Kad sam ušla u lift naše zgrade u Zagrebu, unutra već stajala žena koja držala moje ključeve od stana. Prvo sam pomislila da sam nešto pobrkala. Ali nisam. Privjesak je bio isti malo plavo srce koje mi je sestra Darija poklonila prije nekoliko godina.
Žena je imala oko četrdeset, kratku tamnu kosu i ozbiljnu torbu preko ramena. Stajala je samouvjereno, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu. Lift je krenuo prema gore. Srce mi je lupalo.
Oprostite rekla sam. Ti ključevi… kako ste ih dobili?
Žena me pogledala. Zatim ključeve. Pa opet mene.
Tko ste vi? upitala je.
To pitanje me pogodilo kao šamar.
Ja živim u stanu broj 12.
Zaledila se na trenutak, pa tiho rekla:
To je čudno.
Zašto?
Jer i ja tu živim.
Lift se zaustavio na šestom katu, ali nitko nije izašao. U kabini je vladala tišina.
Ja sam tu već četiri godine dodala sam.
Žena je stisnula ključeve u šaci.
A ja imam ugovor od prošlog mjeseca.
Gledala sam je.
Kakav ugovor?
Iz torbe je izvadila fasciklu. Unutra kopija ugovora o najmu. Adresa je bila moja. Stan 12.
Tišina.
Tko vam ga je dao? upitala sam.
Vlasnik.
Tko?
Kristijan.
Srce mi se stegnulo. Kristijan je moj rođak; rekao mi je da stan samo privremeno koristim dok se ne vrati iz inozemstva.
On je vlasnik šapnula sam.
Žena je kimnula.
Da. Rekao mi je da je stan prazan.
Lift je konačno stigao do našega kata. Vrata su se otvorila. Stajale smo nepomično.
Onda je rekla:
Možda je neka greška.
Možda.
Izašle smo u hodnik. Vrata stana 12 bila su pravo pred nama. Žena je podignula ključeve. Ja također. Ključevi su izgledali identično.
Nastala je čudna tišina.
Ponekad najgori osjećaj nije kad te netko laže, nego kad shvatiš da možda nikad nisi znao istinu.
Pogledala sam je.
Hoćemo otvoriti?
Duboko je udahnula.
Da.
Recite mi iskreno da otkrijete da vam je netko dao dom drugome, biste li pokušali mirno saznati istinu… ili biste odmah eksplodirali?
