Zdenka Horvat stajala je uz prozor i gledala kako mraz crta šare na staklu. Obetavali su minus dvadeset, možda i više.
Osluhnula je.
Odozdo su dopirali glasovi. Zatim vrisak:
– Do večeri! Čujete li?! Do večeri da ga nema!
Petar Kovač. Upravitelj zgrade.
Zdenka je odmaknula od prozora, prebacila maramu preko ramena i izašla na hodnik. Sišla na prvi kat. Tamo su već stajali susjedi – netko u papučama, netko u jakni raskopčanoj. Svi su šutke gledali u Petra Kovača, a on je stajao nasred ulaza, crven u licu, uzbuđen, i pokazivao prstom u kut.
Tamo, na radijatoru, sklupčao se riđi mačak.
Mršav. S poderanim uhom. Drhtao je.
– Eto! – zaurlao je upravitelj. – Eto vašeg uljeza! Dlaka posvuda! Smrad! Ja sam odgovoran za red, a vi ste tu utočište napravili!
– Petre Kovaču, – tiho je rekla teta Zlata s trećeg kata, – pa on nikome ne smeta.
– Ne smeta?! – Petar Kovač okrenuo se k njoj tako naglo da je žena odstupila korak. – A tko se žalio da je dlaka posvuda?! A tko je govorio da su od njega buhe?! Ja se ovdje šalim?!
Teta Zlata oborila je pogled.
Zdenka Horvat stisnula je šake u pesti.
Htjela je nešto reći. Htjela. Ali grlo joj se steglo, i riječi su ostale negdje unutra.
– Ukratko, – odsjekao je upravitelj, – do šest navečer – da mu nema ni traga. Sami ga ne uklonite – izbacit ću ga van na ulicu. Jasno?
Pogledao je sve. Nitko nije odgovorio.
– Jasno, kažem?!
– Jasno, – mrmljao je netko od muškaraca.
Petar Kovač kimnuo je, zalupio vratima i otišao.
Susjedi su se polako razišli, uzdišući.
A mačak je ostao ležati na radijatoru – riđa hrpica koja nije ni shvaćala da je namjeravaju izbaciti na hladnoću.
Zdenka Horvat popela se na svoj četvrti kat. Zatvorila vrata. Sjela u kuhinji i zagledala se u zid.
Navečer će biti minus dvadeset.
On će se smrznuti.
Znala je to sigurno.
Jer je jednom zimi pronašla ispod ulaza vrapca – malenog, smrznutog, s krilima priljubljenim uz tijelo. Donijela ga kući, grijala ga, ali bilo je prekasno. Prekasno.
Zdenka je ustala, prišla prozoru.
– Bože, – izdahnula je tiho, – što da radim.
Zdenka je ponovo sjela. Ruke su joj drhtale.
Bojala se. Bojala skandala. Bojala se da će Petar Kovač početi vikati. Da će je se susjedi odreći. Da će je nazvati ludom.
Ali najviše se bojala zamisliti kako riđa hrpica leži u snježnom nanosu – ukočena, otvorenih očiju.
Zdenka Horvat sišla je dolje predvečer.
Mačak je i dalje ležao na radijatoru. Podigao je glavu kad je prišla. Pogledao ju je – žutim, opreznim očima.
– Što ti tu radiš? – promrmljala je. – Nemaš kamo?
Mačak je šutio.
Zdenka je pružila ruku – pogladila ga po poderanim leđima. On je trznuo, ali nije otišao. Zamukao je tiho.
Popela se natrag k sebi.
U pola šest u hodniku su se opet začuli glasovi. Zdenka je provirila u hodnik – odškrinula vrata, malo.
Petar Kovač stajao je dolje. Pokraj njega dvojica muškaraca iz susjednog ulaza. Jedan je držao vreću.
– Eno ga, parazita, – rekao je upravitelj, kimajući prema mačku. – Uzmite ga.
Muškarac s vrećom krenuo je naprijed.
A tu – kao na zlosreću – iz stana je izašla susjeda Zlata. Vidjela je, zastala.
– Što radite?
– A ne vidiš? – odbrusio je Petar Kovač. – Čistimo, kako smo se dogovorili.
– Petre Kovaču, možda ne treba? – tiho je rekla teta Zlata. – Možda će ga netko uzeti?
– Tko će ga uzeti?! – urlao je on. – Ti?! Ili ovi svi koji žive u ulazu i šute?! Ne! Opet ja moram čistiti!
Teta Zlata okrenula je pogled.
– Eto, – rekao je upravitelj kroz zube.
Zdenka je stajala gore i slušala. Srce joj je tuklo tako snažno da se činilo da će iskočiti.
