Naručit ćemo ljubičastu tapetu, rekao je Marko svojoj ženi. Ne shvaćaš da se ne slaže s bojom poda? Bolje bež… Moja mama ne voli bež. Dobro znaš to. Ali tvojoj mami su draga besplatna uređenja, uzvratila sam mu.
Markova mama već je jednom natuknula kako bi bilo lijepo da joj preuredimo stan. Nisam ništa komentirao. Ali Marku se ta ideja odmah svidjela. Ipak je to njegova majka. Bio sam protiv, ali nisam rekao ništa.
Na kraju krajeva, nije to bila moja stvar. Ako on želi to raditi, neka radi. Neka sama nadgleda. Svekrva je odmah pokazala da ju zanima jedino rezultat. Zahvalnost? Ni riječi zahvale, samo cijeli popis želja. Majo, nije to besplatna renovacija, to je poklon od mog sina, uvjeravao ju je Marko. Naravno da je.
Naravno da je. Njoj su najbolje stvari one besplatne. Stalno je to i ponavljala Marku. Ako joj nešto ne bi odgovaralo, sigurno bi im dala da ponovno rade. Istina je bila na mojoj strani. Renovacija je napokon privedena kraju, a Markova mama se vratila pogledati stan. Pogledala je oko sebe pa rekla:
Nije baš nešto. Tapete nisu onakve kakve sam zamislila. Ni kuhinja mi se ne sviđa. A što su ovi ormarići? Sve je to toliko loše urađeno da nemam riječi. Dođe mi da vas tužim. I koga bi tužila? Vlastitog sina koji je sve to platio iz svog džepa? Ma šalim se, Majo, nemoj odmah ozbiljno shvaćati, rekla je svekrva.
Nije bila baš najbolje volje. Nadala se luksuznoj renovaciji, a dobila je sasvim običnu. Sve je novo, lijepo, ali vjerojatno nije skupo kao što je ona očekivala. Zato joj se i nije pretjerano svidjelo. Marko i ja nismo toliko imućni da možemo trošiti novce na skupe radove. Dali smo sve od sebe, ali zahvalnosti nije bilo ni na vidiku. Majo, mislim da mojoj mami ne odgovara kako smo uredili stan, priznao mi je Marko jednom. Naravno da joj ne odgovara! Tvojoj je mami ikad nešto dovoljno dobro? Htjela je bolje… Slušaj, nemamo mi toliko kuna. A da dignemo kredit? umiješala se svekrva.
Bio sam siguran da me nije ni čula. Zbog svoje mame bi Marko možda i uzeo kredit ili posudio od nekoga. Vratio bi on to sve na vrijeme, s kamatama. Ali meni je bilo dosta. Marko me preduhitrio: Mama, kakav kredit? Znaš što mislim o tome. Još za nekakvo renoviranje! Sve je uređeno kako treba i s ukusom. Što još hoćeš? Bar kuhinju da ponovno napravite. I izašla je iz stana. Marko, čini mi se da je izgubila svaki osjećaj srama, rekao sam mu. Znaš ti kakav je njezin temperament.
U dućanu za uređenje doma bili smo okruženi ljudima. Držao sam novu stolnjak, Marko kutiju s vodovodnim dijelovima. Izgledalo je kao da ništa nismo uzimali, ali račun je bio poveći, kunu po kunu. Nikad kraja.
Odjednom sam stao. Rekao si da više nemamo novaca za renoviranje. Točno, morali smo i posuditi nešto po putu. Dosta mi je svega! Spustio sam stolnjak na policu. Kome treba, neka ga kupi. Dosta sam napravio za tvoju mamu. Zar ste i posudili zbog nje? E, pa, dosta! Krenuo sam prema izlazu. Marko je pošao za mnom. Iako je bila njegova mama, valjda je i tome došao kraj.
