Bilo je to prije godinu i pol, usred zime, dok je moj sin imao pet mjeseci. Brat moga muža pitao me može li sa svojom djevojkom ostati kod nas tjedan dana. Kako reći ne? Naravno da nisam bila oduševljena, dijete nam je tek došlo na svijet, ne spavam, ne jedem, nemam vremena, a rodbina te stalno uznemirava. Ali pomislila sam, možda će mi pomoći, barem ću malo predahnuti, imat ću nekoga s kim mogu popiti čaj i progovoriti koju riječ.
Došli su praznih ruku, uselili kod nas na tjedan dana, barem sam se nadala da će za dijete ponijeti neku zvećku. Imam pravilo kad dolazim u kuću gdje je dijete, ne dolazim praznih ruku, tako sam odgojena. Ali, ovo je valjda nešto drugo, pomislila sam, možda ne vrijede ista pravila.
Njihov razlog dolaska nikad nisam do kraja shvatila, rekli su da imaju nekih poslova u Zagrebu, ali nikada nisu bili potpuno jasni.
Bila sam dobra domaćica, kuhala, čistila, upoznavala ih sve bolje. Naizgled je sve bilo u redu, ali tih nekoliko dana ona mi se nije ponudila ni da pomogne u kuhinji, ni da počisti, ni da pripazi dijete dok ja nešto skuham ili sredim.
Ona bi ujutro otišla, kao da ima obaveza, njezin bi dečko spavao do podne, muž mi je bio na poslu, a ja sam lutala stanom s djetetom, trčala po svih sobama. Navečer bi se vratila, sjedila zavaljena na sofi do kasno, gledala televiziju, odmarala se.
Ja nosim dijete, ribam pod jer je vani zima, blato, sve se u stan vuče, pripremam obroke, hranim i čistim sina, suđe treba oprati, pelene, sve živo.
Treći dan sam pukla. Rekla sam mužu svoje jadikovke, on je samo slegnuo ramenima, nije na meni da se petljam u ženske svađe, reče. Četvrti dan muž se vrati s posla, a njih dvoje odlaze u kino.
Mi smo u kuhinji kuhali na brzu ruku, jeli, i taman kad smo završili, oni su se vratili. Donijeli puno piva, razne grickalice meni ništa, niti komadić torte, iako sam dojila, nije bilo ni pomisli na nešto slatko.
Sretna para sjele su za stol, ponovo pojele, pa zbrisale nazad gledati film, zovu moga muža, ajde dođi i ti s nama. Tad sam osjetila neku nepravdu; uzela sam je na stranu i rekla:
Oprosti, ali možeš li mi barem jednom ponuditi pomoć, imam maleno dijete, umorna sam. Ako ništa, oguli krumpire za juhu ili reci da ćeš uskočiti.
Zar ćeš me sada kažnjavati? Nije mi to u redu! I ja sam umorna. (Od čega, pitam se, od sjedenja na kauču?)
Oprosti, ali ti si u mom stanu. Nisi ovdje moj gost, više ti boraviš kod mene nego obrnuto.
Ne želim dalje slušati ovo!
Znaš što, lijepo spakiraj stvari i otiđi!
Spakirali su se i otišli. Plakala sam zbog te nepravde dugo nakon toga, s grčem u grudima, punom tišinom stana oko sebe.
Što vi mislite, je li normalno ovako se ponašati?
