. Bilo ju je sram što ju je zatekao na stubištu.
Nikola je prošao pokraj nje, popeo se dvije stepenice i stao.
— Smrznut ćeš se, ne smiješ sjediti na betonskim stepenicama. Dođi k meni.
Iva nije odgovorila.
— Dođi — rekao je strogo, i ona je poslušala. Bio je stariji učenik, a ona je navikla slušati starije.
Nikola je otvorio vrata svog stana i propustio Ivu ispred.
— Mama, došao sam! I nisam sam! — viknuo je zalupivši ulazna vrata.
— A s kim? — u hodnik je izašla Marija, Nikolina majka.
— Dobar dan — tiho je pozdravila Iva.
— Dobar dan. Iva, je li?
— Zamisli, penjem se stubama, a ona sjedi na stepenici — rekao je Nikola svlačeći se.
— Zaboravila ključeve? — upitala je Marija. — Svucite se i operite ruke, ja ću ugrijati ručak.
Iva je ušla u sobu i pogledala oko sebe. Stan je bio isti kao i njihov, ali ugodniji i ljepši. Ručak joj je bio jako ukusan, iako su jeli običnu pileću juhu i makarone s hrenovkama.
— Hvala, bilo je jako ukusno — zahvalila je.
— Drugi put nemoj sjediti na stepenicama, nego dođi ravno k nama — rekla je Marija. — Dogovoreno?
Iva je kimnula.
— Hvala, mama. Idemo u moju sobu. Hajde — Nikola je ustao i rukom dao znak Ivi. Podigla je pogled prema Mariji, koja je potvrdno kimnula.
Ušavši u Nikolu sobu, Iva se iznenadila: bilo je pospremljeno, stvari nisu razbacane, čisto, na zidu plakati poznatih bendova i šarenih motocikala.
— Voliš utrke? — upitala je.
— Ne baš, samo su plakati lijepi.
— A ja nemam računalo. Ili bolje rečeno, monitor mi je otac razbio. Nema novca za kupnju novog.
— Imam tablet, hoćeš da ti dam? — odmah je ponudio Nikola.
— Ne, otac bi vidio i prodao.
— Onda dođi k meni i uči kad treba.
— A jesi li već odlučio kamo ćeš nakon škole? — Iva je dotaknula maketu aviona. — Sam si napravio?
— Naravno. Želim upisati Zrakoplovni fakultet.
— Bit ćeš pilot?
— Ne, konstruirat ću avione — snishodljivo se nasmiješio Nikola.
Sviđao se svim njezinim curama iz razreda. Zgodan. Sutra će u školi ispričati djevojkama da je bila kod Nikole Smolića doma, pozavidjet će.
Vrijeme je u razgovoru proletjelo neprimjetno. Iva je pogledala na sat i skočila.
— Moram ići, mama je vjerojatno već došla.
Užasno joj se nije odlazilo, ali nije htjela zlorabiti gostoprimstvo. Nikola je izašao ispratiti je u hodnik.
— Dođi, nemoj sjediti na stubama — rekao je na rastanku.
Iva je ušla u svoj stan i ugledala mamin kaput na vješalici. Iz kuhinje se čulo zveckanje posuđa — majka je spremala večeru.
— Otkud ti tako kasno? — provirila je iz kuhinje.
— Bila sam na petom katu, u petnaestom stanu.
— Nemoj ti švrljati po stanovima. Što će ljudi misliti o nama? Hoćeš večerati?
— Ne, teta Marija me nahranila. Idem raditi zadaću. Je li on doma? — Ne čuješ? Hrče kao lokomotiva. Otkud mu samo novac? Opet se nalokao — uzdahnula je majka.
Od tada je Iva često odlazila k Nikoli. Ako bi ga srela na odmoru, kimnula bi i pocrvenjela od srama. On bi pozdravio i prošao dalje.
Ponekad Iva ne bi zatekla Nikolu kod kuće; navečer je trenirao u sportskom klubu. Tada bi teta Marija pričala o sinu i o mužu koji je umro prije nekoliko godina.
Zima je prešla u proljeće, stiglo je ljeto. Iva više nije odlazila k Nikoli; išla je u šetnje s prijateljicama ili sjedila na klupi ispred zgrade.
— Zašto ne dolaziš? — upitao ju je jednom Nikola srevši je vani. Iva je slegnula ramenima.
— Jesi li već položio ispite? Kad odlaziš na studij?
— Ne idem. Studirat ću ovdje, na Tehničkom fakultetu. Ne želim ostaviti majku samu.
— Super! — obradovala se Iva.
A u jesen je jednom svratila k njemu, navodno zato što nije mogla riješiti zadatak. No, iz nekog razloga, pričanje kao prije nije išlo. Iva se sramila Nikole, osjećala se sputano i nelagodno. On se promijenio, odrastao i postao još ljepši.
Te zime otac je umro, otrovao se lošom rakijom. Majka nije plakala ni na sprovodu, a Ivi ga je, začudo, bilo žao. Sada nije bilo potrebe čekati majku s posla, nije bilo razloga ići k Nikoli.
