Daška
Vukla se za Vikom još od tržnice. Nije joj baš bila pri petama, držala neku pristojnu udaljenost.
I naravno, gdje bi ona ćelava, prljava, šepava, s buđavim čupama na stomaku blizu takve elegantne, uredne žene, mlade, fit, s frizurom kao iz časopisa, i onim laganim, samouvjerenim hodom…
Vikinog lica Daška nije vidjela, ali imala je osjećaj i lice joj je sigurno baš ugodno, blago, s lijepo počupanim obrvama i diskretno namazanim usnama. Oči vjerojatno svjetlucaju Ma ne, o drugoj ne treba to još boli.
A od Vike miriše na kavu, slatke parfeme i kožu. Nije čudno, jesen je, svi sada nose one kožne jakne. Prošlog tjedna su ih snizili u butiku na uglu Masarykove i Frankopanske, nakeljili plakate na izlog.
Daška nije znala čitati, ali ona druga skoro bi plesala od sreće kad bi naišle na takve trgovine. I vukla bi Dašku unutra, gurala je i smiješila se prodavačicama, čavrljala o svemu. Mjerila, pipala, prekapala, premještala. A Daška bi čekala, spuštena na pod, naslonjene glave na šape.
Joooj, kak’ vam je slatka pesica, kao da ima čarapice! cvrkutale bi prodavačice.
Što? Aha, da, pa odmahivala je rukom Daškina gazdarica i opet nestajala u kabini za presvlačenje.
Znale su one satima oblijetati trgovine, naravno, one u kojima je dopušten ulaz sa psima. Kad nije, gazdarica bi je jednostavno ostavila ispred, privezala uz ogradu, stup ili drvo i zapovijedala da čeka.
A Daška nikud ne bi otišla. Kamo bi, kad voli gazdaricu?
Zašto? Ma jednostavno se vezala, cijeli život s njom provela…
A onda…
…Daška kihne, zaječi, uplaši se auta koji je protutnjao, zastane jer se Vika okrenula tako naglo da joj se torba zabila u rame.
Daška zadrhti. Torbe znaju boljeti, ne tako kao kišobran ili cipela, ali opet A ako su još kopče na njoj…
Vika strogo pogleda prljavu kucu. A ona kao da postidjeno skrene pogled, praveći se jako zaokupljena proučavanjem kante za smeće.
Žena krene dalje Daška opet za njom.
Vika ubrza, a ova šepava za njom korača, ticala bi opet zalajala, pa se prepala vlastitog glasa.
Vika se opet okrene, pravi pogled na psa, namršti se.
Što je tebi? Gladna si? Nemam ništa! opravdava se Vika pred Daškom. Miriše? protrese torbu. To sam ponijela sendvič jutros, sad ga više nema. Ti idi, nemaš ti što ovdje. Idi!
Laganom rukom pokaže prema Ilici kamo bi Daška trebala nestati, ali ona se pravi glupa i sjeda na asfalt na svoj mršavi guz. Zadnje šape nepristojno dršću i od toga se osjeća i posramljeno.
Dobro, kako hoćeš… Ja idem doma… slegne ramenima Vika.
Hita dalje, Daška je pusti na trenutak da stekne prednost i potom se odvlači za njom.
Vikice! Vika! zove netko odozgora. Bok! Što ti ova cucla ide za tobom? Da je otjeramo? Reći ću Slavi, on će s metlom! Ne trebaju nam žicari po zgradi, jel jasno?!
Vika, a za njom i Daška, dignu pogled gore, podignu bradu. Istina, Daška nema bradu, ima njušku, ali da ne cjepidlačimo
Na balkonu na petom katu stoji žena u šarenom frotirnom kućnom ogrtaču, punašnog lica i sa viklerima na okrugloj glavi. U jednoj ruci drži šalicu iz koje suklja para, a u drugoj cigareta koja dimi.
