Telefon je utihnuo. Ljubica je stajala nasred kuhinje, pritišćući ga objema rukama na prsa. Teta Gala govorila je tačno četiri minute – glas suh, poslovan, bez ijedne suze.
Danijel je sjedio na kauču. Televizor je tiho mrmljao u pozadini. Nije se ni okrenuo kad se Ljubica pojavila na vratima.
– Danijele. Zvala je teta Gala. Majka je umrla prije sat vremena.
Kimnuo je. Prešao prstom po ekranu mobitela – listao je nešto, više nije bilo važno što.
– Aha. Žao mi je.
– Moram ići. Odmah. Dva sata vožnje. Daj mi ključeve od auta.
Danijel je odložio mobitel. Ne zato što je shvatio – nego zato što je čuo riječ „auto“. Pogledao ju je odozdo prema gore s izrazom lagane smetnje, kao da ga je zamolila da pomakne ormar.
– Ne. Auto mi treba. Majka me molila da je odvezem do tete Zinke. Obećao sam joj još prošli tjedan.
Ljubica se nije pomaknula. Svjetlo iz kuhinje padalo joj je na leđa, a lice je ostalo u sjeni.
– Jesi li čuo što sam rekla?
– Jesam. Ali ona je već umrla. Kamo se žuriš? Sjutra ćeš sjesti na autobus, stići ćeš. A majka je živa. Čeka. Obećao sam.
Trenutak. Dva. Tri.
– Sad si ozbiljan?
– Potpuno. Majku neću iznevjeriti.
Ljubica je ušla u sobu. Stala je tačno ispred televizora – tako da je Danijel nije mogao zaobići pogledom. Morao je podići oči.
– Zamolit ću te jedanput. Jedanput. Razmisli o tome što si upravo rekao. I odgovori ponovo.
– Ljubice, nemoj praviti scenu. Sve sam objasnio. Majka čeka, obećao sam. S tvojim pogrebom ništa se preko noći neće dogoditi.
– S mojim pogrebom – ponovila je polako.
– Pa, s pogrebom. Razumiješ na što mislim. Ići ćeš sjutra. Sve će organizirati i bez tebe, tamo je teta, susjedi.
Ljubica se nagnula malo bliže.
– Shvaćaš li da je ovo posljednji put da te išta molim? Ne drugi, ne treći. Posljednji.
– Bože, Ljubice. Uvijek od buhe praviš slona. Jedan dan! Jedan dan ćeš pričekati. Neće se ništa srušiti. Majka je zamolila – idem. Tačka.
– Moja majka je umrla, Danijele. A tvoja – ide u goste na kavu.
– Nemoj izvrtati. Dugo se spremala, Zinka je čeka. Obećao sam. Želiš da prekršim riječ?
– Želim da se sjetiš s kim živiš. I što mi ovaj dan znači.
– Sjećam se. Ali red je red. Živi su važniji.
Ljubica se uspravila. Pogledala ga je tako kao da pamti lice. Ne s mržnjom. S nečim konačnim.
– Dobro – rekla je.
To „dobro“ zvučalo je ravno. Bez uvrede. Bez sloma. Bez drhtaja. Danijel nije obratio pažnju – već je posezao za daljinskim.
*
Ljubica je izašla u hodnik. Otvorila je gornju ladicu komode – onu koju Danijel nije otvorio nijednom u sedam godina. Izvadila je debelu mapu s kopčom: svoju osobnu iskaznicu, vlasnički list za stan, prometnu dozvolu za auto, bankovne dokumente. Sve – na njezino ime. Spremila je u torbu.
Skinula je s kuke oba kompleta ključeva od auta. Obukla je jaknu. Obula se.
– Kamo ćeš? – viknuo je Danijel iz sobe.
– Idem. Oprostiti se od majke.
– Čime? Rekao sam – auto mi treba!
Ljubica je otvorila ulazna vrata. Danijel je već stajao u hodniku – bos, s daljinskim u ruci, s apsurdnim izrazom uvrijeđenog vlasnika.
– Auto je na mene. Uvijek je bio. Stan – također. Kad se vratim, brava će biti druga. Tvoje stvari složit ću na vrata. Pokupi ih sam ili ću ih iznijeti.
– Što to govoriš?
– Ne govorim. Kažem. Jasno i jedanput.
– Ljubice, stani. Stani! Ne možeš samo…
– Danijele. Umrla mi je majka. A ti si mi objasnio da ti je auto potrebniji – da odvezeš svoju do sestre na kavu. To je sve što sam trebala čuti. Više ničega nema između nas. Spakiraj stvari.
Vrata su se zatvorila. Škljocnula je brava. Dolje je lupnula ulazna vrata zgrade. Za minutu je vidio kroz prozor kako sjeda za volan – mirno, bez žurbe, bez osvrtanja. Upalila je motor. Izvezla se iz dvorišta. Nije čak ni pogledala gore.
Danijel je stajao nasred hodnika. Nazvao ju je – dugi signali, bez odgovora. Napisao je poruku: „Vrati auto. Jesi li poludjela?“. Pročitano. Tišina. Još jedna: „Dosta je glupiranja. Majka čeka, moram ići.“ Pročitano. Tišina.
Nakon dvadeset minuta nazvala je majka.
– Danijele, kad ćeš po mene? Zinka je već postavila stol.
