Telefon je utihnuo. Maja je stajala usred kuhinje, pritiskajući ga na grudi objema rukama. Teta Kata je govorila točno četiri minute — glas suh, poslovan, bez ijedne suze.
Danijel je sjedio na kauču. Televizor je tiho mrmljao u pozadini. Nije se ni okrenuo kad se Maja pojavila na vratima.
— Danijele. Nazvala je teta Kata. Majka je umrla prije sat vremena.
Kimnuo je. Prevukao prstom po ekranu telefona — listao je nešto, svejedno što.
— Aha. Šteta.
— Moram ići. Odmah. Dva sata puta. Daj ključeve od auta.
Danijel je odložio telefon. Ne zato što ga je pogodilo — nego zato što je čuo riječ “auto”. Pogledao je odozdo prema gore s izrazom lake muke, kao da ga je zamolila da premjesti ormar.
— Ne. Auto mi treba. Majka me molila da je odvezem do tete Mande. Obećao sam još prošli tjedan.
Maja se nije pomaknula. Svjetlo iz kuhinje padalo joj je na leđa, i lice je ostalo u sjeni.
— Jesi li čuo što sam rekla?
— Jesam. Ali ona je već mrtva. Kamo se žuriš? Sutra sjedni na autobus, stići ćeš. A majka je živa. Čeka. Obećao sam.
Trenutak. Dva. Tri.
— Sad si ozbiljan?
— Potpuno. Majku neću iznevjeriti.
Maja je ušla u sobu. Stala točno ispred televizora — tako da je Danijel nije mogao zaobići pogledom. Morao je podići oči.
— Pitat ću te jedanput. Jedanput. Razmisli o tome što si upravo rekao. I odgovori ponovno.
— Maja, ne pravi scenu. Sve sam objasnio. Majka čeka, obećao sam. S tvojim sprovodom ništa se neće dogoditi preko noći.
— S mojim sprovodom — ponovila je polako.
— Pa, sa sprovodom. Shvaćaš o čemu govorim. Ići ćeš sutra. Sve će organizirati i bez tebe, tamo je teta, susjedi.
Maja se nagnula malo bliže.
— Shvaćaš li da je ovo posljednji put da te išta molim? Ne drugi, ne treći. Posljednji.
— Bože, Maja. Uvijek od muhe praviš slona. Jedan dan! Jedan dan ćeš pričekati. Ništa se neće srušiti. Majka je molila — idem. Točka.
— Moja majka je umrla, Danijele. A tvoja ide u goste piti čaj.
— Ne izvrći. Ona se već dugo spremala, Manda je čeka. Obećao sam. Želiš da prekršim riječ?
— Želim da se sjetiš s kim živiš. I što mi ovaj dan znači.
— Sjećam se. Ali red je red. Živi su važniji.
Maja se uspravila. Pogledala ga je kao da pamti lice. Ne s mržnjom. S nečim konačnim.
— Dobro — rekla je.
To “dobro” zvučalo je ravno. Bez uvrede. Bez loma. Bez drhtanja. Danijel nije obratio pažnju — već je posezao za daljinskim.
*
Maja je izašla u hodnik. Otvorila gornju ladicu komode — onu koju Danijel nije otvorio ni jednom u sedam godina. Izvadila je debelu mapu s kopčom: svoju putovnicu, vlasnički list za stan, prometnu dozvolu za auto, bankovne dokumente. Sve — na njezino ime. Stavila je u torbu.
Skinula je s kuke oba seta ključeva za auto. Obukla jaknu. Obula se.
— Kamo ideš? — viknuo je Danijel iz sobe.
— Idem. Oprostiti se od majke.
— Čime? Rekao sam — auto mi treba!
Maja je otvorila ulazna vrata. Danijel je već stajao u hodniku — bos, s daljinskim u ruci, s besmislenim izrazom uvrijeđenog vlasnika.
— Auto je na mene. Uvijek je bio. Stan — također. Kad se vratim, brava će biti druga. Tvoje stvari složit ću na vrata. Pokupi ih sam ili ću ih iznijeti.
— Što to pričaš?
— Ne pričam. Govorim. Jasno i jedanput.
— Maja, stani. Stani! Ne možeš jednostavno…
— Danijele. Umrla mi je majka. A ti si mi objasnio da ti treba auto — odvesti svoju do sestre na čaj. To je sve što sam trebala čuti. Više ničeg nema između nas. Spakiraj stvari.
Vrata su se zatvorila. Škljocnula je brava. Dolje je zalupila ulazna vrata. Za minutu je vidio kroz prozor kako sjeda za volan — mirno, bez žurbe, bez osvrtanja. Upalila je motor. Izvezla se iz dvorišta. Nije ni pogledala gore.
Danijel je stajao usred hodnika. Okrenuo je njezin broj — dugi signali, bez odgovora. Napisao je poruku: “Vrati auto. Jel’ ti poludila?” Pročitano. Tišina. Još jedna: “Dosta s budalaštinom. Majka čeka, moram ići.” Pročitano. Tišina.
Nakon dvadeset minuta nazvala je majka.
— Danijele, kad ćeš po mene? Manda je već postavila stol.
— Situacija je, mama. Maja je uzela auto.
— Kako uzela? Pa to je vaš auto!