Dobar večer, teta Nina! mahne uljudno Vika. Ma zamislite, samo ide za mnom ta cuca… Bjednica, gladna je valjda Al tiha je, ne napada, ne prilazi.
Vika kimne prema psu, ova mahne glavom, a obrve joj poskakuju.
Živina? Ili neka rasa? Nisam ja baš stručna… već se zainteresirala teta Nina, pa iz balkona malo prospila čaj na asfalt. Promrmljala nešto ružno i nestala u polumraku sobe.
To vam je naša predsjednica stubišta, objasni Vika pasici. Striktnija je, ali ne boj se. A ti, što si? Cura? Izgleda da jesi. I ja sam cura…
Vika uzdahne, a Daški je postalo neizdrživo žao. Nije znala ni sama zašto, ali poželjela je zalizati joj ruke, zavući se s njom na kauč i grijati joj trbuh, tek toliko da svima bude toplo.
Tako je Daška radila godinama, sve dok… dok nije ostarila. Pa su je odveli. Nisu je predali nečemu nego samo odvezli. Gazdarica i njezin “prijatelj” skinuli joj ogrlicu, otvorili vrata auta i sami ostali unutra. Izbacili je na nekoj livadi, već žutosmeđoj, sa mrljama prvog listopadskog snijega.
Da, te godine je snijeg pao rano, kao da je jedva čekao pokriti tužne ostatke ljeta.
Ajde! Hajde! vikala je žena, a muškarac…
On je nečim opalio, i Daška je potrčala. Nikada u životu nije tako trčala kao te večeri…
Od sjećanja je zacviljela.
Pa što ti je? Strah te? Ma daj… odmahuje Vika. Teta Nina samo izgleda strašno. I ja sam se kao dijete bojala, sad više ne…
Vika čučne, pruži ruku da pomazi Dašku, a iz ulaza izleti teta Nina, viče:
Jesi normalna?! Makni se! Odmakni se odmah, Vika! Šta ako ugrize?! Ako je bijesna? Mene veverica u šumi ugrizla pa sam morala na injekcije, da-da! U trbuh! E, sad ćemo je mi štapom… Pa zvat ćemo službu!
Pronađe neku motku na travnatom rubu, zamahne njome, pa ipak odmahuje glavom.
Ma ne, ima da je ufatimo totalno. Vikice, makni se ti… Hajde! Piš… Ajde doma! Doma! Mjesto! mlati rukom prema Daški teta Nina.
Mjesto… A gdje je sad Daškino mjesto?
Dekicu i zdjelicu davno su već bacili, a ona kuća više nije njena…
Čekajte, teta Nina! Dat ću joj jesti pa ću je odvesti u azil ili kamo već treba… Baš je jadna, pasica… Pasonje… Vika ipak pomiluje Dašku.
Ova zadrhti, čak zatvori oči, ali onda zacvili jer je strah što ako je ovo prevara? Prva gazdarica joj je svašta obećavala, ljubila ju u nos, pa je opet izbacila van kao smeće.
Daška zareži, pokaže zube.
Eto, ja psima pojma nemam. A vi? upita Vika Ninu.
Ova skida viklere s glave, nervozno.
Pa što mi nisi rekla da sam “u šteti” ovakva?! zaviče na susjedu. A psi? Kad smo u selu kod svekrve živjeli, imali smo pse cijelo vrijeme… Ma dobro… Ova tvoja jadnica baš gleda u tebe, odabrala je, izgleda. Povedi ju, al’ nema mi nikakvih pasjih mirisa! Sad ću u trgovinu po hranu. Ajme meni! uzruja se Nina. Hoće li mi netko već skinuti ove mumbo-jumbo s glave!?
Vika joj pomogne s viklerima.
Teta Nina imala je gustu, tešku kosu i ti vikleri nisu pomagali, ali ona ih je uporno uvijala, pažljivo slagala i lavirala lakom za kosu.
