Jelena je upravo završavala spremanje ajvara kad se njen muž vratio s posla.
Doma sam, viknuo je Zdravko, ušao u kuhinju i ukočio se na mjestu.
Što je ovo? pitao je zbunjeno.
Što? Evo radim ajvar. Ti si me molio! nasmijala se Jelena.
Ne pitam za ajvar. Pogledaj malo oko sebe! rekao je i rukom pokazao po cijeloj kuhinji.
Što bi trebalo biti sporno? Možeš mi objasniti, Jelena se u čudu ogledavala.
Nemoj se praviti blesava. Jako dobro znaš što mislim! podignutog tona odgovorio je on. Jelena je gledala Zdravka zbunjena, nije razumjela zbog čega takva reakcija.
Kuhinja i blagovaonica bile su ispunjene raznim posudama, tanjurima, staklenkama. Ogromni lonac od deset litara stajao je na štednjaku, ketchup od rajčice kapao je niz stijenke. Po cijelom stolu bili su tanjurići s češnjakom, paprikama i drugom hranom.
Jelena je rezala paprike kao da se ništa ne događa. Prije četiri mjeseca preselila se kod njega. Prije toga Zdravko je dugo živio sam. Zbog nje je izašao iz svoje komforne, samoće i pružio si novu šansu za zajednički život, iako nije predvidio sve detalje.
Oboje su bili u četrdesetima kad su se upoznali. Jelena ima odraslu kćer koja već radi. Zdravko ima sina od deset godina iz prvog braka kojeg gotovo i ne viđa jer živi s majkom u Karlovcu.
Na prvu se činilo da su pronašli mir, osobu s kojom je lijepo biti doma, čak i kad prođe zaljubljenost.
Jeleni se činilo da je Zdravko pravi partner. Odbacila je najam stana i preselila se čim ju je on to zamolio.
Trudila se biti dobra partnerica. Nadala se sreći, možda zajedničkoj starosti, iako je do toga još bilo daleko.
Prvih par mjeseci bila je ispunjena srećom. Često je Zdravka iznenađivala kolačima, većinom umorna do iscrpljenosti, ali sretna. I sama se pitala odakle joj toliko snage.
To je ljubav! Ništa drugo.
Ali nakon par mjeseci Zdravko se počeo mijenjati. S posla je dolazio mrzovoljan i nervozan. Tada bi cijelu večer gunđao zbog prilično nebitnih stvari: jedna neoprana šalica iza čaja, pod nije obrisan, krevet nije savršeno složen.
Koja je to razlika? Ima ručka, uredno pospremljen stan, partnerica kraj sebe. Jelena je jednako radila kao i on. Dolazila je kući sat vremena ranije, stizala gotovo sve obaviti kod kuće, još uvijek pripremala večeru.
U početku nije odgovarala na njegove prigovore, nadala se da je to prolazno, da će se stvari smiriti. Samo je čekala.
I ranije je spremala zimnicu, ali se trudila da dok Zdravka nema doma napravi što više, jer bi vikende često provodio kod sestre kad bi zajedno popravljali automobil.
I toga dana je mislio ići k sestri, ali iznenada se vratio i zatekao kaos koji se uskoro trebao pretvoriti u staklenke ajvara, umotane u dekicu.
Jelena jednostavno nije shvaćala zašto ga smeta nered zbog spremanja zimnice. Zar se to drugačije može napraviti nego s malo gužve?
Zdravko, odmah ću pospremiti!
Tako kažeš uvijek! Završit ćeš i ostavit ćeš sve kako je! izderao se on.
Jesi li ikad vidio da ostavljam nered nakon kuhanja? Otkud ti tolika ljutnja?
Jer je u stanu nesnosno vruće i smrdi na povrće!
Onda ne ulazi u kuhinju, idi gledaj TV!
Gladujem! Što ima za jesti?
Evo, grijem ti ručak, stiže brzo. Smiri se, molim te.
Da mi podgriješ tjesteninu s polpetama? Treći dan to jedem.
Ne mogu sve odjednom! Ajvar se mora spremiti, pa ne radim ga svaki dan. Zaboravio si da si me sam molio da ga napravim. Danas sam dvaput bila u dućanu, a paketi su bili teški. I meni je vruće, a još me i ti zivkaš zbog ničega!
Ne viči na mene! ljutito će Zdravko.
Samo pokušavam biti smirena. Dosta više!
Sve mi je ovoga dosta!
Jeleni je tada prekipjelo.
Čega točno? Previše ti je što imaš finu večeru, čistu posteljinu, što te dočekujem s osmijehom? Ili što te nikad ne grdim i kad nisi u pravu? Ili sam ti ja dosadila? Reci jasno!