— Formalno… na nju je.
— Pa što? Ti si muž! Reci joj neka vrati!
— Ne diže mi. Javit ću se.
Sjeo je na kauč. Obišao je stan. Sve je izgledalo isto — namještaj, zavjese, police. Ali Maja je izvadila iz ove kuće dokumente, ključeve i sebe. Tri stvari na kojima je sve stajalo.
Telefon je zazvonio. Maja. Zgrabio je slušalicu.
— Maja! Napokon. Slušaj, ajde bez…
— Začepi — rekla je. Tiho i kratko, kao škljocaj. — Reći ću jedanput. Stan pripada meni. Baka ga je ostavila, dokumenti su na moje ime, to savršeno znaš. Auto sam kupila prije braka. Novac na kartici je moj, ti za sedam godina nisi uštedio ni kune. U džepu tvoje jakne su dvije tisuće — dovoljno za taksi za tvoju majku. Jedva, ali dovoljno.
— Maja, čekaj…
— Brava će se promijeniti danas, zamolit ću susjedu Ivu da pusti majstora. Tvoje stvari složit ću. Stajat će na vratima. Dva dana. Zatim ću ih baciti.
— Nemaš pravo…
— Imam. Svaki papir. Svaki potpis. Sve je moje. A ti za sedam godina nisi uspio na sebe prepisati ni kuhalo za vodu.
— To je podlo!
— Podlo je reći ženi da ne mora ići na sprovod svoje majke. Zato što tebi treba auto da odvezeš svoju na čaj. To je podlo. A ja samo uzimam ono što je moje.
Tišina u slušalici trajala je četiri sekunde.
— Maja, pretjerao sam. Gluplja. Pa rekao sam. Ajde da normalno popričamo kad se vratiš.
— K tebi se ne vraćam. Gotovi smo. Ne zovi više.
Pozivni tonovi.
Danijel je sjedio s telefonom u ruci. Okrenuo je opet — pretplatnik je nedostupan. Opet — isto. Blokirala je njegov broj.
Gurnuo je ruku u džep jakne. Dvije zgužvane novčanice. Tisuća i tisuća. I to je izračunala — točno toliko da stigne do tete Mande i natrag. Ni lipe više.
Kartica je bila prazna — provjerio je. Na drugim računima — nula. Nikad se nije zanimao. Bilo mu je dovoljno što je Maja davala. Stan — njezin. Auto — njezin. Novac — njezin. Živio je u tuđoj kući sedam godina i nikad o tome nije razmišljao.
Majka je čekala ispred zgrade. Malena figura u zelenom kaputu, s vrećicom kolača za sestru. Taksi je stao, ušla je, pogledala unutrašnjost.
— Taksi? Ozbiljno? A gdje je auto?
— Kod Maje.
— Pa uzmi ga!
— Otišla je s njim. Zauvijek.
Majka je šutjela. Uprla je pogled u naslon prednjeg sjedala.
— Kako to — zauvijek?
— Tako. Otišla je. Rekla je neka pokupim stvari u dva dana. Brava će danas promijeniti.
— Zbog čega?
— Zbog toga što sam joj rekao neka ne ide na sprovod. Rekao sam da mi auto treba.
Majka se okrenula prema njemu. U očima — ne kajanje. Zbunjenost. Nije shvaćala kako se molba da je odveze do sestre mogla pretvoriti u katastrofu.
— Pa dobro si rekao, Danijele.
— Nisam mislio da će ona ovako…
— A trebao si! Ženi je umrla majka, a ti joj kažeš “pričekat ćeš”? Jesi li bio pri zdravoj pameti?
— Sama si tražila da te odvezem!
— Tražila sam da me odvezeš. Nisam tražila da ženu ne pustiš na sprovod! To si sam smislio!
Taksi je vozio kroz grad. Taksimetar je otkucavao. Danijel je gledao brojke — rasle su, i svaka kuna jela je njegove posljednje novce. Kad se auto zaustavio pred kućom tete Mande, na taksimetru je bilo osamsto kuna. Natrag — još toliko. Ostatak — za hranu. Možda. Za jedan dan.
Majka je izašla. Okrenula se. Vrećica s kolačima gužvala se u rukama.
— A kamo ćeš sad?
— K tebi. Ako primiš.
— Imam sobu i kuhinju, Danijele. Krevet na rasklapanje u smočnici.
— Znači, krevet na rasklapanje.
Odmahnula je glavom. Otišla je do ulaza. Vrata su se zatvorila za njom.
Danijel je ostao stajati na pločniku. U džepu — tisuću dvjesto kuna u sitnom i zgužvanim novčanicama. Na kartici — praznina. Iza leđa — grad u kojemu više nije imao ni kvadratnog metra.
Izvadio je telefon. Okrenuo je Majin broj. Dugi signali. Zatim — mehanički glas: “Pretplatnik je nedostupan.”
Spremio je telefon. Pogledao je svoje ruke — prazne. Kao i sve ostalo.
A Maja je u to vrijeme stajala usred sobe svoje majke. Teta Kata — desno, susjedi — iza. Radila je ono što je trebala raditi. Opraštala se. Jer za nju su mrtvi zaslužili isto poštovanje kao i živi. I sigurno više od muža koji za sedam godina nije shvatio s kim živi.