O njenoj frizuri u zgradi kružile su legende. Neki su tvrdili da nosi periku, ali Nini nije bilo briga trudila se biti damska, što god tko pričao.
Eto, sad je dobro. Joj, pa da, ogrtač! O ludnice, daj, Vika, ak’ uzimaš ovu siroticu, idite gore. Ali podsjećam stubište mi je besprijekorno čisto! zaprijeti prstom i ode presvući se. Stvarno, išla je po hranu za Dašku.
Svi su kao klinci željeli psa, molili dida Božićnjaka, roditelje, zavidjeli dvorištima iz kvarta u kojima je lajao pas, zamišljali kako će jednog dana nabaviti peseka.
I Vika je bila sanjalica. Ali prvo nisu dali roditelji, pa je učila, radila, nije imao tko šetati psa, mama se razboljela, opet ništa, umrli otac, pa baka završila u krevetu…
Naučila je davati injekcije, napamet znala lijekove, znala gdje se što u kojoj ljekarni kupuje, mogla bi, vjerojatno, položiti državnu za medicinsku sestru…
Ali s psima nije imala pojma.
Ajmo onda… zovne zalutalu. Ova okrene glavu. Ajde, doma ćemo, barem ćeš odmoriti!
Daška zadrhti. Doma? Malo morgen! Gledala je kako Vika već ulazi u stubište, nogom već zagazila unutra, još malo pa je nestala, pojela ju je zgrada… a Daška ostala vani…
Nije izdržala, dovukla se do žene. Ova pričeka dok sve četiri šapice prijeđu prag stana tete Nine i zatvori vrata.
Onda voze liftom na deseti kat, gledaju se, Daška njuška, Vika samo mršti nos.
Uvijek se tako ponašala kad je nervozna.
Stigli. Ajde van. Samo nemoj po tepihu, Sandi će se ljutiti… počela Vika, pa se sjetila da Sandre više nema. Pa, neka. Sad može odlučivati sama po tepihu ili ne po tepihu.
Bijeli tepih, sumnjive natpise “Godina nova, svaka nova!”, poklon Sandrinih frendica za “početak zajedničkog života”, stajao je pokraj vrata da po njemu ne gaze šporke cipele.
A sad može i po tepihu, i blatnjavim tenisicama, sve može, jer Sandi je dosta, a i ona se iselila…
Ma slobodno ti, Daška, korakni. Neće ništa biti! rekne si Vika sama sebi, stane na tepih, pa drugom podplatom trlja malo blatnih mrlja.
Daška se smjesti pored i gleda. U stanu miriši, toplo je i udobno, a što se tepiha tiče lako će to kasnije shvatiti, ako… Ako ih ne izbace.
Eto… Hoćeš vode? Ostani tu, za sekundu sam nazad!
Vika jurne u kuhinju, pa zgrabi čašu, pa se izdere sama na sebe jer, kakva čaša, uzme zdjelicu, nalije vode i pruži novoj kujici.
Ova halapljivo pije. Srče, srče, srče, kao maca, i još iz trbuha zaškripi.
Jesi ti možda čistokrvna? Izgubila se, ha? nježno ju pogladi ona.
Da je Vika sad postala njena gazdarica, Daška kao da je odmah znala, nešto joj škljocne iznutra, i gotova stvar. Imaju sad jedna drugu.
Oprati pesicu sama, Vika se ne bi usudila zna koliko šampona i tehnike to traži, nije baš da postoji toliki posao “pranje pasa” bez razloga! Ali Daška je to sama riješila.
Kad se malo ugrijala i sačekala da joj se otopi snijeg među šapama, odšulja se za Vikom i uskoči u kadu.
Vika ostane bez riječi.
Ooo… A to ti znaš sama? Kako si samo uskočila! šapće. Pa dobro, želiš se okupati? A čime te…
Oprale su se. Nespretno, al’ uskoro, pod jako žutom svjetlošću lampe, zablista snježno bijeli krzneni kaput s plavičastim odsjajem i prave crne “čarapice” na šapama.
