Davnih dana, u Zagrebu, dogodila se ova priča.
Jednog jutra, Mirjana je žurno krenula na posao, kad je tek ispred zgrade primijetila da je zaboravila mobitel. Odlučila se vratiti, pozvala lift, ali na osmom katu se iznenada zaustavilalift se pokvario! Mirjana je ostala zarobljena, čekajući majstore, kada je kroz tanka vrata začula poznati glas. Prepoznala je svog supruga, Zlatka.
Zlatko je razgovarao s Anamarijom, ženom iz četrdesetog stana.
Anamarijo, srce moje, šaputao joj nježno Zlatko. Jedva čekam opet biti s tobom.
Večeras ćeš biti, odgovorila je Anamarija mirnim glasom. Dođi poslije deset.
Dobro, tvoje muž opet radi noćnu? upitao je.
Cijeli ovaj tjedan je na noćnim smjenama, tiho se nasmiješila Anamarija. Odlazi točno u pola deset, i kući je tek pred zoru. Ali požurimo, mogao bi se vratiti.
Zašto lift nikako ne dolazi? nervozno je upitao Zlatko.
Stajali su nekoliko minuta ispred vrata lifta. Tek kad su shvatili da je lift pokvaren, krenuli su stepenicama dolje.
Dok su pričali, Zlatko se zahvaljivao Anamariji na sreći koju mu je pružila i trenucima koje su proveli skupa. Mirjana je u početku mislila da joj se pričinjava, ali kad je Anamarija oslovila Zlatka po imenu, više nije bilo sumnje, pogotovo kad je Anamarija spomenula i nju samu.
Eto ti, tako to ide, pomislila je Mirjana. Baš zgodno si smjestio na osmi kat. Sad znam kuda odlaziš svako večer da udahneš svježi zrak. Znam ja kakav je to zrak. Pripremit ću ti šetnju koju nećeš zaboraviti do kraja života
Nešto kasnije, majstori su stigli i otvorili lift. Mirjana je već tada imala jasnu namjeru.
Došlo je devet i pol navečer kad je Zlatko obukao kaput.
Mirjano, reče, idem na sat vremena prošetati.
Pada kiša vani! iznenađeno reče Mirjana.
Samo ću na kratko, treba mi kretanja Za srce. Bit ću pod kišobranom.
Bolje ostani unutra i izađi na balkon, inzistirala je Mirjana. Dovoljno zraka imaš i tamo.
Ne, nije isto. Trebam hodati. Bolje je tako.
Ali pada pljusak
Uzet ću kišobran, neću pokisnuti.
Kako hoćeš, ali ja bih ti ipak preporučila da ostaneš.
Nema veze, vraćam se za sat vremena.
No, Zlatko se vratio mnogo ranije, već za trideset minuta. Pokucao je i pozvonio na vrata, Mirjana ih je otvorila, ali ih je ostavila na lancu.
Gdje ti je kišobran? I zašto nisi ni ogrnut, ni u kaputu, ni u cipelama?
Presreli su me neki dečki vani! Sve su mi uzeli. Da me pustiš, smrznut ću se!
Stvari sam ti spakirala, odgovorila mu je Mirjana mirno. Nalaze se kod kontejnera za smeće. I pozdravi Anamariju od mene.
Anamariju? Koju Anamariju?
S osmog kata.
Mirjana je zatvorila vrata i sjela pred televizor.
Dobro je barem što su naša djeca odrasla i odselila. Neće gledati svu ovu sramotu, pomislila je.
Zlatko se došuljao do kontejnera, pronašao plavu putnu torbu, obukao svoje stvari i izašao iz zgrade. Pogledao naokolo i odlučio pozvati taksi te otići majci.
No, otkrio je da je mobitel ostao kod Anamarije. Nije mu preostalo drugo nego vratiti se i zatražiti telefon od Mirjane. Kad se popeo do lifta i ponovno pokušao sići, opet je zapeo ovaj put zbog nestanka struje u cijeloj zgradi.
Baš kao i Mirjana, i on je ostao na osmom katu.
Kad je struja napokon vraćena, Mirjana je već otišla na posao. Ključeva nije imao stan je bio na ime njegove supruge.
Krenuo je pješke niz stepenice, a na osmom katu susreo Anamariju, koja je također imala torbu i čekala lift.
Jesi li možda uzela moj telefon? upitao je.
Jesam, tiho odgovori Anamarija. I tvoje stvari su još kod mene.
U tom slučaju… dobro je.
Zajedno su ušli u lift kad je stigao, ali taksi koji su pozvali razvezao ih je svakog na svoju stranu
Tako je završila ta noć u Zagrebu, a Mirjana nikad više nije morala provjeravati zaboravlja li mobitel kad izlazi iz stana.