Majka se još dugo trgala na zvono vrata, a u očima bi joj bljesnuo strah.
— Mama, što je? Nema ga više — govorila je Iva.
— Navika — odgovarala je majka.
Iva je već bila u jedanaestom razredu. Jedne večeri stajala je kraj prozora i čekala Nikolu.
— Što si bez svjetla? Opet vrebaš Nikolu? — u sobu je ušla majka i uključila prekidač.
— Samo gledam kroz prozor — ljutito je odgovorila Iva, zatečena.
— On je odrastao, ima curu. Lijepu. Bolje da učiš — uzdahnula je majka.
Nikola ima curu! Srce joj se paralo od boli i ljubomore. Iva nije vidjela Nikoleinu curu, ali već ju je mrzila. A jednom se sudarila s njima u dvorištu.
— Iva? Bok, zašto ne dolaziš? — ljubazno je upitao Nikola. Njegova je cura stajala pokraj njega i ledenim pogledom gledala Ivu. Zbog visine je gledala s visoka, gotovo prezirno, kao miša. Nikola je također bio visok, ali ipak je na Ivu gledao drugačije.
— U koji si već razredu?
— U završnom.
— Kako brzo vrijeme leti. Gle, lijepo si, odrasla si, odmah te ne prepoznaš. Kamo misliš upisati?
— Nikola, idemo — cura mu je nezadovoljno trznula ruku.
— Bok, sretno! — rekao je Nikola, i otišli su pod ruku.
Iva ih je dugo pratila pogledom. „Hladna kao riba, a umjesto očiju ubačene ledene kocke”, pomislila je ljutito. „Naravno, više bi joj pristajalo ime Snježna kraljica, ali to je previše časti.” I u sebi ju je prozvala Riba.
Vrijeme je prolazilo, Iva je završila školu i upisala medicinu. A Nikola je diplomirao i zaposlio se, ubrzo kupio auto. Iva je naučila prepoznati ga po zvuku motora, trčala bi do prozora kad bi se zaustavio pred ulazom.
Jednom je Iva išla s fakulteta i u dvorištu srela Mariju. Polako je negdje išla sa štapom, vidno šepajući.
— Dobar dan, teta Marija — pozdravila je Iva. — Što vam je, zašto šepate?
— Noga me boli, ne mogu više. Jedva hodam. Liječnik kaže da treba operacija, umjetni zglob, a ja se bojim — požalila se Marija.
— Recite što trebam kupiti, otići ću u dućan, nije mi teško — odmah je ponudila Iva.
— Idi, a Nikole nikad nema doma…
Tako je Iva opet počela navraćati k Nikoli, iako ga je viđala rijetko. Išla je u dućan, pomagala u čišćenju njegovoj majci.
Jednom je ohrabrila i upitala za Nikoleinu curu.
— Lana je, naravno, lijepa djevojka, ali previše ukočena. Stalno šuti, ne znaš kako joj prići. Čudna je nekako. Ti si svoja. Ne treba takva nevjesta mom sinu — uzdahnula je Marija. — A zašto pitaš? Nisi se valjda zaljubila u njega?
Iva je spustila pogled.
— Ne budi tužna. Da si starija, bolje žene Nikoli ne bi trebalo. Ti ćeš još sresti svoju ljubav.
— Ne treba mi druga ljubav — tiho je rekla Iva i pobjegla.
Jednom je svratila k Mariji pitati što treba kupiti. Vrata je otvorila Riba.
— Što hoćeš? — neljubazno je upitala.
— Došla sam k teti Mariji…
— Nema je. Nikola ju je odvezao u bolnicu autom.
Činilo se da Riba namjerno podiže bradu da gleda na Ivu s visoka.
— Što ti stalno švrljaš ovamo? — Riba je bljesnula ledenim očima.
— Ne švrljam, pomažem teti Mariji, idem u dućan.
— Baš mi je pomoćnica. Ne dolazi više. Ako treba, pomoći ću ja. Uskoro se udajem za Nikolu i živjet ćemo ovdje. Odlazi, inače poslije tebe nestaju stvari — grubo je rekla Riba.
— Kakve stvari? — planula je Iva.
— Prsten. Ostavila sam ga na umivaoniku u kupaonici. Onda dođem, a prsten nema. Ti si ga uzela, nema drugog.
— Pa ja ne idem dalje od hodnika! — ljutito je uzviknula Iva.
— A ne znam, možda si dolazila dok mene nije bilo. Bolje da ga vratiš na lijep način, inače ću zvati policiju — Riba se nagnula naprijed i spustila glavu. Zle ledene oči bile su sasvim blizu. Iva se odmaknula.
— Nisam uzela tvoj prsten!
— A dokaži — Riba je koraknula prema njoj, oči-ledene kocke bile su još bliže. Iva nije izdržala, okrenula se, povukla vrata i sudarila se s Nikoli.