Je, sve si mi dosadila! Ni te tvoje večere mi ne trebaju, ni veš, ni ajvar!
Dobro onda! I ti si meni dosta dosadio! Uvijek ti nešto ne paše, stalno prigovaraš i širiš crnilo oko sebe! Stvari ostavljaš gdje stigneš, a meni prigovaraš zbog nereda dok spremam zimnicu. Kad sam te zamolila da me odvezeš u dućan po povrće, važnije ti je bilo pomoći Siniši (šogoru)! E pa i ti si meni dosta!
Zdravko nije volio slušati kritike ni podići tonove. Ili ga je povrijedio njen izraz lica. Uglavnom, izgubio je kontrolu i…
Jelena je u tom trenutku željela nešto reći, ali je shvatila da će biti previše. Odlučila je ne riskirati.
Između nas je gotovo! rekla je i izašla iz kuhinje.
Jelena je s uzdrhtalim rukama počela skupljati stvari. Što je stigla, strpala je u dva kofera, navukla traperice i izašla iz stana.
Zdravko je sve to gledao, ali nije mrdnuo prstom da je zaustavi ili se ispriča.
Tu noć je prespavala kod prijateljice, a već sljedeći dan unajmila je manji stan u Zagrebu i uselila se.
Trošak nije bio mali zakup, provizija agenciji, plus kupnja sitnica za novi dom.
Nije joj palo na pamet vratiti se Zdravku. Barem prva tri dana. Onda ju je stigla tuga. Prisjećala se svađe, riječi. I ona i on su pretjerali.
Da, znala je, to se ne može opraštati, ali srcu nije lakše.
Zdravko nije zvao, nije tražio da se vrati. Samo je te večeri, kad je otišla, poslao poruku:
Što da radim s ajvarom?
Ajvar radi što god hoćeš. Nije me briga! odgovorila je kratko.
Naravno da joj je bilo žao tog ajvara. Potrošila je novce na povrće. Još pola sata i sve bi bilo gotovo. Sve je otišlo krivo.
Jelena je i sebi teško priznavala da je zapravo očekivala poziv, ispriku, nadu da će sve riješiti. Ali ničega od toga nije bilo.
Prošao je tjedan. Naviknula je biti opet sama. Odlučila je otići po stvari koje su ostale kod Zdravka i vratiti mu ključ.
Mogla je doći dok je na poslu, ali baš je izabrala trenutak kad je Zdravko doma.
Pola sata prije dolaska poslala mu je poruku. Ispred vrata joj je otvorio. Činilo joj se da je tužan i potišten, ali nju to nije dotaknulo. Negdje duboko bilo joj je teško.
Govorio je da je voli i ne želi prekid, ali djela nisu pratila riječi.
Kad bi to bila istina, bi li doista šutio tjedan dana, nije ništa učinio? Mogao je barem pokušati razgovarati.
Jelena ga je gledala i pokušavala utišati bol. Ne smije više vjerovati. Ako je jednom prošao granicu, napravit će to opet.
Zdravko, prestani lagati i sebi i meni. Da si me stvarno volio, napravio bi nešto, ne bi samo sjedio!
Oprosti, molim te! Ne znam što mi je bilo te večeri… Kriv sam!
Eto, pa živi s tim! Ja samo uzimam svoje stvari.
Prošla je kraj njega, izvukla iz torbe pripremljene vreće i počela skupljati šampone, gelove, svoj omiljeni čaj (koji Zdravko nikad nije pio), ružičastu šalicu koju je dobila od kćeri, pleteni pokrivač koji je sestra poklonila za rođendan…
Pakirala je stvari u vrećice i iznosila u hodnik, spremna za svoj novi stan.
Zdravko je pratio njezine pokrete, pokušavao nešto reći, ali Jelena ga više nije slušala.
Tjedan dana šutnje bilo je dovoljno da shvati čemu su zapravo. Kad bi je doista volio, ne bi šutio.
Kad je sve bilo spremno, pozvala je taksi. Zdravko joj je stao na vrata:
Ne idi, molim te, bez tebe ne mogu!
A ja s tobom ne mogu! odlučno je rekla i lagano ga pogurnula.
Izašla je, a on je ostao stajati s pitanjem što je pošao krivo. Možda ni danas to ne zna, jer nikada se više nisu sreli, iako su nekad šaptali jedno drugom riječi ljubavi.
Jelena se vozila u taksiju i gledala kroz prozor. Vani je prava jesen, a takva je i u njoj samoj. I odjednom je shvatila da joj je to omiljeno godišnje doba i za dva tjedna joj je rođendan.
Bit će sve u redu! tiho je rekla sama sebi i nasmiješila se. Bit će sve dobro!
