Moj sin i njegova mlada supruga žive u unajmljenom stanu, nedaleko od mene, tu u Zagrebu. Zamolila sam sina za rezervni ključ od njihovog stana. Nikad se ne știe, možda mi zatreba, a dobro je imati ga pri ruci. Sad kad sam na godišnjem, a mladi rade po cijele dane, ja navratim dok su oni na poslu.
Skuham im juhu od domaće kokoši, pečem svinjska rebrica, radim knedle. Moj sin obožava ta jednostavna, ali zasitna jela, onako domaća. Kad završim s kuhanjem, naravno, krenem na spremanje. Moja snaha, Lana, nije baš zaljubljena u brisanje po kući.
Po stanu nađeš njene majice na stolicama, tanjuri neoperani u sudoperu srce mi ne da da ostavim tako. Mislila sam, sad ću joj pokazati kako držiš stan pod konac, možda nešto nauči. Kad se vrate, sve mirise na svježe kuhano, stol čist, podovi sjaje, sin ruča kao da mu je zadnje, uživajte i živite sretno! Ali ne. Snaha mi stalno nešto mršti nos. Gotovo nikad ne jede to što skuham, veli da je premasno i da nije zdravo. Ona svoju sreću ganja u zobenoj kaši i zelenoj salati, što je meni kao travu da žvačem.
I samo gleda kako da me otprati što prije doma…