Daška stoji, ne miče se. Topla voda miluje kožu, ponekad pecka gdje su rane od ograda, ali ništa zato.
Glavno da je toplo, i da su Vikinine ruke tu, mekane…
I onda, evo tete Nine.
Daška se povuče u kut, mokra i mršava pod zalijepljenim krznom, oprezna.
“Viklere” baš i ne voli. Od njih osjeti opasnost.
Kupate je već? A što ti vrata k’o na šanku? Sandru iščekuješ? Tako treba. Muški uvijek trebaju mislit da ih čekamo pa da se razvesele kad dođu, prljavi i znojni. Je l’ tako, pesonjo? namigne Daški. Evo, donesla sam vam svega.
Teta Nina pruži Viki vrećicu, ona je nespretno zgrabi.
Ne znaš što dalje, ha? Ma ništa lakše! Češljaš te čupetine, opereš krzno, nahraniš curu. Kako si je nazvala? zastane s škarama teta Nina.
Nisam… još nikako slegne ramenima Vika. A Sandra ne dolazi više. Rastale smo se.
Nina zazviždi, napući usta pa opet fićne. Zatim zgrabi Dašku za zaliske, pažljivo šiša.
Pesica nervozno motri Viku, ali ona je mirna.
Cijeli je život zamišljala kako će s ulice pokupiti štene, oprati ga, smjestiti u kutiju s dekicom, nahraniti…
A Sandra tvoja će se vratit! Nemoj tugovat, Vikica! Tako… Ne miči se, živino. Vika, moramo joj dati ime! Neću joj vić’ “ženo”! ispravi se Nina. Daj Žuži, ili Kljubica! Šape su joj kao u tintu umačane…
Daška. Bit će joj ime Daška! prekinu je Vika.
A odkud ti to sad? začudi se teta Nina.
Kad sam bila mala, za Božić sam željela štene, a dobila lutku Dašku u velikoj kutiji. Nek’ bude naknada. Jesi čula, zvat ću te Daška! Vika namigne pesici, a ona zavrti repićem.
Ajme, koja strahota! Tvoj pes nema što zavrtit! I ti, Vika, šta ste svi tako mršavi! proključa teta Nina. Eto, pa Sandri smeta kaj nema za što primiti.
Ne treba, teta Nina. Samo smo različite, to je sve… gunđa Vika. Dajte, ja ću završiti. Idite vi…
Ugrabi škarice od susjede, i sama češlja Daški krzno.
Sorry, nisam htjela uvrijedit. U vrećici je hrana, Daški. Samo malo joj daj, dugo nije jela. Zavrtjet će joj trbuh! teta Nina još malo stoji i odlazi.
Hvala, teta Nina! dobaci Vika…
Sjede u kuhinji i gledaju se.
Pred Daškom stoji zdjelica hrane, pred Vikom tanjur s njokima.
Jedi, ajde! Nije ti fino? Ali trebaš… Moraš! nagovara nova gazdarica psa. Ili te nešto boli? Daj makar pokaži…
Daška, smušena od tople kupke i topline, već polusanjiva, ne može više ni zalogaj progutati. Spavati. Ništa drugo.
Odavno nije spavala, samo bi pod grmom ili u jaruzi zaspala na minutu, pa opet briga. Jednu je noć provela na napuštenoj stanici, poslije pod mostom, ali tamo su lutalice bile zle, šutnule je odmah van.
Strah je spavati. I užasno, jako biti sam. Zato nije spavala. Ali sada… ne može si pomoći.
