Nisi nam rođak, rekla je svekrva, vraćajući meso nazad u šerpu.
Marija se zamrznula pored šporeta, držeći u rukama tanjir s preostalom čorbom od gulaša koju je upravo spremao gospodin Viktor. Koščiće mesa nestajali su jedan po jedan u šerpu, kao da ih svekrva pažljivo prebrojava.
Što? iznenada je upitala Marija, ne verujući svojim ušima.
A šta je tu nejasno? odbranu je uzela gospođa Milica, brisajući ruke po pregači, i okrenula se prema snaji. Nismo te uzeli u porodicu. Ti si nam se sama natjerala.
U kuhinji je zavladala tišina toliko duboka da se čulo kako supa lagano ključa na šporetu. Marija je postavila tanjir na sto i otrgnula pramen kose s čela, ruke su joj drhtale.
Milice, ne razumijem. Mi smo pet godina u braku! Imamo kćer
I šta od toga? prekinula je svekrva. Naša mlada krv, to je sve. A ti ćeš i dalje ostati strana.
Vrata kuhinje se otvoriše i ušao je Viktor, kosa mu je bila razbarušena, košulja malo odvezana očigledno je odspavao na kauču posle posla.
Što se ovdje događa? upitao je, gledajući ženu i majku. Zašto vi vičete?
Ne vičemo, mirno je odgovorila Milica. Samo razgovaramo. Objašnjavam tvojoj ženki kako se ponašati u našoj kući.
Viktor je namršten pogledao Mariju, a ona je stajala bledo, usisavši usne.
Mama, šta si rekla?
Rekla sam istinu. Meso ne može svima. Porodica je velika, a komadi mali.
Marija je osetila kako joj se grudi stežu. Pet godina je mislila da je postala deo porodice, pet godina je pokušavala da udovolji svekrvi, trpela njene podtuke i primedbe, nadajući se da će, s vremenom, odnosi popraviti.
Viktore, idem kući, tiho je šaptala mu. Do mame.
Kući? uzviknula je Milica. Tvoj dom je ovde. Mislila si da možeš dolaziti i odlaziti kad želiš?
Mama, prestani, Viktor je zakoračio prema Mariji. Šta se desilo?
Marija je šutjela. Kako da objasni mužu da mu majka upravo stavlja do znanja da je ona niko? Čak i tanjir gulaša joj je previše?
Pokupiću Lanu, rekla je bez odgovora. Pa ću je odvesti kod mame za vikend.
Čemu to? uzbunjeno je pitala svekrva. Baba je blizu, nema potrebe da dete negde vučemo.
Baba misli da ti nismo rođaci, tiho je odgovorila Marija. Možda će i unuci naći bolje mesto.
Okrenula se i krenula ka izlazu. Viktor ju je zgrabo uhvatio za ruku.
Ljubavi, stani! Objasni mi jasno šta se desilo.
Marija se okrenula, Viktor je gledao s iznenađenjem, a svekrva je stajala pored šporeta, pretvarajući se da mešavina supa ima nešto za reći.
Pitaj mamu, rekla je Marija. Ona će ti bolje objasniti.
U dečjoj sobi trogodišnja Lana je igrala sa lutkama. Kada je ugledala mamu, radosno je potrčala prema njoj.
Mami! Gledaj, ja hranim Katju!
Bravo, dušice, Marija se sagnula i zagrlila dete. Želiš li nešto da pojedeš?
Hoću! Baba je rekla da danas bude gulaš.
Biće, dušo. Samo ćemo zajedno ići kod babe Svete.
Do tvoje mame? zasijala je Lana. Jupi! A tata će ići?
Ne, tata ostaje kod kuće.
Marija je počela da slaže dečje stvari u torbu haljine, čarape, igračke, sve što će zatrebati za par dana. Dok je pakovala odeću, Viktor je uleteo u sobu.
Ljubavi, šta je to sa vrtićem? Zašto da se vozimo po nekoj glupi priči?
Vrtić? Marija se ispravila i pogledala muža. Tvoja majka mi je rekla da nisam rođak! Oduzela mi je hranu! Ovo je glupost?
Pa malo je rekla! Znaš da je ona temperamentna. Sutra će zaboraviti.
Neću zaboraviti, Viktore! Nije prvo, nije poslednje.