— Što se tako glasno svađate? Čuje se na stubištu — Nikola je prešao pogledom s Ive na Ribu. Iva se također okrenula.
Riba se ispravila i slatko se nasmiješila Nikoli.
— Već si se vratio? — upitala je kao da se ništa nije dogodilo.
Iva je htjela pobjeći, ali ju je Nikola uhvatio za ruku.
— Što se dogodilo?
— Ona… Optužila me da sam uzela njezin prsten. Nisam ništa uzela, nisam čak ni u kupaonicu ušla.
— Kakav prsten? — Nikola je čvrsto držao Ivu za ruku i gledao u Ribu.
— S ružičastim kamenčićem. Valjda sam ga izgubila, ne znam gdje sam ga ostavila. Pitala sam je je li ga vidjela — medenim je glasom objasnila Riba.
— Laže! Rekla je da sam ga ja uzela, htjela je zvati policiju — Iva je istrgnula ruku i pojurila niz stepenice. Gušile su je suze.
— Idite oboje kvragu! — očajnički je rekla Iva utrčavši u svoj stan i zalupivši vrata.
— Što je? — u hodnik je provirila majka.
— Mama! — Iva joj se bacila u zagrljaj i sve ispričala.
— Naći će se prsten, ne plači. Nikola će to riješiti — tješila je uplakanu kćer majka.
Sutradan je Nikola došao sam. Majke nije bilo doma.
— Trebamo razgovarati — rekao je.
Iva ga je odvela u svoju sobu. Ugledavši na polici sekreterice svoju fotografiju, Nikola se nacerio. Iva ju je potpuno zaboravila. Pocrvenjela je i spustila pogled.
— Ukrala si mi? A kažeš da ne kradeš. Iva se zbunila i još više pocrvenjela.
— Ma dobro, nije mi žao. Došao sam se ispričati. Našao se prsten.
— Gdje?
— Kakve to ima veze? — sad je Nikola skrenuo pogled.
— Ima veze. Optužila me za krađu. Misliš da je ugodno? — Ivin glas je drhtao od uvrede.
Nikola ju je uzeo za ramena.
— Iva, oprosti. Ni sekunde nisam vjerovao da si ga ti uzela. Iskreno. Lani se nije svidjelo što često dolaziš, pa te je odlučila ocrniti da više ne dolaziš. A prsten… Ispao joj je iz džepa kad je ispustila jaknu.
— I ti ćeš joj oprostiti? A ako optuži tvoju majku za krađu? Od nje se sve može očekivati. Riba hladna!
— Prestani! Samo me ljubomori — Nikola je strogo pogledao Ivu i maknuo ruke s njenih ramena.
— Nikola! Zar ništa ne vidiš?
— Što ne vidim? — Nikola ju je gledao sa žaljenjem. Bilo je očito da mu je dosadio taj razgovor.
— Volim te! — izustila je Iva i sama se uplašila svoje hrabrosti. — Volim te od petog razreda. Nikola, nemoj se oženiti njome, molim te — suze su joj drhtale u očima, Nikoleino lice se zamaglilo.
— Iva, što, plačeš? Neće biti nikakvog vjenčanja. Razišli smo se.
— Stvarno? — Iva je trepnula, i suze su potekle niz obraze.
— Glupe — Nikola je privukao Ivu k sebi. — Mami će za tjedan dana izaći iz bolnice. Navrati k njoj, pomozi ako treba.
— Naravno! Nisi morao ni tražiti.
Nikola je otišao tužan i zamišljen, a Iva je gotovo skakala od sreće. Vjenčanja neće biti!
Iva je svaki dan navraćala k teti Mariji, išla u dućan, prala podove, čak pomagala kuhati. Nikolu nije viđala, dolazio je kasno. Sve je večeri provodila na petom katu. Majka je samo odmahivala glavom.
Jednom se Iva sudarila s Nikolom na stubištu. Jasno se osjećao alkohol.
— Nikola, jesi li pio? — Iva ga je užasnuto gledala, sjećajući se oca, straha u majčinim očima…
— Pa što onda? — zaljuljao se prema njoj. Iva je odstupila, ne skidajući prestrašene oči s Nikole. — Iva, zašto me tako gledaš? Ne boj se, neću postati kao tvoj otac… — odjednom je rekao sasvim trijeznim glasom.
A u subotu je došao Ivi s buketom cvijeća i pozvao je u kino. Kako li je bila sretna!
Sad se Nikola nije zadržavao navečer, žurio je kući, gdje su ga kod njegove majke čekale Iva i večera. Više nije pio. Često su išli u kino, samo šetali i sjedili u njegovoj sobi i ljubili se…
Ipak je Ivina ljubav otopila Nikoleino srce.
— Sreće vama, djeco. Nemoj je uvrijediti, Nikola — zamolila je majka kad joj je zaprosio Ivu.
— Obećajem, nikad je neću uvrijediti… Iva se privila uz njega kao tanko mlado drvce uz visoki hrast.