Umorna si? sjede kraj nje Vika. I ja sam… Ali ja samo nisam sposobna. Znaš, živjela sam ja sa Sandrom, sve je bilo dobro. Ali s vremenom sam joj sve više išla na živce. Miješala sam… pa, tipli i vijci, što ja znam! Odemo u Pevec, njoj treba stotinu tih stvari, ja miješam imena, a ona mi sto puta objašnjava i opet krivo. Nervoza, nazove me glupačom, cijeli povratak šuti. Ja se ispričavam Sve se više ispričavam, za sve živo. Krivo tanjur donesen, krivo posteljina, dolazim doma u pogrešno vrijeme, vodu natočim u krivu čašu. Pa je li to bitno iz koje čaše, ha? Glavno da dam. A tako sam umorna… Radim restauraciju freski, sad sređujem jednu vilu, ruke otpadaju, ali i dalje joj nosim čaše, sve joj fali…
Daška osluškuje, glava na šapama, gleda je krupnim očima. Ponekad trzne šapom po podu. Ona druga gazdarica bi je šlata po leđima kad previše lupa.
A Vika samo gladi, toplo i nježno Bože, kako samo želi spavati
…I prava pedanterija! Svaka čarapa na svojoj polici! A ja nekad nemam vremena za red… Rekla je da sam se zapustila. Ja ni ne primjetim, meni je samo teško, i zato jedem. I onda se opet ljuti. Zašto cviliš? Žao ti je mene, ha?
Daška sve razumije. I ona se zapustila. Samo to kod životinja završi malo drugačije. U ljudi možeš otići, kod njih izbace te. Velika je to razlika, ali svejedno, Daška kuži. Stara je, ali nije glupa.
Zaspale su obje na kauču. Prvo je Vika mazila Dašku po krznu, pa je zaspala uz duboke uzdahe. Onda joj se pas zavukao pod ruku.
Vika je još jednom jecala u snu, pa se smirila…
Pred jutro, Daška je zavijala, pa skvičala, tresla se i prepala Viku nasmrt, ali kad je popila vode, smirila se. Sanjala je onu livadu i pucanj iza leđa. Kada te tko otjera komu si vjerovala, krv se zaledi. To je izdaja. Za Dašku, izdaja ima miris prvog snijega i trulaste zemlje. Od tada ne voli šetnje po jeseni…
Probude se, trgnu, ne znaju tko je tko, pa se istovremeno okrenu.
U vratima stoji Sandi.
Vika, zašto si je dovukla? Teta Nina rekla da si uzela psa. Razmišljaš ti uopće? strogo kaže, pa frkne tepihom. Smeće! Posvađale smo se pa si htjela mene naljutiti, ha? Komedija! Hajde, diži se, sedam sati. Idem pod tuš pa doručkujemo. Usput ću te odbaciti na posao. Psa ćemo u azil. Dosta si ga igrala. Mora se sad mijenjati kauč A gdje su mi hlače? One na stolici! maše hlačama. Smrde! Pas ih uflekao!
Zamaše prema Daški, ova pokaže zube i zalaje.
Vika, koja je do tad samo trljala oči i stidljivo se ispričavala zbog hlača, tepiha i još bog zna čega, sada ušuti. Zastane, pa Sandi uhvati ruku.
Znaš što, a ne bi li otišla ti? Odigrale smo svoje, dosta. Ako TEBI, to tebi naglasi nešto ne valja, idi. Tepih ću ti namiriti. Priznaj, Sandi, nisi me ni pomislila zvati dok nisi stigla doma! Nisi ni poruku napisala. Nemoj lagat da ti je bilo stalo. Pet puta sam te zvala, nisi vidjela? Dosta. Idem prošetati psa. Daška, ajde, idemo. Sandi, pokupi svoje stvari. Tako je bolje!
Što?! Vika, gdje ću?! Sandi se iznervira, baci hlače, opsuje. Radim sve za tebe, a ti mi stalno podmećeš. Kao malo dijete! Umorna sam te popravljati, napraviti od tebe normalnu osobu! Ni ženska ti zapravo nisi! Kao ni ova ku… Vika se izmakne od pljeske. Bojiš se? Treba! Opraštam ti, zaboravi! kao pomiluje. Idi napravi doručak! Ovu, pokaže na Dašku, vodim.