Baš baci! Majka je samo umorna. Na poslu su problemi, pa se iznervirala.
Marija se nasmejala, ali smeh je bio gorak.
Umorna je. Pet godina se umara?! I sve pada na mene.
Pa, ne obraćaj pažnju!
Da li da ignorišem što me u svom domu zovu strancem? Viktor, čuješ li šta govoriš?
Viktor je hodao po sobi, trljajući potiljak, gest koji je oduvek koristio kad ne zna šta da kaže.
Ljubavi, kuda ideš? Mi smo porodica. Imamo dete.
Zato i idem. Ne želim da Lana čuje kako je majka omalovažava!
Ko te omalovažava? Majka je samo iznela svoje mišljenje.
Mišljenje? Marija je prekinula pakovanje i pogledala muža. Viktor, ona mi je uzela hranu! Rekla je da sam strana! Ovo je mišljenje?
Pa možda je rekla grubo. Ali znaš da je majka sve život provodila držeći našu porodicu na okupu. Otac je rano preminuo, ona je podizala mene i brata. Navikla je da sve kontroliše.
I sad moram ceo život da podnosim njenu kontrolu?
Viktor je seo na ivicu kreveta i uhvatio Mariju za ruke.
Ljubavi, nemojmo se svađati. Razgovaraću s majkom, objasniću.
Šta ćeš objasniti? Da sam i ja čovek? Da imam osećanja?
Pa, da ne bude gruba.
Marija je odmahnula glavom.
Viktor, nije u pitanju grubost. Radi se o tome da tvoja majka ne prihvata mene! I ti to znaš.
Majci je samo potreban vreme
Pet godina je malo! Koliko još da čekamo?
Iz kuhinje se čuo glas Milice:
Viktore! Idi da večeraš! Sve će biti u redu!
Viktor je ustao.
Idemo, večeraćemo normalno, pa razgovaramo.
Ne, hvala. Gubitak mi je apetit.
Viktor je stajao, a zatim krenuo. Marija je čula kako razgovara s majkom, ali nije razumela reči. Glasovi su se povremeno pojačavali, zatim smirivali.
Uzgledala je telefon i pozvala majku.
Mami? Možemo li doći kod tebe na par dana?
Naravno, dušo. Šta se dogodilo?
Kasnije ću ti reći. Sad krećemo.
Dobro. Skuvala sam juhu, dosta za sve.
Marija se nasmešila. Mama je uvek govorila: Dosta je za sve. Nikad nije brojala porcije.
Lana je bila uzbuđena što ide kod druge bake. Ceo put u autobusu ljuljačala je svoje lutke i pričala o planovima za sutra.
Mami, zašto tata ne ide s nama? pitala je dok su se približavali kući.
Tata radi, sunce. Vraća se kasnije.
Majka ih je dočekala na pragu širokim osmehom. Svetlana Ivanova bila je potpuna suprotnost Milici blaga, draga, uvek spremna da pomogne.
Koliko sam te nedostajala! obgrlila je unuku. Moja draga! Kako si odrasla!
Babe, imaš li nove priče?
Naravno! Posle večere čitamo.
Za stolom Svetlana je sipala juhu u velike tanjire, govoreći:
Jedite, jedite više. Marijo, postala si baš mršava. Ne hranite li te?
Hranimo, mamo. Samo mi nije bilo apetita.
Sad će biti. Kuća i zidovi pomažu.
Marija je pogledala oko sebe udobna kuhinja s cvjetnim zavjesama, stari ormar s porcelanskim setom, fotografije na zidovima. Niko ju ovde nije nazvao strancom.
Posle večere, kad je Lana zaspala, žene su se smestile uz šolju čaja.
Ispričaj, šta se dogodilo, rekla je majka, sipajući čaj u šolju.
Marija je ispričala današnji sukob, meso, reči svekrve. Svetlana je slušala tiho, povremeno klimajući glavom.
I kako je Viktor reagovao?
Kao i uvek. Rekao je da je majka umorna i da ne treba obraćati pažnju.
Razumem, šaptala je majka, mešajući šećer u čaj. A ti, kako se osećaš?
Umorna sam, mamo. Pet godina se trudim, a ona me i dalje ne prihvata. Uvek nađe nešto na što da se priveže.
Daj mi primere.
Marija je uzdahnula.