– Situacija je, mama. Ljubica je uzela auto.
– Kako uzela? Pa to je vaš auto!
– Formalno… na nju je upisan.
– Pa što? Ti si muž! Reci joj neka vrati!
– Ne diže mi. Javit ću ti se.
Sjeo je na kauč. Obilazio je stan. Sve je izgledalo isto – namještaj, zavjese, police. Ali Ljubica je iz ovog doma izvadila papire, ključeve i sebe. Tri stvari na kojima je sve i stajalo.
Telefon je zazvonio. Ljubica. Zgrabio je slušalicu.
– Ljubice! Napokon. Slušaj, nemoj…
– Začepi – rekla je. Tiho i kratko, kao škljocaj. – Reći ću jedanput. Stan pripada meni. Baka ga je ostavila, papiri su na moje ime, to znaš odlično. Auto sam kupila prije braka. Novac na kartici je moj – ti za sedam godina nisi uštedio ni kunu. U džepu tvoje jakne dvije tisuće kuna – dosta za taksi tvojoj majci. Naguz, ali dosta.
– Ljubice, čekaj…
– Bravu ću promijeniti danas, zamolit ću susjedu Ines da pusti majstora. Tvoje stvari složit ću. Stajat će na vratima. Dva dana. Onda ću ih iznijeti na smeće.
– Nemaš pravo…
– Imam. Svaki papir. Svaki potpis. Sve – moje. A ti se za sedam godina nisi potrudio na sebe ispisati ni kuhalo za vodu.
– To je podlo!
– Podlo je reći ženi da ne treba ići pokopati majku. Zato što tebi treba auto da odvezeš svoju na kavu. To je podlo. A ja samo uzimam što je moje.
Tišina u slušalici trajala je četiri sekunde.
– Ljubice, pretjerao sam. Budala sam, lupio sam. Hajdemo normalno razgovarati kad se vratiš.
– K tebi se neću vratiti. Gotovi smo. Ne zovi više.
Ton.
Danijel je sjedio s mobitelom u ruci. Nazvao je opet – korisnik nedostupan. Opet – isto. Blokirala je njegov broj.
Posegnuo je u džep jakne. Dvije zgužvane novčanice. Tisuća i tisuća. I to je izračunala – tačno toliko da dosta za taksi do tete Zinke i natrag. Ni lipe više.
Kartica prazna – provjerio je. Na drugim računima – nula. Nikad se nije zanimao. Bilo mu je dovoljno što mu je Ljubica davala. Stan – njezin. Auto – njezin. Novac – njezin. Živio je u tuđoj kući sedam godina i nijednom o tome nije razmišljao.
Majka je čekala ispred zgrade. Mali lik u zelenom kaputu, s vrećicom darova za sestru. Taksi je stao, ušla je, pregledala kabinu.
– Taksi? Ozbiljno? Gdje je auto?
– Kod Ljubice.
– Pa uzmi ga!
– Otišla je s njim. Zauvijek.
Majka je šutjela. Zurila je u naslon sjedala.
– Kako to – zauvijek?
– Tako. Otišla je. Rekla je da pokupim stvari za dva dana. Bravu će promijeniti danas.
– Zbog čega?
– Zbog toga što sam joj rekao da ne ide na pogreb. Rekao sam da mi auto trebniji.
Majka se okrenula prema njemu. U očima – ne kajanje. Zbunjenost. Nije shvaćala kako je molba da je odveze do sestre mogla izazvati katastrofu.
– Pa dobro si rekao, Danijele.
– Nisam mislio da će ovako…
– Trebao si misliti! Što ženi majka umrla, a ti joj – „pričekat ćeš“? Jesi li pri sebi bio?
– Ti si sama tražila da te odvezem!
– Tražila sam da me odvezeš. Nisam tražila da ženu ne pustiš na pogreb! To si sam smislio!
Taksi je vozio gradom. Taksimetar je otkucavao. Danijel je gledao brojke – rasle su, i svaka kuna odgrizala je od njegovog posljednjeg novca. Kad se auto zaustavio pred kućom tete Zinke, na taksimetru je bilo osamsto kuna. Natrag – još toliko. Ostatak – za hranu. Možda. Za jedan dan.
Majka je izašla. Okrenula se. Vrećica s darovima gužvala joj se u rukama.
– I kamo sad?
– K tebi. Ako pustiš.
– Imam sobu i kuhinju, Danijele. Sklopivi krevet u smočnici.
– Znači, sklopivi krevet.
Odmahnula je glavom. Otišla je prema ulazu. Vrata su se za njom zatvorila.
Danijel je ostao stajati na pločniku. U džepu – tisuću i dvjesto kuna u situ i zgužvanim novčanicama. Na kartici – praznina. Iza leđa – grad u kojem više nema ni jednog kvadratnog metra.
Izvadio je mobitel. Nazvao Ljubičin broj. Dugi signali. Onda – mehanički glas: „Korisnik je nedostupan.“
Spustio je mobitel. Pogledao svoje ruke – prazne. Kao i sve ostalo.
A Ljubica je u to vrijeme stajala pored kreveta svoje majke. Teta Gala – s desne strane, susjedi – iza. Radila je ono što je morala. Opraštala se. Jer za nju su mrtvi zasluživali ništa manje poštovanja nego živi. I svakako više od muža koji za sedam godina nikad nije shvatio pored koga živi.