Dolje je muškarac nabacio vreću na mačka. Ovaj je zavrištao – divlje, očajnički. Grebao se. Ali svejedno su ga ugurali unutra i zavezali.
– I to je to, – rekao je Petar Kovač. – Nosite ga k kontejnerima. Sam će se izvući, ako je pametan.
Muškarci su odnijeli vreću prema izlazu.
Vrata su zalupila.
Zdenka je pustila kvaku. Ruke su joj drhtale. Noge su joj klecale.
Vratila se u kuhinju. Sjela. Zagledala se u zid.
Ali nakon minute – skočila je.
Zgrabila je kaput. Nabacila tople čizme. Prebacila maramu preko glave.
Istrčala na stepenice.
Sišla dolje – tako brzo da je zamalo pala na zavoju.
Razvalila je vrata ulaza.
Zdenka je potrčala prema kontejnerima.
Vreća je ležala u snježnom nanosu pored kante za smeće.
Odvezala ju je. Ruke su joj drhtale – čvor nije popuštao.
Vreća se otvorila.
– Živ, – izdahnula je Zdenka. – Živ, hvala Bogu.
Podigla je mačka – bio je lagan, gotovo bez težine. Privila ga na grudi, zaklonila skutima kaputa.
Potrčala natrag.
U ulazu – opet glasovi.
Petar Kovač stajao je kod sandučića. Pušio je. Ugledao je nju – s mačkom u naručju – i lice mu se iskrivilo.
– Što to radiš?! – viknuo je.
Zdenka se zaustavila. Došla je do daha.
– Vodim ga k sebi, – rekla je. Glas joj je drhtao, ali riječi su bile jasne.
– Kuda vodiš?! – Petar Kovač pristupio joj je. – Rekao sam – da mu nema ni traga!
– Rekli ste – da ga nema u ulazu, – Zdenka je podigla bradu. – Eto, vodim ga. U stan. K sebi.
– Jesi li ti poludjela?! – on je upro prstom u njezina prsa.
Zdenka se popela na četvrti kat.
Ušla u stan. Zatvorila vrata.
Sjela na pod – u kaputu, u čizmama.
Mačak je ležao na njezinu krilu. Otvorio je jedno oko – pogledao je.
– Gotovo, – šapnula je Zdenka. – Gotovo. Sad si doma.
Ruke su joj drhtale. Suze su joj tekle niz obraze.
Ali iznutra – prvi put nakon mnogo godina – bilo je toplo i mirno.
Tjedan dana kasnije Petar Kovač došao je k Zdenki.
Pokucao je na vrata – tiho, gotovo bojažljivo.
Ona je otvorila. Iznenadila se.
– Vi? Što se dogodilo?
Stajao je na pragu – bez jakne, u starom vunenu.
– Mogu li? – upitao je.
Zdenka je kimnula. Propustila ga.
Petar Kovač ušao je u kuhinju. Sjeo. Mačak je skočio s prozorske daske, obišao mu cipele i otišao u sobu.
– Čaj? – ponudila je Zdenka.
– Ne treba.
Zašutio je. Zatim uzdahnuo.
– Nisam došao ispričavati se, – Petar Kovač je uzdahnuo. – Samo sam htio reći. Da ste dobro napravili.
Ustao je. Krenuo prema vratima.
– Petre Kovaču, – dozvala ga je Zdenka.
Okrenuo se.
– Hoćete li ipak popiti čaj?
Zastao je. Zatim kimnuo.
– Hoću.
Sjedili su u kuhinji – pili čaj, šutjeli. Mačak je skočio Zdenki u krilo. Zamukao.
– Kako ste ga nazvali? – upitao je upravitelj.
– Riđi, – nasmiješila se Zdenka. – Samo Riđi.
Petar Kovač kimnuo je. Dopio čaj. Ustao.
– E, idem ja.
– Petre Kovaču, – opet ga je dozvala Zdenka. – Ako što, svratite. Na čaj.
Pogledao ju je. Nacerio se.
– Svrata.
Prošao je mjesec. Zatim drugi.
Riđi se udebljao. Dlaka mu je zasjajila. Uho je zarastalo. Spavao je na prozorskoj dasci – tamo gdje sunce svijetli ujutro.
Susjedi su se navikli. Teta Zlata ponekad je donosila ostatke ribe. Nina ga je častila vrhnjem. Čak je i čovjek s petoga kata jednom donio grebalicu.
– Eto, našao sam kod kontejnera, – rekao je. – Čini se cijela.
Zdenka Horvat primala je darove – i uvijek se čudila.
Ispred prozora padao je snijeg. Mraz je crtao šare na staklu.
Ali u stanu je bilo toplo.
I na duši – također.