Ne pripremam kako treba, ne čistim kako treba, ne vodim Lanu kako treba. Kad je Lana bila bolesna prošlog meseca, majka mi je rekla da sam loša majka.
A Viktor?
Viktor šuti. Ili kaže da se majka brine za unuku.
Svetlana je postavila šolju na sto.
Dušo, da li si srećna u ovom braku?
Pitanje je iznenadilo Mariju. Dugo je gledala kroz prozor na večernja svetla.
Ne znam, mamo. Bilo je bolje. Sad osećam se strano u sopstvenoj porodici.
Zašto mi nikad nije rekla?
Mislila sam da će proći. Da će Milica naviknuti.
Izgleda da nije.
Tiho su sipali čaj. Napolju je počeo da kiši.
Mamo, kako je tvoja baka prihvatila tvog tate?
Svetlana se nasmešila.
Tvoja baba Kata me je od prvog dana zvala ćerkom. Rekla je: Sada imam dve ćerke. I odnela se prema meni bolje nego prema sopstvenoj rođaci Zini.
Zašto?
Zato što je videla da volim njenog sina i on me voli. Kad u porodici vlada ljubav, ima mesta za sve.
Marija je razmislila. Da li je Viktor zaista zaljubljen u nju, ili je samo navikao?
Telefon je zazvonio. Na ekranu je bilo Viktorovo ime.
Marijo, gde si? glas je zvučao zabrinuto.
Kod mame. Rekla sam.
Kad se vraćate kući?
Ne znam. Možda nedeljom.
Kako to ne znaš? Sutra ti treba na posao.
Zatražila sam slobodan dan, rekla da sam bolesna.
Tiho je zastala.
Marijo, prestani da se izbegavaš, vrati se kući. Razgovaraćemo normalno.
O čemu da razgovaramo? O tome da me tvoja majka ne gleda kao osobu?
Ma, samo… ona je takva. Treba joj vreme.
Pet godina je malo! Koliko još da čekam?
Iz kuhinje se čuo glas Milice:
Viktor! Idi večerati! Sad će sve biti u redu!
Viktor je ustao.
Idemo, večeraćemo normalno, pa pričamo.
Ne, hvala. Gubitak mi je apetit.
Viktor je stajao, zatim otišao. Marija je čula kako razgovara s majkom, ali nije razumela reči. Glasovi su se povremeno pojačavali, zatim smirivali.
Uzevši telefon, nazvala je majku.
Mami? Možemo li doći kod tebe na par dana?
Naravno, draga. Šta se desilo?
Kasnije ću ti reći. Sad krećemo.
Dobro. Skuvala sam juhu, dosta za sve.
Marija se nasmešila. Mama je uvek govorila: Dosta je za sve. Nikad nije brojala porcije.
Lana je bila uzbuđena što ide kod druge bake. Ceo put u autobusu ljuljačala je svoje lutke i pričala o planovima za sutra.
Mami, zašto tata ne ide s nama? pitala je dok su se približavali kući.
Tata radi, sunce. Vraća se kasnije.
Majka ih je dočekala na pragu širokim osmehom. Svetlana Ivanova bila je potpuna suprotnost Milici blaga, draga, uvek spremna da pomogne.
Koliko sam te nedostajala! obgrlila je unuku. Moja draga! Kako si odrasla!
Babe, imaš li nove priče?
Naravno! Posle večere čitamo.
Za stolom Svetlana je sipala juhu u velike tanjire, govoreći:
Jedite, jedite više. Marijo, postala si baš mršava. Ne hranite li te?
Hranimo, mamo. Samo mi nije bilo apetita.
Sad će biti. Kuća i zidovi pomažu.
Marija je pogledala oko sebe udobna kuhinja s cvjetnim zavjesama, stari ormar s porcelanskim setom, fotografije na zidovima. Niko ju ovde nije nazvao strancom.
Posle večere, kad je Lana zaspala, žene su se smestile uz šolju čaja.
Ispričaj, šta se dogodilo, rekla je majka, sipajući čaj u šolju.
Marija je ispričala današnji sukob, meso, reNa kraju su, uz toplu čašu čaja i miris doma, shvatili da je najvažnije da zajedno kroče naprijed, držeći se za ruke i otvarajući nova vrata svog zajedničkog života.
