Kleopatra nije vidjela vlastitu krivnju u tome. Pa, jednom se nije suzdržala, pojurila za mačkom, trzaj uzice bio jači nego što treba, vlasnica je pala. Ali Klepa nije iz zlobe – instinkti…
Život je stalno šibao Sašu po nosu: „Ne guraj se, ovdje ti nije mjesto, skloni se u stranu…”
Saša se i sklanjao. Pravo život ima – bolje se ne isticati, zdraviji ćeš biti. Majka priroda se na njemu izivljavala do mile volje: malen, mršav, slabotan.
Zato su ga u školi zvali slabićem, a ponekad i mlatili za svaki slučaj. Saša gotovo da nije imao prijatelja, osim jednog – Paška.
„Ništa, odrast ću”, mislio je tada Saša, „i sve će prestati. Odrasli su pametni. Ne daju glupa imena i ne dijele šamare bez razloga.”
O, kako se varao…
*****
Sa šamarima u odrasloj dobi zapravo je bilo bolje. Nije uobičajeno u svijetu odraslih dijeliti ih lijevo-desno. Ali s nadimcima…
Kako li ga sve nisu zvali. I mršavkom, i stjenicom, i mladicom, i mišićem. Naravno, uvrijedio se, ali problem je bio što nije znao dostojno uzvratiti. Jer uz Sašin neveliki rast išla je ogromna sramežljivost.
O, kako mu je smetala. Čak više nego neugledan izgled. Nova poznanstva nisu uspijevala. Pa se družio samo sa starim školskim prijateljem Paškom i s mamom, dok je bila živa.
Godine su prolazile, Saša je radio kao skladištar u trgovini i o ljubavnom životu nije ni sanjao, iako je kolektiv bio devedeset posto ženski.
Samo što su dame na Sašu gledale kao na nekakvog „sina puka”. Optjecale su ga, štitile, častile domaćom hranom. Pa kako? On je „jadničak, maleni”.
Uz to, do svoje četrdesete ostao je potpuni siroče. Pa su ga sažaljevale dobrodušne žene…
Tako je trajalo do onog dana kad je upoznao Maru. Mara je bila žena s velikim slovom Ž. Bilo ju je nemoguće ne primijetiti!
U njoj su se stopili visok stas, istaknute odlike i glasan glas. Bila je veličanstvena!
Saša se beznadno zaljubio. Bojao se i prići joj. Tko je on za nju? Buha, bijeli moljac, molekula! Ali život ima osebujan smisao za humor. I tako je, vođen njime, odlučio spojiti malenog, sramežljivog slabića i veliku, glasnu Maru.
Način za to život je izabrao prilično izlizan, ali pouzdan. Koliko li je primjera kad se spasitelj zaljubi u spašenog? Puno! Pa je i Mara jednom prilikom spasila Sašu…
Dogodilo se ovako. Saša je stajao u redu na blagajni. Za blagajnom je sjedila veličanstvena Mara. Saša je blijedio, crvenio, nervirao se, prebacivao iz ruke u ruku paket kefira.
Odjednom su se iza njega pojavila dva mlada mangupa s par boca pića, odgurnuli ramenom nejakog Sašu:
— Bit ćeš iza nas, čika. Žurimo — bacio je jedan.
Svaki drugi dan Saša bi ih šutke propustio, ali ne danas. Jer u njega je gledala sama Mara!
— De, ljudi, stanite u red. Ni meni ručak nije beskonačan — pisnuo je.
— Ne pametuj! Rekli smo: bit ćeš iza nas, znači iza nas! — jedan je već stavio svoju bocu na traku.
Drugi se za ubeđenje okrenuo i lagano gurnuo Sašu u prsa:
— Drži distancu, čika!
Saša je pocrvenio, otvorio usta, ali njega je pretekla:
— Po redu! — grunula je Mara s blagajne. — I uopće, mladi ljudi, dajte svoje dokumente! Možda vam uopće ne smijem prodati alkohol!
Sašini zlostavljači su se uzbunili:
— Ma dajte, imamo doma sedmero djece, a vi dokumente! — pokušao se našaliti jedan.
— Slušajte, „mladi očevi”, ne muvajte mi glavu. Ili potvrdite punoljetnost, ili odšetajte kući mami i tati — naredila je Mara.
Iza Mare se već razbudio dosadni zaštitar Perica. Stoga su „mladi očevi” gunđajući pod nos radije odustali.
— Kakvi bezobrazni maloljetnici! — ljutito je rekla Mara.
A onda pogledala Sašu i već nježno dodala:
— Daj, Sašo, da ti naplatim. Da stvarno ne stigneš jesti. A jesti trebaš, baš si mršav. Čak i šljam te napada.
— Hvala… — promrmljao je Saša.