Kasnije ni sama nije znala kako se usudila, ali Sandi je izbacila, nije vikala. Debelo je disala, razbila je vazu što ju je mama dobila za zlatni pir, dva puta pala na krhotine, ali nije popustila…
Sve je spasila teta Nina.
Pojavi se u svom vatreno crvenom ogrtaču, standardno s viklerima, uz vrh stepeništa, teško se oslanjajući na ogradu, zadihana, stane gledati kako iz otvorenih vrata izlijeću naizmjence Sandi, Vika, a onda izleti Daška, zavuče se Nini pod noge.
De ljudi, što je ova galama?! Cijelo stubište zvoni! Što ne primirite, Vika! Ma pusti je, nisi na tržnici! vikne Nina, uhvati Viku za ruke. Obračuni nisu za stubište! Sandi, vi ćete proći. Niste vi za našu zgradu!
Molim?! promuca Sandi.
Čula si. Davno mi nisi bila po guštu, mirno kaže Nina, skloni razbarušene šiške. Otkad si se uselila, sve je bilo ok, kasnije… Vika, gotovo je, što cmizdriš? Psa pazi, da mi ne proždere tepih!
Savjet moj ostavite! isturi se Sandi. Nije vaša stvar!
Tvoja, Sandra, je privatna stvar, ali društvo sam ja. A ja kažem, dosta. Ovdje nisi ni prijavljena. Idi… Nina promrsi usne. Idi na posao. Vika, idemo kasnije u dućan za tvoju zvjerku. Ne znaš ti s psima…
Sandra škrguće na tepihu i mrmlja, a onda ode. Da će pokupiti stvari još dobaci.
Vika smiri nekako Dašku, umije se, popije instant kafu, nabaci jaknu, veže tenisice, a povodac… Ispostavi se da ga je teta Nina jučer već kupila.
Onda fino hodaju Nina, Vika i vesela Daška s repićem, na mokrom i hladnom pločniku. Ali, odjednom je nebo sinulo, kao da ga je netko obrisao rukom i rastjerao oblake.
Sunce je Viki bilo tako upadljivo, da je zmirila, ali Daška ju već vuče dalje.
Vidi ju, živa! zadovoljno će teta Nina. Sutra kod veterinara, da je pogledamo. E, Vikice! sad sretno usklikne. Jesen, vidiš ti to! Sve pomela, raščistila. I oskoruše! Jela si ih ikad poslije prvog mraza? Nisi? Joooj! rastegne. Donijet ću ti! Moja teta radi domaću rakiju od oskoruše, e, nije šala! Oo, a tko to dolazi? Slavko! Ljubavi!
Ide prema njima Ninin muž. Daška nakratko zastane, pa odjednom veselo zalaje, kao da ga doživljava.
Nina, a tko je ovo? zagrmi Slavko. Kakvo zvonce?
To ti je Darija. Sad živi s Vikom, spremno kaže Nina.
A Sandra?
Sandra više ne živi. Jesen je vrijeme promjena!
Nina digne ramena.
Vika ništa od toga ne čuje. Samo stoji i diše. Hladan, svjež zrak pun mirisa snijega polako ispunjava pluća. Okusom podsjeća na oskoruše iza prvog mraza kiselkasto-gorko, pa pa sladak i pijan.
To je okus novog života, gdje je Daška, teta Nina i njezini vikleri, posao, malo pletenja, šarlotka, kolači i njoki, i… još jedna osoba. O toj još ne priča nikome. Osim Daški.
Navečer sjede na kauču. Daška se privije tankim trbuščićem uz Vikinu ruku, kao mačić, obujmi je šapicama i sluša. A gazdarica joj priča snove.
Daška šuti, samo povremeno uzdahne. Može li biti tako dobro?
Može. S onima koje voliš, uvijek može. U bilo koje doba godine.
