Telefon je prozvao Jurku u pet ujutro zvuk nepoznatog broja usijao je tišinu sobe.
Da, odvratila je kratko, glasom koji je otkrivao umor.
Juro? odjeknuo je veseli ženski glas kroz slušalicu. Jesam li ja?
Ja sam, odgovorila je jednako ravnodušno.
Ja sam ja, uzviknula je žena, oči sjaje od radosti. Prepoznala si me?
Prepoznala sam vas, rekla je Jadranka, iz ljubaznosti, iako nije imala pojma tko zove.
Znao sam da ćeš me odmah prepoznati, nastavio je glas, sve glasniji. Kako je lijepo da smo se uspjeli uhvatiti. Možeš li razgovarati sad?
Mogu.
Odlično. Ja, muž, djeca i ja smo na željezničkom kolodvoru u Zagrebu. Izašli smo iz vlaka prije sat vremena. Čuješ li me dobro?
Dobra.
Glas ti je malo tih. Sigurna si da je sve u redu, Juro?
Sve je u redu.
Jako mi je drago zbog tebe. Prvo smo planirali ostati u hotelu, mislili smo da nemamo rodbinu u ovom gradu. Ali onda smo se sjetili da ti postojiš ovdje. Razumiješ?
Razumijem.
Baš je lijepo što smo pomislili na tebe. Ne možeš zamisliti koliko smo bili sretni. Djeca su najviše uzbuđena.
Mogu zamisliti.
Moj muž odmah je rekao: Nazovi Jadranku. Neće te iznevjeriti.
To je točno. Neću te iznevjeriti.
Znači, dopustit ćeš nam da se smjestimo kod tebe? Dobro sam to shvatila?
Da, dopustit ću.
Bit ćemo ovdje samo par tjedana da razgledamo grad, a zatim se vratimo kući. Kod kuće nas čeka gomila obaveza i, kako kažu, kod kuće je bolje nego na gostima. Slažeš li se?
Slažem se.
I mi smo mislili isto. Moj muž je odmah rekao da ne može biti da Juro nas ne primi. Uostalom smo rodbina. Iako smo dugo razdvojeni, iako se zadnji put vidimo deset godina prije, ipak smo rodbina. Je li tako?
Da.
Živiš li sama?
Sama.
U trosobnom stanu?
Da.
Dakle, idemo li k tebi?
Dođite.
Dolazimo za sat. Još si li tamo?
Još sam.
Čekaj nas, uskoro smo.
Čekam, odgovori Jadranka.
Vesna isključila telefon, položila ga na noćni ormarić, okrenula se, prekrila se pokrivačem i zatvorila oči. Nikako se ne briga što još ne zna tko je upravo razgovarao.
Sat je otkucao sat vremena pa je zazvonio zvono na vratima. Vesna je pogledala na sat, zatvorila oči i okrenula se. Telefon je ponovno zvonio. Jadranka je spavala.
Nekoliko trenutaka kasnije čuli su se udarci na vrata. Jadranka je ostala nepomična. Telefon je ponovno zazvonio.
Da, izgovorila je Vesna, ne otvarajući oči.
Juro? uzviknuo je ženski glas s istom radošću.
Da.
Mi smo to mi. Došli smo. Zovemo i kucamo, a ti ne otvaraš vrata.
Zovete?
Da.
Zašto te ne čujem?
Ne znam.
Zovi još jednom.
U stanu je ponovno zazvonio telefon.
Zovemo, rekla je žena.
Ne, ne čujem te. Sad kucaj.
U vrata je zakucalo.
Kucamo, ponovila je žena.
Ne, odgovorila je Vesna, ne čujem.
Čini se da sam ponovila, rekla je žena.
Što? pitala je Jadranka.
Gdje si sada, Juro?
Što misliš pod gdje? Doma.
Gdje kod kuće?
U Splitu, izrekla je Vesna prvi pomisao. Gdje bi inače bila?
U Splitu? Zašto ne u Zagrebu?
Preselila sam se prije devet godina, odmah nakon razvoda.
Zašto?
Zašto se razvodim?
Zašto sam se preselila?
Dosta mi je bilo Zagreba, pa sam otišla. Previše loših sjećanja.
U Splitu li je bolje?
Naravno, puno je bolje.
Što je točno bolje?
Sve je bolje. Što god radim. Nema mi više tih neugodan sjećanja. Ali što ja pričam? Dođite i uvjerite se sami. Koliko nas je?
Četvero nas. Ja, muž i dvoje djece. Stariji je Petar, mlađi je Ivan. Ivan želi treći put upisati sveučilište ove godine.
Pa, svi četvorica, dođite. I mi imamo sjajno sveučilište.
Kad da dođemo?
Barem sad.
Sad to ne ide. Imam puno posla u Zagrebu. Ivan želi učiti u Zagrebu. Mi smo došli ovdje tražiti posao. Planirali smo ostati kod tebe godinu dana. Ali, vidi kako je ispalo.
Pa danas ne dolazite?
Ne.
Šteta. Već sam se pripremila.
I nama je žao. Ne možeš zamisliti.
Mogu zamisliti.
Ne, ne možeš zamisliti. Kad pomislim na ono što nas čeka, jednostavno ne želim živjeti.
Vesna je odlučila prekinuti razgovor.
U redu, rekla je, ako ne možete sada, dođite kad budete mogli. Uvijek mi je drago vidjeti vas. Kad se smjestite u Zagrebu, odmah mi pošaljite adresu. Doći ću kod vas u goste, i to za par tjedana. Vidjet ćemo što će biti. Na kraju, u Zagrebu više nemam nikoga osim tebe. Dogovorili smo se? Šalješ mi adresu?
Ali Vesna nije čula odgovor veza se odjednom prekinula.