Htio je propasti u zemlju.
„E, sad više nemam nikakve nade da će me Mara pogledati. Baš sam se morao osramotiti. Prepao se klinaca! Iako, odakle sam znao da su klinci, ovakvi krupni!” — patio je Saša.
No dogodilo se sasvim suprotno.
Od tog dana Mara se prema njemu ponašala drugačije. Smijala se, koketirala, nosila mu ručkove od kuće. Ostale trgovinske dame su se povukle. Saša nije znao što je Mara za to napravila. Samo je jednom čuo šapat žena:
— Naš mišić je sad Marín trofej.
— Pa i neka, neka. Možda ga oženi, a onda, gle, i ugoji kako treba.
Sašu titula trofeja nije previše uznemirila:
„Znači, ja sam joj drag!” — zaključio je. — „Znači, cijeni me. A do ljubavi je samo jedan korak. Za sada ćemo se zadovoljiti mojom ljubavlju. Dosta je za oboje.”
Ta misao potaknula je Sašu na odlučne poteze. I, zgazivši na grlo svojoj sramežljivosti, ipak je pozvao Maru na spoj.
Pristala je. Riječ po riječ, spoj po spoj – započela je romansa, a zatim su i vjenčanje odigrali…
Samo što je bračni život Sašu razočarao. Mara se odmah postavila za glavu obitelji. I sve bi bilo u redu, samo što je tu glavu Mara zamišljala vrlo osebujno.
U njezinu shvaćanju, on ne samo da mora sve odlučivati i kontrolirati, nego ima puno pravo i kažnjavati.
O, koliko je puta Saša dobio od nje za najmanji prekršaj. Ili luster nije objesio kako treba, ili pod loše obrisao, ili za sobom nije oprao tanjur…
Saša je trpio. Unatoč svemu, volio je svoju spasiteljicu Maru. I jako je želio da i njega vole. Nadao se da će sve biti drugačije. Evo, naviknut će se i živjeti u slozi.
Iluzije, kao i ostatke ljubavi, iz Saše je izbio jedan jedini šamar.
— Štetočino, slabiću, mršavko! — grdila je Mara te večeri. — Možeš li išta napraviti kako treba? Šutiš? A trebao bi! Reci mi gdje da nađem drugu takvu šalicu?
Ova je baka, starinska, moja najdraža. Ruke su ti krive, ni suđe ne znaš oprati! Eh, nemam kadra ljutiti se na tebe…
Saša nije stigao odgovoriti. Kad je Mari nestalo riječi, prešla je na djelo! Ruka joj je bila teška.
Ali kad se Saši razbistrilo u glavi, shvatio je: „Vrijeme je za rastanak! Dosta mi je šamara iz djetinjstva!”
Uz svađe i viku rastali su se. Saša se još jednom razočarao u ljude i zakleo se da se više nikad neće zaljubiti…
Kleopatru je život također tukao. I to potpuno nezasluženo. Bila je čudo kako lijepa – crna, duga, velika. Dobrih dvanaest kilograma sreće!
Samo što nikome nije trebalo toliko sreće. Zato je Klepa selila iz ruku u ruke…
Prvom vlasniku nije se svidio njezin izgled:
— To je neki preveliki jazavčar, ili možda super jazavčar! Ukratko, neispravno. Ne ide. Nikad nisam maštao o mješancu.
Zato ju je brzo prebacio prijatelju.
— Kakva je to pasmina? Jazavčar prerastao? — našalio se ovaj. — Zdrava! Mama se sigurno spetljala s basetom. A kakav lavež! Odlično, čuvat će vikendicu.
Ali čuvanje Klepi nije išlo. Da, glas basovit, prijeteći. Samo što je Klepa lajala ne kad je vidjela potencijalne neprijatelje i kradljivce vlasnikova dobra, nego kad joj je bog na dušu stavio.
— Bezvezna si ti pas — grdili su je. — Praznolajka! Ždereš puno, čuvati ne znaš. A sve si cvijeće izgažila i travnjak iskopala. Treba ti drugi vlasnik.
S mukom, ali novi vlasnik se našao. Točnije, vlasnica. Starija, u svakom pogledu ugodna, samo vrlo spora. Klepa se zaklela da će biti dobar pas. Ali opet nije uspjelo…
Kleopatra, doduše, nije vidjela vlastitu krivnju u tome. Pa, jednom se nije suzdržala, pojurila za mačkom, trzaj uzice bio jači nego što treba, vlasnica je pala.
Ali Klepa nije iz zlobe – instinkti. I vlasnica se izvukla s laganim strahom, hvala bogu. Je li to razlog za rastanak? Ali ljudi su neshvatljiva bića.
— Ne mogu se nositi s njom! — žalila se netko oborena vlasnica telefonom. — Život mi je drag. Smjesti je negdje. Ili ću je pustiti na ulicu.
I taj netko se očito potrudio. Klepa je dobila obitelj. Pravu obitelj od troje ljudi: muškarac, žena i dijete.
— Kleopatra, nemoj dirati Andrejčića! — naredio je vlasnik muškarac. — Ili ćeš dobiti batina.
Klepa nije ni namjeravala dirati malog čovjeka. Ali on je imao svoje planove za psa:
— Bit ćeš konjić — izjavio je četverogodišnji Andrejčić i pokušao zajahati Klepu.
Ona se izvijala i režala. Naravno da je velika, ali na konjića baš ne vuče.
Andrejčić se ljutio i plakao. Vlasnica žena se srdila i grdila. Vlasnik muškarac hvatio se za remen. Klepa se skrivala. Tada je vlasnik muškarac crvenio, vikao i prijetio da će Klepu dati u azil…
Nepoznato je kako bi sve završilo, ali jednog dana došao je prijatelj vlasniku muškarcu. Klepa se tada izvukla ispod kreveta da vidi koga je donijelo.
Vlasnikov prijatelj ispao je malen, mršav čovječuljak imenom Saša.
„Neki kržljavac”, pomisli Klepa. „Moj je puno krupniji. Vjerojatno je i ovaj čovječuljak neispravan, kao i ja.”
— Bok, sto godina te nisam vidio, Paško — Saša je zagrlio Klepinog vlasnika. — Gledam, opet si se povećao. Uzeo si psa? A ja sam se napokon razveo od žene.
— Čestitam, odavno je trebalo! A ja se želim ‘razvesti’ od ovog psa. Sto puta sam se pokajao što sam ga uzeo — uzdahnuo je Paško. — Neodgojen, zao, reži na Andrejčića, a kad ga kreneš grditi – skriva se pod krevet. Ukratko, mislim ga dati.
— Ma što pričaš? Zašto odmah dati? — Saša je sa suosjećanjem pogledao Klepu. — Neodgojen, kažeš. A jesi li ga odgajao? Grditi i kažnjavati nije odgoj.
Trebalo bi ga odvesti kinologu. Ja, naravno, nisam ljubitelj pasa… Ali mene su isto pokušavali grdnjom i šamarima preodgojiti – nije uspjelo.
— Kakav kinolog, Saša? Ja nemam vremena ni za obitelj, radim kao konj! Ženi također nije do toga…
Slušaj, kad si već tako pametan, možda bi ti uzeo našu Kleopatru? — smislio je Paško. — Sad si sam, slobodan. Pa je odgajaj koliko ti duša želi. A što? Radna ideja. Svima dobro: i nama, i Klepi, i tebi!
— Uzeo bih je, samo hoće li pristati. Navikla je na vas, valjda? — Saša je upitno pogledao Klepu.
„A meni se on definitivno sviđa”, pomisli ona. „Razmišlja zdravo, nema djece, koliko sam shvatila, i sam je nestandardan. Znači, brže će me razumjeti od drugih! Moram pokazati da sam za!”
I dvaput je mahnula repom.
— Gledaj, nije protiv! — obradovao se Paško. — Nadajmo se da ćeš se nositi s njom. A ono, možda na nekom psećem igralištu sretneš svoju sudbinu.
— Nemoj to. Dosta mi je — odmahnuo je Saša.
Večer su otišli kući zajedno…
Pokazalo se da je nositi se s Klepom puno lakše nego s bivšom ženom. Nije bila zloćudna, nije vikala zbog gluposti i, još manje, nije mahala šapama.
Ako nešto nije shvatila iz prvog puta, shvatila je iz drugog. Osim toga, voljela je Sašu! Bio joj je sve: prijatelj, vlasnik, cijeli svijet.
Zajedno su išli u kinološku školu, šetali na igralištu, učili, igrali se, družili. I Saša je bio sretan što ga je sudbina onu večer potaknula da posjeti starog školskog prijatelja.
„Psi su sigurno bolji od ljudi”, mislio je Saša. „Klepa je tome živi dokaz. Pametna, lijepa, poslušna. Dobro, možda još nije sasvim poslušna, ali to se da popraviti.”
Ipak, nije tako mislio dugo. Pokazalo se da i među ljudima ima izvrsnih primjeraka: dobrih, osjećajnih, pažljivih.
Samo što prije Saša nije znao gdje se nalaze. A sad je otkrio – na psećim igralištima ih ima napretek. S mnogima se Saša upoznao zahvaljujući Klepi. S nekima se sprijateljio.
I, tko zna – možda dođe dan da se ponovno zaljubi u neku vlasnicu špica ili doge. Naravno, ne odmah. Ali Saša to ne isključuje.
